* Bilo je zanimljivo gleadati prof. Žižeka u retko „urednom“, utegnutom izdanju, profesor koji je u ovakvim prilikama obično buržoa-boemski zarozan, šarmantno raspojasan, vrlo se upristojio za susret sa Čiberom (koji je poznat po raskrinkavanju intelektualaca izraslih iz hladnoratovskih špekulacija); uredno potšišan, lepe naočari, kulturni kapital tj. knjige na uvid, u svemu se, eto, baš slaže sa prof. Čiberom (dok mu ovaj drži bukvicu), baš kao neki kao ambiciozni student na ne baš omiljenom ispitu. (utisci prepričavača mogu biti od važnosti za razumevanje toka intervjua)
Šta je starije: klasna struktura ili ideologija?
Odgovarajući na ovo pitanje Čiber polazi od kulturalizacije (cultural turn) društvene teorije koju je uvela zapadna levica nakon Drugog svetskog rata. Marksove pretpostavke da će radnička klasa svrgnuti kapitalizam nisu se ostvarile na Zapadu, pa se javilo pitanje šta je poremetilo očekivani tok događaja. Ako kapitalistička struktura i dalje proizvodi društvene konflikte – eksploatiše radnike, ukida im autonomiju, smanjuje nadnice, obespravljuje ih i van radnog mesta – zašto se radnička klasa ne organizuje oko zajedničkih interesa kao što bi se očekivalo? Šta je remetilački faktor između date strukture i društvene akcije? Kako se kapitalizam ponovo stabilizovao? Tadašnja Nova levica je došla do zaključka da razlog mora biti ideologija, odnosno kultura, koja socijalizuje radnike tako da bespogovorno prihvataju uslove rada i života, i mire se sa svojim mestom u sistemu.
Međutim, materijalističko stanoviše ne prihvata da je samo ideologijom moguće ubediti radnike da nisu eksploatisani. „To bi značilo da su radnici glupi ili iracionalni“. Čiber polazi od pretpostavke da su radnici potpuno svesni okolnosti u kojima žive i rade, a da je drugo pitanje zašto se ne organizuju i ne pobune protiv takvog sistema. Postoje uslovi u kojima je za radnike racionalnije da se individualno odupiru kapitalizmu, a ne organizovano i kolektivnim sredstvima. Do stabilizovanja kapitalizma ne dolazi zato što ideologija pacifikuje nezadovoljne radnike, nego zato što struktura kapitalističkog društva – osim što generiše konflikte – usmerava te konflikte u korist kapitala, koji onda lako gasi varnice i održava sopstvenu stabilnost. Dakle, dominacija i eksploatacija ne dovode spontano do organizovanja radnika. Naprotiv, društvena akcija i destabilizacija kapitalističkog sistema su svuda i uvek bili izuzetak, a ne pravilo.
Kako ideologija stabilizuje sistem?
Po Žižeku, materijalna organizacija prekarnog rada i način na koji njegova ideologija funkcioniše sprečavaju klasno organizovanje. Npr. prekarni radnici dostavnih servisa vide sebe kao vlasnike sredstava za proizvodnju zbog čega misle da nisu eksploatisani, veruju da su slobodni da rade kada i koliko hoće, da su samostalni i da nemaju direktnog gazdu, vide jedni u drugima konkurenciju. Oni ne shvataju da ih kapitalistički sistem ni malo ne štedi i da ih eksploatiše na prividno drugačiji način. Oni nemaju pravo na penziju, na zdravstveno osiguranje, ni garantovan obim posla, ni garantovanu zaradu. Ali oni na to kažu – trenutno sam dobro i ne mogu sada da mislim o budućnosti. Osim toga, živimo u vreme fetišizacije izbora. Veoma je potrebno da izbor postoji, jer daje osećaj da si mali preduzetnik, a to je važan uslov i bitna kategorija u današnjem kapitalizmu. Izbor se nameće kao najveća vrednost i u politici i u ekonomiji, čak i ako je besmislen, nedostupan ili nepotreban.
