U toku pandemije smo saznali da postoje tzv. esencijalni radnici i radnice – oni koji svoje poslove moraju da obavljaju na radnom mestu i od kojih zavisi zapravo čitava društvena infrastruktura – i oni neesencijalni – svi ostali koji su mogli da obavljaju rad od kuće. Esencijalni su, čini se, dobili ovaj epitet kao svojevrsnu nagradu za veće izlaganje riziku od zaraze virusom COVID 19, umesto povećanja plata i boljih radnih uslova. Neesencijalnim je pak ovaj epitet dao mogućnost da u tišini, ili buci, svoga doma nastavljaju da rade svoj posao.
Britanska sindikalna konfederacija (TUC) s pravom je, nakon sprovedene ankete, upozorila da potencijalni nastavak rada od kuće preti da napravi novu „klasnu podelu“ među radništvom. I zaista, prava „socijalna distanca“ događa se na ovoj osi, esencijalni/neesencijalni, a protiv-pandemijska fizička distanca privilegija je i mogućnost „kućnog“ radništva. Međutim, ukoliko želimo da ovu socijalnu distancu smanjimo i povučemo nove linije solidarnosti među radništvom, nikako ne bismo smeli da se fokusiramo isključivo na defanzivnu zaštitu prava „esencijalnog radništva“.
„Nova normalnost“ traje sada već dve godine, za veliku većinu radnika i radnica, rad od kuće postao je svakodnevica. Zavod za statistiku procenjuje da je od ukupnog broj zaposlenih do kraja 2020. godine u Srbiji bilo oko 9,2 procenta onih koji rade od kuće. Uzmemo li ovde u obzir da je ovo brojka samo zvanično zaposlenih – bez frilensera, samozaposlenih preduzetnica, paušalaca itd. – broj onih koji zapravo već duže vreme rade od kuće i na taj rad su naviknuti drastično je veći. Činjenica je takođe i da postoji hroničan nedostatak radne snage u uslužnim sektorima, poput sektora informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT), te da se sada mogućnost fleksibilnog rada javlja kao deo „employer branding“ strategije poslodavaca, u cilju privlačenja radne snage.
I dok mogućnost rada od kuće postaje polako standard u narastajućim, bolje plaćenim sektorima na tržištu rada, domaći sindikati još uvek ne razvijaju strategije za ulazak u ove pretežno nesindikalizovane delatnosti privatnog sektora. Zapravo, delatnosti bez kojih je budućnost sindikalizma gotovo izvesno nepostojeća. Baš zbog toga, zakonsko uređenje rada od kuće trebalo bi da predstavlja jednu od glavnih strateških tačaka domaćih sindikata kroz koju bi mogli da mobilišu mladu radnu snagu u privatnom sektrou i delimično povrate poverenje u sindikate.
Da li zaista uživamo u radu od kuće?
Prema prvim rezulatatima ankete koju sprovodi Netokracija, doduše na malom uzorku, 42,2 procenta zaposlenih „uživa u radu od kuće“, dok 27 procenata željno iščekuje povratak u kancelarije. Zaključak ankete je taj da je najveći broj onih kojima bi odgovarala mogućnost povremenog rada od kuće, takozvanog hibridnog načina rada. Oglasi za posao poslodavaca u delatnostima IKT-a potvrđuju ovaj zaključak. Međutim, situacija je daleko od idealne.
Ukoliko sagledavamo ceo IKT sektor u koji ulazi niz zanimanja i radnih pozicija – od tehnoloških i naučnih, preko marketinških, logističkih, administrativnih, sve do delatnosti prodaje i kol centara – razni su problemi s kojima se radnici suočavaju, te su i uslovi rada od kuće i želja za njim različit. Naime, s najvećim problemima se, po pravilu, suočavaju one grupe radnika i radnica koji rade na najniže plaćenim pozicijama i u delatnostima gde su ljudi lakše zamenjivi. Od toga da ne postoji jasna podela na radno i slobodno vreme, preko ukidanja nadoknada za prevoz, loših uslova rada u kući, do nepostojanja naknada za amortizaciju za rad od kuće. Ali ono što najviše zabrinjava jesu sve invazivnije metode nadzora radnika i radnica od strane poslodavca.
