Na imanju koje je deset kilometara udaljeno od Uba, jedna porodica već generacijama održava kulturu bavljenja povrtarstvom. Paradajz, kupus, paprika, celer, praziluk – sve to dolazi iz njihovog domaćinstva. Na velikom imanju okupanim zelenilom, između branja i odmora grade se višegodišnja prijateljstva. Da bi proizvodnja u 70 plastenika tokom prolećne, letnje i jesenje sezone opstala, potrebno je da svako da svoj doprinos.
U ovom domaćinstvu se iznova ponavlja isti ritam – u posao se uključuju i članovi porodice i poznanici. Ali mnogo toga se menja: uslovi i način rada moraju da prate sve izraženije klimatske promene.
„Plašim se da u budućnosti neće biti prostora da se gaji povrće”
„Mi više nemamo umerenu klimu. To svi vidimo. Promenila se totalno. Imamo dva godišnja doba, leto i zimu. S tim što, eto, to malo kad bude snega, onda ugrozi plastenike. Što se leta tiče, ja se plašim da u budućnosti neće uopšte biti prostora da se gaji povrće”, kaže nam vlasnica plantaže. Ona je, kao i svi ostali sagovornici u tekstu, zahtevala da ostane anonimna – što možda dovoljno govori o stanju u poljoprivredi, čak i bez klimatskih promena.
Proteklo leto obeležile su suše – ali i nekoliko leta pre ovog. Zbog manjka padavina, proizvođači u Srbiji su u samo nekoliko godina smanjili površine pod kukuruzom za 300.000 hektara, a soje za 50.000 hektara, prenosi NIN.
Sa posledicama suše suočio se i vlasnik pomenute povrtarske plantaže. Upirući prstom u sasušeni kukuruz, slabog roda, zahvaljivao se Bogu što je kukuruz uopšte nikao. Jun je tipično najkišovitiji mesec u godini, ali ove godine u mestima širom Srbije nije pala ni jedna jedina kap kiše. Ni jul ni avgust nisu bili mnogo bolji:
„Bili smo tri meseca izloženi visokim temperaturama i bez padavina. Ovaj rod je ovde desetkovan. Kukuruza, svih žitarica, suncokreta, soje, gotovo da nema. Jedino što je uspelo, to je plastenična proizvodnja. Imao sam dvadesetak tona neisečenog kupusa. Na Đurđevdan je udario grad i uništio je taj kupus, zato što nije bio pod plastenicima. Znači, imali smo grad tada, imali smo dve oluje letos, katastrofa je. Na škrge dišu svi poljoprivrednici”, objašnjava naš sagovornik.
Vlasnici imanja u blizini Uba koje smo posetili ulažu u razvoj proizvodnje i, kako kažu, idu u korak sa vremenom. Pored razvijenog sistema za navodnjavanje, imaju i mreže za zasenu, kao i agrotekstilne folije koje imaju višestruku zaštitnu funkciju. Međutim, strah za opstanak i dalje postoji.
Promene u poljoprivredi će se intenzivirati u narednim decenijama, smatra profesor Vladimir Đurđević sa Fizičkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
„Klimatske promene, recimo, već utiču na dužinu i raspored sezona, pa se zbog toga menja i kalendar pojedinih poljoprivrednih radova, a neki od njih postaju i nepredvidivi, i visoko zavisni od vremenskih uslova. Sve češće se dešava da nakon toplijeg kraja zime i ranijeg ‘starta’ proleća, mraz pogodi biljke koje su već formirale pupoljke i cvetove, što može u potpunosti da poremeti ustaljene planove i dovede u pitanje čitavu proizvodnu sezonu”, kaže profesor Đurđević.
A kako će to da se odrazi na sezonske radnike i radnice, koji od te sezone doslovno žive?
„Počela sam da radim kao mala. Oko stoke i poljoprivrede, bašte i u njivi. Od prvog razreda sam radila sa mojima, a zatim u prvom braku, imala sam baštu i dosta stoke. I tako se i dan danas bavim sezonskim radom u poljoprivredi”, kaže nam jedna radnica na plantaži.
Naša sagovornica radila je i u različitim fabrikama, međutim, većina njih je sada zatvorena. Prema njenim rečima, žene koje se opredeljuju za sezonski rad uglavnom su prethodno ostale bez posla zbog otkaza ili zatvaranja fabrika.
„Sezonski rad u poljoprivredi neće nestati, ali će sve više zavisiti od vremenskih ekstrema i prilagođavanja proizvodnje”, smatra profesor Đurđević.