Po Čiberu, međutim, radnici vrlo dobro poznaju uslove u kojima žive i rade, razumeju situaciju mnogo bolje nego što im buržoaski intelektualci to priznaju. Oni nisu prevareni ni zaglupljeni, jer su svakodnevno uronjeni u realnost. Tako i Uber vozači odlično znaju da imaju mnogo više autonomije u radu i da nemaju nad glavom gazdu ili menadžera koji ih maltretira, kao što to imaju radnici u Amazonu ili Walmartu ili nekom restoranu ili gde god da rade. Ovakva pozicija je uvek postojala u kapitalističkom sistemu. Ako se osvrnemo kroz istoriju, u tom položaju su uvek bili samostalni prevoznici ili nezavisni farmeri koji prodaju svoje proizvode trgovcima koji ih eksploatišu tek u fazi otkupa tako što manipulišu cenama.
Dakle, vozač Ubera i fabrički radnik nisu deo istih radnih procesa. I kada jedan kaže da je mnogo slobodniji kao vozač Ubera, zašto mu intelektualac objašnjava da nije? Ako pokušaš da ih ubediš da nisu slobodni moraš to da im dokažeš na nekom konkretnom primeru, a ne da ih odmah tretiraš kao nekog ko ne razume svoj položaj. Moraš da pokažeš da je neka okolnost ili mogućnost objektivno bolja od neke druge postojeće opcije. Zato (politički) organizator prvo treba da uči i nauči sve o uslovima rada i običnom svakodnevnom životu radničke klase.
Osim toga, vozači Ubera se već počeli da se organizuju, što znači da su svesni da njihove gazde zarađuju mnogo više od njih. Svesni su da trpe nepravdu i eksploataciju na razne druge načine. Čiber tvrdi da nije pogrešna ideologija ta koji odvlači radnike od organizovane pobune. Naprotiv, kaže Čiber, materijalni uslovi su taj demotivišući faktor, a ideologija služi i radnicima i kapitalistima da naknadno opravdaju već donete odluke. Pomaže im da sa tim odlukama žive.
U interesu kapitala je da napravi takve materijalne uslove da ljudi ne mogu da priušte da razmišljaju o organizovanom otporu. Ideologija je samo vezivni materijal koji popunjava pukotine i uklanja sumnje u ispravnost već donetih odluka. Žižek slikovito nabraja ideološke izgovore tipa: politika je korumpirana ne treba se mešati, uvek te zeznu na kraju, drži se ti svog privatnog interesa, nek svako gleda sebe, parola snađi se. Taj paradoks, koji Žižek zove ideologija a Čiber cinizam, manifestuje se kao distanciranost od društveno-političkog života.
Kako razumeti cinizam kod radništva?
Za Žižeka, cinizam je ideologija koja uspešno odvraća radnike od borbe za kolektivne materijalne interese. To je logičan zaključak radništva kada realno sagledaju materijalne uslove u kojima žive i rade. Cinizam je ubeđenje da ništa ne može da se promeni. Naravno da je to realan doživljaj, kaže Čiber, kad ne postoje sindikati, zdravstveno i socijalno osiguranje, penzije su nedostižne, radništvo neorganizovano.
Klasna borba vs. konkurencija identiteta?
Čiber objašnjava da zapadna liberalna levica ima jasan interes u sprovođenju i nametanju identitetskih politika. To je borba srednje klase za vertikalnu mobilnost, za napredovanje unutar svoje grupe, klase, rase. Srednja klasa ima ambiciju da donese društvenu promenu, ali to nije pokušaj da se vodi politika protiv opresije, za promenu života crnačke radničke klase, ili žena radnica, nego je to aktivnost koja pomaže i povećava mobilnost crnih stručnjaka, crnih biznismena, crnih političara, a isto važi i za žene. To je ono što zovemo identitetska politika.
Po Čiberu i Žižeku, na delu je cinični prezir prema siromašnima. Identitetstvo predstavlja prezir prema crnačkoj radničkoj klasi ili ženama iz radničke klase od strane njihovih buržoaskih elita. Na primer, danas se anti-rasizam visoko kotira. U Njujorku se insistira na povećanju broja crnih studenata u elitnim srednjim školama i na univerzitetima Harvard, Yale, Prinston. A niko ne govori da se škole za decu crnačke radničke klase ruše i propadaju. Tako da je ovaj tzv. pokret za rasnu pravdu zapravo pokret za vertikalnu mobilnost elita u tim segmentima populacije. To je suprotno društvenoj promeni, to je goli i ogoljeni izraz klasnih interesa.
U drugom delu debate o ideologiji i klasnoj borbi vrhunski zapadni intelektualci objašnjavaju zapadnim intelektualcima probleme zapadnih intelektualaca.
Zašto buržoazija otpisuje radničku klasnu kao nosioca klasne borbe?