U jeku pandemije nastalo je čitavno novo tržište tzv. bossware softver alata za praćenje i nadzor zaposlenih.
Osim uobičajenih check-in-check-out funkcija i praćenja učinkovitosti, ovi alati sada mogu bukvalno da prate svaki potez miša i svaku radnju koju je zaposleni napravio na računaru, kao i da pristupe veb kameri. Među članstvom sindikata Unitech Srbija kažu da nije ništa neuobičajeno da radnici i radnice u srpskim IT kompanijama imaju instalirane softvere koji prate pokrete miša i na svakih deset sekundi prave screen shot ekrana. Doduše, pitanje je koliko će dugo ove metode opstati u onim segmetima tržišta rada gde postoji hroničan nedostatak radne snage – poput IT-ja – jer se pokazalo da generišu otpor među radništvom i podstiču klimu nepoverenja i nelojalnosti kompaniji.
Oni pak koji nisu te sreće da su trenutno „tražena roba“ na tržištu rada, i koji su manje plaćeni, poput radnika i radnica u kol-centrima, suočavaju se sa još invazivnijim metodama nadzora – video nadzorom. Iako trenutno nema javno dostupnih podataka da se tako nešto dešava u nekoj od kompanija u Srbiji, u susednoj Albaniji je jedan od najvećih svetskih kol-centara, Teleperformance, pokušao da nametne obavezno instaliranje video nadzora u domove zaposlenih dok svoj posao obavljaju od kuće. Da nije bilo javne kampanje sindikata Solidariteti protiv ove prakse i prijave koju je sindikat podneo Povereniku za zaštitu podataka Albanije, zasigurno bi se kamere već našle i kao obaveza u ugovorima o radu i po kućama zaposlenih.
U Kolumbiji su radnici Teleperformanca pritiskani da potpisuju anekse ugovora o radu u kojima daju saglasnost da kompanija koristi AI alate za video analitiku, koji mogu da identifikuju objekte u radnom prostoru, uključujući mobilne telefone, papire i druge predmete koji su zabranjeni kompanijskim protokolima o sigurnosti. Da stvar bude gora, aneks ugovora je uključivao i saglasnost radnika i radnica o deljenju osetljivih podataka ili fotografija dece ispod osamnaest godina koja se mogu naći na videu ili audio snimku i obavezu da idu na poligraf testiranje ukoliko se to od njih bude zahtevalo.
Treba naglasiti da metode nadzora radništva nisu tek puko privremeno rešenje za vreme pandemije, niti su za vreme pandemije nastale, kao ni sam „rad na daljinu“. Nešto „mekše“ metode uobičajena su praksa u velikim kompanijama, pogotovu u tehnološkom sektoru. Zapravo, stručnjaci za bezbednost podataka preporučuju da se izbegava svaka upotreba u privatne svrhe kompanijskog računara ili personalnog naloga povezanim s bilo kojim cloud-based aplikacijama kojima mogu da pristupe kompanijski sistem-administratori. Nije retkost da menadžemt dođe u posed prepiske za koju su radnici mislili da vode privatno s kolegama, niti da se na taj način podriva potencijalno sindikalno organizovanje radnika i radnica.
Zato je veoma važno da sindikati daju svojim članovima detaljna uputstva za bezbednu komunikaciju s kolegama i koleginicama ili sindikalnim organizatorima. Zbog svega ovoga, više je nego urgentno usmeriti organizacione napore sindikata na savremenije sektore rada, ne samo zbog toga što su ovi problemi potencijalna iskra koja radnike može uvesti u sam sindikat nego zbog toga što su sindikatima potrebna nova znanja i podmladak koji će moći da iznese prilagođavanje sve bržim promenama na tržištu rada.
