Osim što je ova ideja lenja i štetna ona je i toksični deo Šapićeve kampanje kojom ulazi u novu trku za mesto gradonačelnika Beograda. Umesto da se bavi životnim problemima građana glavnog grada – saobraćaj, infrastruktura, zagađenje, stanovanje… on igra na kartu raspirivanja nacionalizma i pokušava da i lokalnu politiku uvalja u blato raskopanih grobova i prebrojavanja krvnih zrnaca.
Ipak, ovo naizgled banalno trabunjanje bivšeg gradonačelnika Beograda otkriva i suštinu politike koju predstavlja, odnosno razliku između progresivne socijalističke modernističke vizije razvoja države i grada i sadašnjeg manjka planova o bilo kakvom razvoju osim brze i kratkoročne dobiti za pojedince.
Muzej istorije Jugoslavije i Kuća cveća koja mu pripada su ne samo spomenik nego impozantna i funkcionalna modernistička građevina koja i danas ima svoju funkciju u javnom interesu. Programi te ustanove su jedni od najposećenijih na kulturnoj mapi Srbije i čine ne samo značajan deo kulturne nego i turističke ponude glavnog grada. Istorijski i politički značaj Tita za razvoj Jugoslavije i Srbije su veliki, pa je tako i Kuća cveća nesumnjivo značajan memorijalni kompleks, sviđalo se to nekome ili ne.
Ne želi Šapić samo da ukloni Tita i sve ono što je predstavljao, već smatra da je na to mesto potrebno postaviti muzej koji bi slavio velike srpske vojskovođe kao što su Stepa Stepanović, Živojin Mišić i Radomir Putnik. Zašto to do sada nije uradio i kako to da nije našao neko drugo pogodno mesto nije sasvim jasno – verovatno bi za tako nešto adekvatnije bile neke građevine iz nekog starijeg vremena. Možda nešto od onih zdanja koja su poklonjena Beogradu na vodi ili neke od vila i kuća koje investitori ruše po Vračaru?
A evo i još jedne ideje za Šapića. Kao veliki nacionalista i poštovalac srpske istorije i njenih velikana mogao bi da iskorači iz prakse svojih političkih i ideoloških saboraca i da raskine sa politikom privatizacije i uzurpacije društvene imovine, resursa i dobara koje pripadaju svima. Možda bi Šapić mogao da se ugleda na neke svoje prethodnike – lokalne bogataše koji su sticali imućstvo na znoju radnika i radnica, a onda nešto od toga i ostavili kao zaostavštinu koja će služiti javnosti.
Ima Šapić sasvim dovoljno bogatstva i kvadrata koje bi mogao da ponudi kroz takozvano zadužbinarstvo. Poklanjanjem dela svoje imovine „muzeju srpske istorije“ Šapić bi mogao da se nada da će se njegove političke karijere neko setiti i po nečemu pozitivnom.