Zasnovana na istinitim događajima, mini serija „Des“ u produkciji HBO govori o periodu sedamdesetih i osamdesetih godina u Londonu, kada „neupadljivi javni službenik“, kako ga mediji opisuju, postaje serijski ubica. Mladići koje ubija, imaju jednu zajedničku stvar: svi su pripadnici marginalizovanih i ranjivih grupa, odbačeni od društva i države. Svi oni, bili su beskućnici ili nezaposleni, zavisnici od narkotika, homoseksualci.
Ubistva godinama prolaze neopaženo. Ubica takođe. Dok su bili živi, ubijeni su bili društveno izopšteni, a sada kada su mrtvi, dobijaju interesovanje javnosti. Serija „Des“ upravo postavlja pitanje o načinu na koji kao društvo tretiramo ove kategorije ljudi danas i zašto više brinemo o leševima nego o živim bićima?
Kako sam protagonista serije kaže: „zato što društvo više zanima smrt nego život“ – metaforički, medijski ali ispostavlja se i stvarno, jer tek kada pripadnici ovih grupacija umru, sistem počinje da se zanima. I onda, čije živote licitiramo i zašto je nečiji život važniji od tuđeg?
Denis Nilsen je bivši policajac. Napustio je službu kao žrtva homofobije. Kada se saznalo da je on glavni osumnjičeni za ubistvo petnaestoro mladića, bivše kolege su izjavile da je nemoguće da je on uradio tako nešto. Zadržimo se na ovome, na problemu homofobije i tretiranja LGBTQ zajednice. Kako je moguće da jedan homoseksualac, žrtva homofobičnog okruženja, ubija druge homoseksualce gajeći jedno paradoksalno saosećanje prema patnjama koje su proživljavali tokom života, živeći na društvenoj margini, a opet ne pamtivši im imena?
Pomerimo li vremensku i geografsku nišu iz Londona sedamdesetih i pogledamo li Srbiju danas, situacija se, čini se, malo promenila. Ipak, pripadnici LGBTQ zajednice su i dalje na margini društva, i dalje ih zakon tretira drugačije i još uvek su žrtve raznih oblika nasilja. Kada u jednom trenutku Desa upitaju zašto je ubijao sve te ljude, on odgovara „mislio sam da ćete mi vi to reći, ova Vlada ne radi ništa za njih“.
A šta naša Vlada radi? Stefan Šparavalo iz organizacije Da Se Zna! navodi da se zakonski okvir poboljšava u određenim aspektima ali da je primena zakona selektivna ili skoro nikakva: „Većina protivpravnih incidenata nad LGBT+ ljudima ostaje u „sivoj zoni“, neprijavljeno i neprocesuirano. Država Srbija i dalje nije uspostavila mehanizam za monitoring i dokumentovanje, te tako nemamo adekvatne podatke o intenzitetu ovakvih krivičnih dela.“
Kako država nema odgovarajuće mehanizme za žrtve ovih problema, izgleda sve ostaje na civilnom sektoru, pa tako i organizacija „Da se zna!“ kreira anonimni upitnik za LGBT+ ljude i uspostavlja sistem pravne podrške LGBT+ ljudima u kome je obuhvaćen i proces dokumentovanja i monitoringa na osnovu koga se publikuje godišnji izveštaj o zločinu iz mržnje.
Šparavalo naglašava da broj mapiranih slučajeva raste iz godine u godinu, što ne znači nužno da i broj slučajeva raste, već samo da sve više LGBT+ ljudi želi da prijavi svoje slučajeve, i to opet organizaciji civilnog društva, ne i nadležnim institucijama.Ipak, zakoni o rodnom identitetu i istopolnom partnerstvu i dalje nisu usvojeni, a oni koji rade unutar institucija su često nesenzibilisani, neretko i homofobični.
Da li je on ubica ili moj spasitelj?