Uvidevši da je „rad na daljinu“ neminovnost i po završetku pandemije, te da će sama priroda takvog rada biti otežavajuća okolnost za sindikate, globalne federacije sindikata potrudile su se da svojim afilijacijama obezbede uputstva za kolektivno pregovaranje. Recimo, UNI GLOBAL UNION je na osnovu anketa, koje su jasno ukazivale na to da dobar deo radništva želi da nastavi da radi na daljinu i nakon pandemije, usaglasila deset ključnih principa zaštite radnih prava radnika od kuće. Od omogućavanja slobode sindikalnog udruživanja i kolektivnog pregovaranja, preko prava na odmor (right to disconnect) i prava na obezbeđivanje uslova za rad, do ograničavanja nadzora radnika i radnica.
Pre nešto više od mesec dana stigla nam je vest da je Portugalija Zakonom o radu uredila rad od kuće. Na radost mnogih, zakon je ograničio poslodavca da van radnog vremena kontaktira s radnicima, obavezao ih da nadoknade povećane troškove domaćinstva koji su u vezi s radom od kuće – internet, struju, grejanje, itd. – predvideo mogućnost rada od kuće za svakog roditelja deteta do devet godina bez prethodne saglasnosti poslodavca i zabranio korišćenje nadzora. Ova vest je u domaćoj javnosti naišla na masovno odobravanje, te se postavilo pitanje da li je tako nešto moguće kod nas očekivati?
Potrebno je zakonski urediti rad od kuće
U Srbiji je trenutno rad od kuće regulisan samo u jednom malom delu Zakona o radu i to veoma apstraktno, što ostavlja puno prostora poslodavcu da bez ograničenja i kontrole sam uređuje ovaj odnos. Kada je reč o nadzoru zaposlenih, jasno je da trenutni zakon ostavlja na volju poslodavcu da primeni metodu koju god smatra za adekvatnu. Iako su metode video, audio i GPS nadozra sasvim sigurno u suprotnosti sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, jer duboko zadiru u privatnost, poslodavcima trenutno Zakon o radu ne postavlja nikakvo ograničenje.
Doduše, upitno je koliko su i manje invazivne metode, poput praćenja pokreta mišem ili pravljenje screen shota ekrana, legalan i legitiman način nadzora rada zaposlenih. Dodatni problem predstavlja i primena Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu u slučaju rada od kuće. Naime, kako pojam radnog mesta ovaj zakon definiše kao prostor namenjen za obavljanje poslova kod poslodavca, to takođe ostavlja veliki prostor poslodavcima da sami tumače svoje obaveze iz ovog zakona. Sve što je država dosad uradila u ovoj stvari jeste izrada Vodiča za bezbedan i zdrav rad od kuće, koji se oslanja na „dobru volju zaposlenog i poslodavca“ i koji je pravno neobavezujući.
Dakle, mnoga pitanja i problemi mȍre radnike i radnice koji svoje poslove obavljaju od kuće. Već sada znamo da nije retkost da su im ukidane nadoknade za prevoz i topli obrok, da postoje pritisci od pojedinih poslodavaca koji zamagljuju liniju između radnog i slobodnog vremena, i da je retkost da kompanije pokrivaju dodatne troškove povezane s radom od kuće. Ali hoće li im biti trajno narušeno pravo na privatnost i da li će im poslodavac obezbediti adekvatne uslove za rad, uz obavezu da ih uvrsti u Akt o proceni rizika kako bi uživali istu zaštitu na radu kao i oni koji rade u prostorijama poslodavca – zavisiće od našeg kapaciteta i umešnosti da sve to ispregovaramo.
Ukoliko u skorije vreme na stolu bude predlog izmena i dopuna Zakona o radu koji bi preciznije regulisao pitanje rada od kuće, dolazimo do problema: reprezentativni sindikati će biti prinuđeni da učestvuju u pregovorima, ali osim ispravnih stavova, neće imati organizacionu snagu da ih i ispregovaraju. Pošto su propustili priliku da se pozabave problemima sa kojima se suočavaju radnici i radnice koji rade od kuće, sindikati će izgubiti deo „neesencijalnog radništva“ a time i priliku za mobilizaciju u onim segmentima rada koji su im očajnički potrebni. Nažalost, posledica loših pregovora u ovoj oblasti za sindikate će značiti još manju mogućnost da do radništva u ovim delatnostima dođu, jer prosto je – otići će kući da rade. A kod kuće, ko zna šta će ih dočekati.