Nema prinosa – nema ni dnevnice
Sezonski radnici su često neprijavljeni, bez ikakve zaštite, pa samim tim – i bez prava.
„Rade bez ikakve prijave, tako oni hoće – da dobiju pare na ruke. I to je to, ja sam čak i nudio, oni hoće što više na ruke da dobiju”, objašnjava vlasnik plantaže.
Ali, deluje da ni „pare na ruke” više nisu tako izvesne. Ako sezona propadne zbog klimatskih nepogodnosti, vlasnicima se ne isplati da plate radnike po dogovoru, pa ovi ostaju bez primanja, ali i bez mogućnosti da na vreme nađu neki drugi posao.
„Zakon ne predviđa nikakvu kompenzaciju u slučaju prekida sezone. Rizik poslovanja u potpunosti se prenosi na radnike, koji odjednom ostaju bez ikakve zarade. Računa se koliko si efektivnih sati radio, te ako tih dana ne može da se radi, jednostavno nisu plaćeni za to. To znači da upravo oni snose posledice klimatskih promena, iako nemaju nikakav uticaj na donošenje politika ili odluka koje do njih dovode”, objašnjava Milica Marinković iz Inicijative A11.
Marinković dodaje da su neke zemlje našle način za rešenje ovog problema.
„Francuska ima posebne fondove iz kojih se isplaćuju naknade radnicima kada sezona propadne zbog klimatskih katastrofa, poput poplava ili suša, čime se rizik poslovanja ne prebacuje isključivo na radnike”, kaže naša sagovornica.
Neophodna veća podrška države
Već je otrcano reći da poljoprivrednici hrane celu državu, kao i to da su uglavnom za društvo nevidljivi (ovde i anonimni). Isto toliko otrcana je, ali i istinita konstatacija da, kada stvari pođu po zlu, za većinu njih sistemske pomoći ili rešenja – nema.
„Program prilagođavanja na izmenjene klimatske uslove, koji je relativno skoro usvojen, prepoznaje radnike na otvorenom kao visokoizloženu grupu i daje opšte preporuke kao što su revizija zakonske regulative, prekid ili skraćenje rada u ekstremnim uslovima, pravovremeno informisanje, smernice za poslodavce i radnike. Međutim, ne postoji posebna, jasno definisana mera prilagođavanja koja bi se eksplicitno odnosila na ‘sezonske radnike’”, objašnjava profesor Đurđević.
Dodaje da takva situacija dovodi do „izostanka stabilne ekonomsko-finansijske šeme kao izdvojene mere za sezonske radnike, koja bi na neki način umanjila rizike od negativnih posledica klimatskih promena”.
„U tom smislu, ono što se preduzima u smislu zaštite i podrške ostaje neujednačeno i ‘od slučaja do slučaja’, što otežava planiranje i povećava neizvesnost, pa i nejednakost – u zavisnosti od toga gde i kako su angažovani. Rezultat su kratkoročna rešenja i prenošenje rizika na pojedince”, navodi profesor Đurđević.
Briga o zdravlju sezonskih radnika – na nivou preporuka
Pri velikim vrućinama, ljudima se obično savetuje da ne izlaze iz kuće, sem ako to nije prekopotrebno. Ipak, novac za život je svakome neophodan, te sezonski radnici nemaju luksuz ostanka kod kuće, sa uključenom klimom i osvežavajućim napicima.
„Temperatura je viša nego prethodnih godina i jeste teže, a na kraju i dnevnice su male”, navodi jedna radnica.
Kaže da njen radni dan traje onoliko koliko dozvole vremenski uslovi.
„Kad je malo veća temperatura, radimo od pet sati ujutru u plastenicima, pa izađemo oko jedan, dva. Posle radimo napolju, na primer luk, celer. Ali sad zavisi, po ceo dan radimo, od sedam do pet, ili od pet ujutru, pa do četiri. Sve zavisi kako uslovi dozvole”, objašnjava.
Rad na visokim temperaturama treba posmatrati kao visokorizičan, podseća profesor Đurđević, a potvrđuju naučna istraživanja: prevelika izloženost toploti može da ima ozbiljne posledice po zdravlje, a jedna od njih je i rak kože od koga, prema pisanju Radio televizije Vojvodine, u Srbiji godišnje oboli 7.000 ljudi.