Identična stvar događa se kada je reč i o drugim marginalizovanim grupama kao što su nezaposleni, siromašni i beskućnici – pomaci se vide u vaninstitucionalnim praksama, dok država sve više zapostavlja ove grupe. Danilo Ćurčić iz Inicijative A11 kaže da se „to moglo videti od uvođenja mera štednje koje su najviše pogodile najugroženije (kroz smanjenje penzija, uvođenje poreza na socijalno stanovanje, povećanja PDV, uvođenje prinudnog rada za korisnike novčane socijalne pomoći i slično), da bi se sada nastavilo i sa odgovorima države na položaj najugroženijih tokom i nakon prvog šoka koji je izazvalo zaustavljanje sveta usled pandemije korona virusa.“
Ako se opet vratimo na seriju u kojoj je najveći broj ubijenih zapravo onih koji su beskućnici, oni koji su tražili topao obrok i prostor da se utople, dok je država njihove probleme zanemarivala, iznova paradoksalno sociopatski saosećajno, njihov ubica kaže „svi će oni i dalje postojati i mimo mene i društvo neće zanimati.“
I zaista, kako serija pokazuje, društvo, država i mediji počeli su da se interesuju za ove ljude, odnosno njihove smrti, tek kada su njihovi ostaci pronađeni u odvodnim cevima.
Na suđenju, jedan od preživelih mladića opisuje dane provedene sa ovim serijskim ubicom, nakon niza psihoterapijskih seansi, da bi njegova poslednja izjava bila: „nekad se pitam da li je on moj ubica ili moj spasitelj“.
Na pitanje kako se u Srbiji tretiraju beskućnici i beskućnice, Danilo Ćurčić iz Inicijative A11 odgovara da „postoji jedna konstanta u odnosu države prema beskućnicima i beskućnicama – država skoro ništa ne radi i konstantno obećava „biće bolje!“.“ I dok obećavaju da će biti bolje, Ćurčić navodi da je položaj beskućnika i beskućnica takav da se samo okvirno barata njihovim brojem u Srbiji. Usluge podrške su takve da je skoro jedino što im se pruža smeštaj u različitim prihvatilištima i katkad nekakva pojačana briga tokom zime. Dodaje da su „problemi mnogo dublji i sam fenomen beskućništva je takav da je za efikasno bavljenje njime neophodno da postoji čitav niz prava i usluga koje bi socijalne i druge službe trebalo da pružaju.“
Stoga se i postavlja logično pitanje, kada će i da li će biti bolje? Ekletantan primer kako se država i nadležne insitucije ophode prema ovim grupama dao je sam Ćurčić, povodom koga su se tokom prošle godine iz Inicijative A11 angažovali i koji je doveo do toga da se Prihvatilište tokom ove pandemije konačno otvori za svoje korisnike. Radi se o slučaju kada je beskućnik sa otvorenim ranama na nogama ostavljen u kući bez struje, vode, grejanja i prozora, a, kako kaže naš sagovornik, Prihvatilište koje je nadležno za njegovo zbrinjavanje „u tom je trenutku imalo suludu politiku zatvorenih vrata za sve ove ljude“.
„Informacije koje imamo su i da su uslovi u samom Prihvatilištu jako loši, i o tome smo dobijali potvrde iz različitih izvora, a nešto o tome može da se čuje i u našem podkastu u kom upravo jedan beskućnik govori o tome kako je zbog protesta oko dobijanja šećera i vode uprava Prihvatilišta zvala policiju da ga izbaci iz ove ustanove,“ navodi Ćurčić.
Problemi beskućnika i beskućnica, kao i drugih siromašnih grupa poput Roma i Romkinja i dalje su na dnu liste prioriteta države i društva. Kao građani i građanke, i sami se možemo informisati o tome koliko su često oni žrtve nasilja, brutalnih ubistava i ostalih krivičnih dela. Takođe, ostaje i skoro nevidljivo pitanje o tome koliko smrti ima među beskućnicima a koje su nenasilne, koje nastupaju usled neadekvatnih uslova za život, neadekvatne medicinske nege, usled smrzavanja, problema sa hroničnim bolestima itd.
