Dokumentarni film Hotel Jugoslavija govori o društvenom, političkom i ekonomskom razvoju socijalističke Jugoslavije, ali i razgradnji ideala na kojima su država i hotel bili izgrađeni.
Hotel Jugoslavija, film Nikolasa Vanjijera (Nicolas Wagnières), prikazan je u okviru ovogodišnjeg festivala BELDOCS.
Prikazujući istoriju Hotela Jugoslavija, Vanjijer u kratkim crtama prikazuje istoriju zemlje po kojoj je hotel dobio ime. Iz njegovog ugla, nju označavaju veliki polet, idealizam i optimizam u izgradnji i obnovi zemlje tokom prvih posleratnih decenija; kontradikcije samoupravljanja i raslojavanje društvenih pozicija i interesa u doba privrednog rasta šezdesetih i sedamdesetih; jačanje društvene moći kriminogenih struktura u doba ratova za jugoslovensko nasleđe, te strvinarska privatizacija kao genus proximum svih društvenih procesa od kraja dvadesetog veka na ovamo.
Hotel Jugoslavija bio je prostorno, privredno i simbolički u žiži svih privrednih i društvenih procesa od osnivanja FNRJ do danas, kada „region“ nepostojeće države nastavlja da egzistira u polju kulture, kolektivnog sećanja – i međunarodne (ekonomske) politike.
Koncipiran isprva kao deo projekta izgradnje Novog Beograda kao upravnog kompleksa FNRJ (od čega se kasnije odustalo), smešten je na estetski, ambijentalno i saobraćajno prominentnoj lokaciji, na obali Dunava, a u blizini nekadašnjeg Saveznog izvršnog veća i Centralnog komiteta. Projektovan u duhu modernizma, luksuzno opremljen, prepoznatljivi identitet stiče od kraja šezdesetih, u doba privrednog uzleta SFRJ i njenog kulturnog otvaranja. Stranim gostima: najvišim diplomatama, političarima i „kulturnim radnicima“ predstavljao je sugestivni, opipljivi prikaz Jugoslavije kao zemlje koja (upravo) na bazi socijalističke privrede uspeva da prevaziđe istorijsku „zaostalost“ i ostvari najviše standarde u arhitekturi i ugostiteljstvu.
Deo hladnoratovskog nadgornjavanja se, ne zaboravimo, odvijao u polju kulture, i nije se ratovalo samo usavršavanjem eksplozivnih projektila, već i projekcijama sopstvene modernizovanosti i progresivnosti. U to doba velikih promena i permanentne reforme važilo je pravilo: fake it ’till you make it. Zato je i za mnoge građane SFRJ, čak i ako im je za odsedanje bila finansijski nedostupna, Juga mogla biti izvor ponosa i primer razvojnih težnji.
Autor filma provodio je sa ocem Švajcarcem i majkom Jugoslovenkom u Jugoslaviji školske raspuste. Kako sam objašnjava, mesta razonode i rekreacije, turističke destinacije i ugostiteljski objekti bili su za njega izvor predstava o Jugoslaviji kao prosperitetnoj zemlji i otelotvorenju ideala ravnopravnosti, te mogućnosti individualne i kolektivne emancipacije. Kada je, nakon duge pauze, 2005. godine posetio ono što je ostalo od Jugoslavije, našavši istoimeni hotel u zapuštenom i poluruševnom stanju, našao se u šoku.
Film Hotel Jugoslavija motivisan je višestrukim potrebama: potrebom da dokumentuje, time čuvajući, delove kolektivnog sećanja o jugoslovenskom samoupravljanju, njegovim dostignućima i kontradikcijama, koji se razilaze kao magla; potrebom da sam sebi iznova protumači istoriju Jugoslavija; i potrebom da dokumentuje aktuelne, destruktivne prakse, koje u najpraktičnijem smislu mrve sve pred sobom.
Smatrajući da je nemoguće biti idealno objektivan, Vanjijer bira da bude iskren. U ulozi naratora publici „priznaje“ svoju bazičnu levičarski poziciju i prateća preispitivanja o ostvarivosti socijalističkih ideala i problematičnosti formativnih uticaja. Da li verujemo u ono što usvojimo u mladosti, kada nam je udobno, kada nam je u interesu?
Sve vreme se preispitujući, pokušavajući da odgonetne granicu između zbilje i samozavaravanja, Vanjijer se trudi da dá što pošteniji prikaz kontradiktornosti jugoslovenskog samoupravljanja, zbog čega intervjuiše nekada zaposlene na različitim funkcijama. Tako saznajemo da su nekadašnji radnici ponosni na snagu kolektiva kome su pripadali, na njegovu etničku izmešanost, visoke kriterijume poslovanja, mogućnosti stručnog usavršavanja i razmene iskustava sa radnicima sličnih kolektiva… Kao i na privilegije poslovanja u firmi koja je izabrana da služi za primer. Nekadašnji rukovodioci se, međutim, žale na to da ih je samoupravljanje ometalo u efikasnom donošenju odluka neophodnih za održanje preduzeća u uslovima kompetitivnog tržišta.
Devedesete i dvehiljadite autor tretira oštrije i slobodnije. Devedesetih su, kako prikazuje, hotel za svoje potrebe koristili, odnosno jednostavno preuzeli, ozloglašeni kriminalci i ratni profiteri, s Arkanom na čelu. U bombardovanju 1999. godine je teško oštećen, iako nije mogao biti „zvanični“ ratni cilj. Konsekventne ekonomske nedaće izložile su ga privatizacijama. Dok je zemlja tri puta promenila ime, svaki put uz obećanja privredne reforme, hotel je tri puta promenio vlasnika, uz podjednako uzaludna obećanja o rekonstrukciji. Prisajedinjen je profitabilnom Dunav osiguranju, koje nije ispunilo ugovornu obavezu o rekonstrukciji i stavljanju objekta u funkciju, stekavši tako protivpravno objekat na prestižnoj lokaciji „na poklon“.
Kako sam režiser kaže, period od 1945-2017. je predug da bi se predstavio drugačije nego u kratkim crtama i nagoveštajima. Za negativno nastrojene prema samoupravljanju ovaj film je sentimentalna „socijalistička Jugoslavija za početnike“, dok bi radikalnije leva publika mogla da mu zameri defetizam s kojim lamentira nad pretpostavljenom ispražnjenošću ideala društvene pravde… Pa čak i strukturalnu poziciju autora, koji, potičući iz zemlje kapitalističkog centra i zahvaljujući pukoj činjenici da raspolaže sredstvima i mogućnostima za snimanje i promociju ovakvog filma, kao svaki takav autor barem karijerno profitira od iskustava uništene periferije, doprinoseći kolonijalističkim odnosima dominacije. Vanjijera, ipak, treba podržati – budući da on svesno bira da se u ovim pitanjima postavi kao barem delimično „investirani istraživač“, kao insajder, i kao neko ko, objašnjavajući ukratko istoriju jugoslovenskog samoupravljanja i kanibalističke privatizacije dokumentarističkoj publici širom sveta, doprinosi preduslovima za uspostavljanje internacionalnog razumevanja i saradnje, čemu je svojevremeno služio i sam Hotel Jugoslavija.