Na zapadnoj levici danas je opšte prihvaćeno mišljenje da je radnička klasa na zapadu potkupljena udobnim životom, a da taj životni standard uživa zahvaljujući imperijalizmu. Zbog toga radnička klasa ne može biti politički činilac u klasnoj borbi. To je idiotska tvrdnja, kaže Žižek. Ta priča se provlači još od 1968. kada su zapadni studenti otpisivali radničku klasu, ali se baš tada desio talas velikih štrajkova i radničkih pobuna. To je bio najveći talas štrajkova još od 1940-ih, a radničke nadnice su bile najviše od početka 20. veka. Dakle, tvrdnja da visoke nadnice čine radnike konzervativnim pala je u vodu. A zašto su onda štrajkovali? Zato što materijalni uslovi podrazumevaju mnogo više od same nadnice. One jesu porasle, ali je intenzifikacija rada isto tako porasla, kao i učestalost povreda na radu, povećani su radni sati, a sindikati nisu reagovali.
Ta priča, dodaje Čiber, da bela radnička klasa živi raskošno od 1980-ih je grozna. Ne samo da im životni standard nije porastao, nego im se životni vek skratio uprkos napretku medicine, opioidska kriza je uzela maha i mnogo ljudi umire od predoziranja. Dakle, vidljivo je pogoršanje životnog standarda, a sa druge strane raste svest da nikoga nije briga za to. Isto tako, govori se – ako si beo i siromašan, onda si totalni luzer, jer ako se sav profit od imperijalizma sliva ka tebi a ti si i dalje siromašan, onda si sam kriv.
Osim toga, dodaje Čiber, buržoazija otpisuje radničku klasu kao snagu u klasnoj borbi, zato što su previše beli, previše hetero, mnogo ne-egzotični, obični. Postoji neka naročita blagonaklonost prema tamnoputim ljudima, valjda zbog njihove egzotičnosti. Ali odakle ta potreba za egzotičnim? Zato što služi srednjoj klasi kao izgovor za neangažovanje. Zapadni levičari gledaju crno-bele dokumentarce o Latinskoj Americi i ponosni su na te ljude tamo, jer sa belim radnicima oko sebe navodno ne mogu ništa da urade, oni su inertni, nezainteresovani, suprematisti. A prava revolucionarna radnička klasa su oni koje nikada neće sresti.
Žižek detaljno opisuje i kritikuje cinizam levih liberala. Njihova dominantna kritika zasniva se na ideji da ništa ne može da se promeni. Živimo u post-industrijskom kapitalizmu, pa je anahrono govoriti o velikim sindikatima, navodno. Zapadna levica zato očajnički traži neki idealizovani svet, zemlju u kojoj su stvari kao nekada, bilo da su to seljaci vođeni Maovim idejama ili domoroci u borbi protiv podlog kolonizatora koji uzima od domorodačkog društva samo one elemente koji će mu stabilizovati sistem, a zauzvrat će im priznati kulturni identitet i posebnost.
Tako je većina evropske populacije eliminisana iz predstave o klasnoj borbi, zato što se ne uklapa u ovu pogrešnu sliku koju liberalna levica ima u svojoj glavi.
Zablude među radnicima dolaze od buržoaskih intelektualaca
U raspravi o zabludama i teorijama zavere, Žižek pita Čibera: Kako objašnjavaš pojavu da neki ljudi ne veruju u vakcine, ako nije zbog ideologije? Čiber opet kreće sa materijalističke pozicije. Ako pitaš ljude o njihovom neposrednom iskustvu manje ćeš biti zavaran ideologijom kao objašnjenjem. Na primer, ako ih pitaš šta su im osnovne ekonomske potrebe, reći će tačno i precizno, vrlo jasno artikulisano, jer to proizilazi iz njihove prakse i svakodnevnog iskustva – nemam za hranu, previše radim, nemam zdravstveno ili dečji dodatak. Ali čim se udaljiš iz sfere njihovog iskustva i pitaš ih za mišljenje o stvarima kojima nemaju pristup, o kojima nemaju direktno neposredno fenomenološko iskustvo, oni to neće znati. Na primer, koja ekonomska politika bi povećala dnevnice, teško im je da odgovore, jer nemaju tu problematiku u neposrednom iskustvu. Tada moraju da se oslanjaju na stručnjake i pozivaju na tuđe mišljenje ili na informacije koju im daju partije ili mediji, a tu već može biti manipulacije.