U razgovoru Ćurčić zaključuje „svake zime imamo po nekoliko požara u kojima najčešće stradaju deca u neformalnim romskim naseljima, koji su posledica užasnog siromaštva koje se preliva i na način na koji se Romi i Romkinje greju u svojim kućama, koji je ponekad nebezbedan i predstavlja ogroman rizik za sve u domaćinstvima.“
Na kraju, sa osvrtom na sve ove probleme, Des u seriji kaže „samo ne želim da iskoristite sve one sirote ljude“ i „imam odgovornost da se moja i njihova priča ispriča istinito.“ Pa, u čije ime (ne)smemo govoriti?
Okrutna i strašna parodija onoga što je moglo biti
Možda jedna od najnezastupljenih društvenih grupa u medijima, ili makar o kojoj je na problematičan način izveštavano, jesu žene i muškarci korisnici droga. Mnogi od njih umrli su i ubijeni, kako u samoj seriji, tako i stvarnom životu.
Država Srbija jeste podizala kapacitete za rad organizacija koje se bave ovim problemima, ali Krivični zakon koji obrađuje zakon o psihoaktivnim supstancama je u pežorativnom kontekstu predstavljan. Mreža za politike prema drogama jugoistočne Evrope objavila je akt o tome kako bismo mogli da promenimo zakon, i da promenimo ono kako učimo o upotrebi droga da bi u tom narativu počeli da menjamo odnos prema osobama koje koriste droge.
O tome kako tretiramo ove grupe i kako često njihove probleme upotrebljavamo u negativnim kontekstima, govori Irena Molnar ispred organizacije ReGeneration o pojmu zavisnosti i šta to zapravo znači: „Svetska istraživanja pokazuju da od 100% onih koji su imali neki kontakt sa psihoaktivnom ili kontrolisanom supstancom, bilo to da su alkohol ili lekovi, ili neki oblik droga samo najviše 10% ljudi razvije neki problem.“ Ona dodaje da je bitno da znamo da nisu sve osobe koje koriste droge i zavisne od istih, i da na taj način moramo da razdvojimo te dve stvari kako bismo razumeli šta su sve problemi.
Kako onda percipiramo ovu grupaciju, i kako se prema njoj ophodimo – grupaciji koja može biti višestruko marginalizovana i diskriminisana? Molnar kaže da su oni marginalizovani i stigmatizovani najviše u zdravstvenom sistemu i da se te osobe uopšte ne uvode u razgovore za kreiranje politika koje će uticati na njihov dalji život, te se ne uključuju u pitanje načina lečenja – dakle, ne pitaju se za mišljenje o sopstvenom životu.
„Kada pričamo o tretiranju zavisnika i zavisnica, u skladu sa Zakonom o zabrani diskriminacije osobe koje su zavisne od bilo koje psihoaktivne supstance, bilo da su to droge ili alkohol, vrlo često nailaze na različite barijere kada je u pitanju zaposlenje, zdravstveni sistem, pravni sistem ili bilo koji drugi državni sistem koji bi zapravo trebao da bude tu da im pomogne,“ dodaje Molnar. Međutim, problematično je i to što je Zakon postavljen široko, pa se osobe koje koriste drogu pominju tek u okviru „drugih ranjivih grupa“. To podstiče nevidljivost ove populacije, a to dalje produbljuje njihovu stigmu i diskriminaciju.
Na kraju, sve se svodi na to da u Srbiji ima nekih pomaka u tome kako tretiramo sve ove ranjive i marginalizovane društvene grupe, međutim to se dešava isključivo od strane organizacija tzv. nevladinog sektora, kao i pojedinačnih napora mnogobrojnih aktivista i aktivistkinja, dok u državi i njenim institucijama izgleda sve ostaje na papiru. S tim u vezi, protagonista serija nas tera da se zapitamo kakav je naš moralni, društveni i državni sistem, rečima: „Ako imaš veći problem sa tim šta sam radio lešu pre nego živom čoveku, onda imaš naopak moralni sistem koji treba promeniti.“