„Teže poslove valja prebaciti u rane jutarnje i kasne popodnevne sate, dok u najtoplijem delu dana treba obavljati samo nužne i lakše poslove uz redovne pauze. Takođe, privremene nadstrešnice ili mreže za zasenu mogu ublažiti toplotni stres. Jedna od mera zaštite je i rad u parovima, uz obuku za radnike da prepoznaju rane znake toplotnog stresa kod sebe i drugih i da odmah reaguju pauzom i hlađenjem. Istovremeno, važno je pratiti prognozu, posebno najave toplotnih talasa, i na vreme skratiti smene ili izmeniti raspored poslova”, objašnjava Đurđević.
Ipak, senzibilnost vlasnika gazdinstava za pitanje klimatskih promena može biti stvar puke sreće, jer ova oblast nije adekvatno regulisana obavezujućim propisima, kaže doktorka Elizabet Paunović, penzionisana direktorka Evropskog centra za životnu sredinu i zdravlje Svetske zdravstvene organizacije i stručnjakinja za uticaje životne i radne sredine na zdravlje.
„Postoji opšta obaveza poslodavca da zaštiti radnike i radnice, bilo sezonske, bilo stalno zaposlene, od negativnih uticaja na radnom mestu, pa i od visokih temperatura pri radu na otvorenom. Dužni su da rade procene rizika na radnom mestu i da preduzimaju sve mere za zaštitu zdravlja radnika koje iz te procene proizlaze, pa i za rizike koji se odnose na toplotni stres usled rada na otvorenom. Ipak, nije poznato da li poslodavci ispunjavaju te zakonske obaveze i da li su sankcionisani ako ih ne sprovode”, objašnjava dr Paunović.
Rešenja se mogu naći iz primera određenih država Evropske unije, ukazuje Milica Marinković iz Inicijative A11.
„U Španiji postoji zakonska obaveza da se rad na otvorenom obustavi tokom ekstremnih vrućina, a poslodavci su dužni da radnicima obezbede vodu, hlad i zaštitnu opremu. U Italiji je razvijen sistem regionalnih protokola u poljoprivredi, gde poslodavci moraju da obezbede obavezne pauze i pristup hladovini, a u slučaju prekida rada zbog vremenskih uslova, radnici imaju pravo na delimičnu naknadu zarade kroz sistem socijalnog osiguranja”, objašnjava Milica Marinković.
Žene pod većim zdravstvenim rizikom
Prema rečima doktorke Elizabet Paunović, žene su pod većim rizikom od zdravstvenih problema prouzrokovanih sezonskim radom.
„Međunarodna organizacija rada (ILO) smatra da su žene koje rade u poljoprivredi, a posebno migrantkinje ili one koje rade bez ugovora, osetljivije na delovanje visokih temperatura od muškaraca. Ovo je kompleksno pitanje, jer za posebnu osetljivost žena postoji više uzroka koji zajedno utiču na njihovo zdravlje i dobrobit”, objašnjava doktorka Paunović.
„Postoje i fiziološke razlike koje utiču na to koliko neko podnosi toplotu, a to se kod žena može posebno odraziti”, dodaje.
Žene su dodatno ugrožene i samim položajem na tržištu rada, što potvrđuje i Poseban izveštaj o diskriminaciji žena Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, u kome se navodi da su rad i zapošljavanje oblasti u kojima se žene najčešće susreću sa diskriminacijom.
Ovaj problem prepoznaje i dr Elizabet Paunović: „Pošto su najteži poslovi u poljoprivredi često slabo plaćeni, a žene su zbog diskriminacije i rodne neravnopravnosti češće upućene na slabo plaćen rad – osim toga što su za isti posao manje plaćene od muškaraca – one su u tim poslovima zastupljenije, uključujući i sezonski rad”, objašnjava ona.
Klimatske promene značajno komplikuju već izazovan život sezonskih radnika. Dovode u neizvesnost njihovu zaradu, zdravlje i perspektivu ovog posla u budućnosti. One ne mogu da se zaustave, ali je moguće prilagoditi im se. Zato je važno da država zaštiti one koji zbog posla moraju da se izlože brojnim rizicima, i to za dobrobit čitavog društva.
„Ova radna angažovanja treba da budu deo jednog krovnog Zakona o radu. Na taj način bi i sezonski radnici i radnice imali jednak obim prava kao i ostali. Praktično, to bi značilo da dobiju pravo na bolovanje, trudničko i porodiljsko odsustvo, kao i srazmeran godišnji odmor, što sada nemaju”, smatra Milica Marinković i, dodaje:
„Nužno je ojačati inspekcijski nadzor i obavezati inspektore da kontrolišu i njive, a ne samo administrativnu dokumentaciju”.
Priča je nastala u okviru Hell of a Story — Škole klimatskog novinarstva.