Osim toga, nemaju dobre izvore. Svi dostupni izvori su buržoaske institucije. Zar misliš da ti ljudi prirodno drže ekonomsku politiku u malom prstu ili spontano vladaju trgovinskim merama? Ne, to dolazi od intelektualaca, istih onih koji preziru siromašne. Oni postavljaju visoke kriterijume i ako se ne uklapaš u njih onda si iracionalan, a to je glupost. U jednom trenutku Čiber poručuje da i DSA (Demokratski socijalisti Amerike) ponekad po ovim pitanjima imaju problematične stavove – filled with garbage.
Žižek pita dalje: Zašto jedan deo radničke klase u Americi misli da su izbori bili pokradeni kad očigledno nisu bili? Nakon što je podsetio da su priču o krađi izbora pokrenule demokrate nakon poraza Hilari Klinton, Čiber objašnjava, zato što znaju da je ceo izborni sistem korumpiran i namešten. Isto tako znaju da su potpuno bespomoćni da to promene, pa imaju ciničan odnos prema izborima.
Žižek nastavlja: Zašto su verovali Trampu? Čiber objašnjava, partije ih lažu već 40 godina, kandidati im otvoreno kažu da ne mogu ništa da urade da im pomognu. Kada su ljudi bili uništeni za vreme Demokrata, kada su Bil i Hilari usvojili NAFTA sporazuma, partija im je otvoreno govorila da je slobodna trgovina nešto kao zemljina teža i da tu ne može ništa da se uradi. Izubićeš posao, ali ako si dobar radnik naći ćeš drugi. Eto, zato su cinični prema sistemu. Kada je radnička klasa nemoćna da deluje iz svoje klasne pozicije, okreće se ideologiji, jer ideologija pomaže da racionalizuješ ono što ti se dešava. Zato je pogrešno što levica primenjuje i testira teoriju lažne svesti (false counsciousness) na slučaju američkih izbora. Navodno, radnici ne vide svoje prave interese prevareni Trampovom ideologijom.
Žižek: Kako objašnjavaš rasizam među radnicima? Čiber daje odgovor. Kada se sretneš sa radnicima, ono što ti upada u oči jeste koliko su duboko zaglibljeni u ideologiji. Jednim delom ta ideologija nije bezazleni cinizam, nego nešto vrlo štetno, kao rasizam… Neki zapadni intelektualci tvrde da je rasizam u Americi nastao zato što su beli radnici besni što crnci žive dobro ili bolje od njih. U stvari, radi se o rasnoj anksioznosti. U strahu si da ćeš izgubiti posao i ne želiš da ga uzme Meksikanac. A skroz je druga stvar kada mrziš što Meksikanci pristojno žive. Dakle, nisu to razlozi, ali tačno je da ima rasizma, ima mizoginije, ima svega i treba radnike izvesti iz toga. A izvlačiš ljude iz ideologije ne tako što ih okrivljuješ i blatiš i sramotiš, nego što ih organizuješ oko zajedničkih interesa.
Šta je zadatak organizatora? Šta mora da zna, šta ne sme da radi, kojim redom?
Organizator (radničke borbe) treba da počne kritikom buržoaske kapitalističke ideologije, kao što je Marks počeo svoj rad kritikujući političku ekonomiju i ideologiju kapitalizma. Zato su pred organizatorom dva zadatka. Prvo, kritika spontane ideološke racionalizacije koje se radnici drže u svakodnevnom životu. To je lakši deo. Ako se kreće među intelektualcima, organizator mora da im ukazuje na kapitalističku ideologiju u njihovom radu, u radu njihovih kolega i da ih navodi da je sami uoče. A to je već teži zadatak, jer danas intelektualci imaju materijalni interes da promovišu kapitalističku ideologiju.
Dakle, Čiber i Žižek se slažu da organizator mora da radi i sa radnicima i sa intelektualcima. Mora da bude svestan da izvor ideologije nije radnička klasa. „Ako tražiš ideologiju, ne gledaj u radnike, nego u intelektualace.“ Radnička klasa nema materijalne koristi od kapitalističke ideologije i može da je se odrekne kada o tome stekne svest. Ali srednjoj klasi je upravo u interesu da brani kapitalizam, jer tako stabilizuje sistem, i omogućava i opravdava reprodukciju sebe kao klase.
Crvena podrška će nastaviti da prepričava i približava publici analize i debate od značaja za artikulacije i perspektive globanih i lokalnih levih politika.
