Katar je mala pustinjska država u jugozapadnoj Aziji. Zahvaljujući bogatim rezervama prirodnog gasa i nafte, po kojima je treća u svetu, ima četvrti najveći BDP po glavi stanovnika. U glavnom gradu, Dohi, živi oko 80% stanovništva, a ukupan broj stanovnika cele države je 2.795.484, od kojih je samo 300.000 građana Katara – ostali su radnici migranti. U svetu je Katar poznat po bogatstvu, drakonskim kršenjima ljudskih prava, najvećoj emisiji ugljen-dioksida po glavi stanovnika i primeni šerijata, pravosudnog sistema koji se temelji na verskim normama.
Katar je 2010. godine dobio pravo da organizuje Svetsko prvenstvo u fudbalu 2022. godine, iako se nikada ranije nije kvalifikovao za Svetsko prvenstvo. Pored toga, za održavanje Mundijala nije postojala ni potrebna infrastruktura – stadioni, hoteli, putevi i sistem metroa – te je u njihovu izgradnju uloženo 220 milijardi dolara.
Odluka da Katar bude domaćin Svetskog prvenstva dočekana je sa oduševljenjem u drugim arapskim zemljama. Ostatak (zapadnog) sveta, s druge strane, nije delio to oduševljenje te su potekle i spekulacije o korupciji i nameštanju izbora.
Pored pitanja legitimiteta Katara kao zemlje domaćina, predstavnici pet najvećih fudbalskih liga u Evropi – engleske Premijer lige, španske La Lige, nemačke Bundeslige, italijanske Serije A i francuske Lige 1 – postavili su pitanje uticaja visokih temperatura na igrače, zbog čega je Prvenstvo pomereno na novembar i decembar, kao najhladnije mesece, što je, sa druge strane, uticalo na prvenstva u evropskim ligama.
Povrh navedenog, 2014. godine mediji su objavili preko milion tajnih dokumenata, uključujući imejl prepiske, pisma i bankarske transfere, koji su ukazali na to da je katarski fudbalski zvaničnik Muhamed bin Hamam platio tri miliona britanskih funti kako bi Katar bio domaćin Prvenstva. FIFA je, nakon „detaljne“ istrage, ove optužbe odbacila kao neistinite, odnosno navela je da su tri miliona funti koje je bin Hamam isplatio bili u „lično-političke svrhe“ jačanja ugleda Katara, a ne u svrhe nameštanja domaćina Prvenstva.
Ove dve stvari, nameštanje prvenstva i jačanje ugleda države koja se trenutno kotira kao treći najgori domaćin Mundijala u pogledu ljudskih prava, dve su strane jedne iste medalje. Medalje poznate kao sport washing.
Sportwashing – oblanda apolitičnosti
Brojna su nagađanja o tome kako jedna zemlja koja niti ima bogatu fudbalsku istoriju niti potrebnu infrastrukturu može biti domaćin najvećeg fudbalskog takmičenja na svetu. U moru finansijskih kontroverzi i optužbi za mito i korupciju u okviru FIFA-e, jedan od ključnih odgovora na pitanje zašto se ovo uopšte i dešava jeste fenomen sport washinga.
Da je prljave ruke moguće oprati u skoro svim sferama kršenja ljudskih prava imali smo priliku da vidimo poslednjih godina na primeru gotovo svakog aspekta našeg svakodnevnog života.
Pranje ruku je prisutno i u sferi ekologije, kad govorimo o green washingu – to čine kompanije brze mode, poput H&M-a ili Zare, koje svoje neetično poslovanje pakuju u foliju ekološke održivosti, ali i lanci brze hrane, poput Mekdonaldsa, koji nas ubeđuje u ekološku održivost poslovanja upotrebom papirnih slamčica koje se čak i ne recikliraju.
Važno je spomenuti i rainbow washing, koji direktno koketira s ljudskim pravima, koristeći LGBTQ+ zajednicu kao token, dok istovremeno krši njihova osnovna ljudska prava. Prošle godine je javnost bila upoznata sa spiskom od čak dvadeset pet međunarodnih kompanija u Sjedinjenim Američkim Državama koje su „Paradu ponosa“ podržale bojenjem sopstvenog logoa u dugine boje, dok su, istovremeno, finansijski podržavale homofobične političare.
Praksa pranja ruku može, najblaže rečeno, dostići i uvredljiv nivo bizarnosti, kao u slučaju pink washinga, kada je podrška borbi protiv raka dojke izražena brendiranjem piletine, što je učinio lanac brze hrane KFC.
Kad imamo sve ovo na umu, i nije neko iznenađenje da ni najbitnija sporedna stvar na svetu, fudbal, nije pošteđena prakse pranja ruku. Možda se ne oblačimo svi u H&M-u, niti jedemo u Meku ili KFC-u, ali svi znamo šta je Mundijal i koliko je on važan. Međutim, za razliku od gore navedenih primera pranja ruku, čiji je cilj profit, sport washing ne cilja nužno na njega.
Sport washing na prvom mestu odlikuje bezočno naslanjanje na ideju da je „sport iznad politike“, te da nas ljubav prema njemu spaja i pomaže nam da prevaziđemo politička i ideološka razilaženja. Drugim rečima, odlikuje ga dokazivanje vrlo politički obojene moći kompanija i režima da im se može da krše ljudska prava, jer je sport „apolitičan“.
Sport washing nije fenomen novijeg datuma. Zapravo, sport se oduvek koristi kako bi se apolitizovala loša reputacija kompanija, zemalja i režima poznatih po korupciji i kršenju ljudskih prava. Jedan od najpoznatijih i najsurovijih primera sport washinga jeste Olimpijada 1936. godine, održana pod Hitlerovim režimom, sa idejom da promoviše nadmoć arijevske rase. I upravo zbog toga je poruka s berlinskog stadiona trebalo da odjekne mnogo glasnije nego što jeste. Ako smo mi zaboravili, Nemačka se i dalje seća.
Na svu sreću, nije svaka sport washing praksa bila deo uvoda u svetski rat, kao Olimpijada ‘36, ali su mnoge ozbiljna kršenja ljudskih prava zavijale u oblandu apolitičnosti najvažnije sporedne stvari na svetu. Već je spomenuto da je ovogodišnje prvenstvo u Kataru treće najgore po redu u pogledu ljudskih prava. Prva dva su mundijali održani u fašističkoj Italiji 1934. i u Argentini pod vojnom huntom 1978. godine.
Radna prava? Vruća tema
Održavanje Svetskog prvenstva u fudbalu 2018. godine u Rusiji skrenulo je pažnju javnosti sa Katara, sve do trenutka kada je Human Right Watch (HRW) počeo da postavlja pitanja vezano za smrti migrantskih radnika zaposlenih na izgradnji infrastrukture potrebne za održavanje prvenstva.
Prema podacima objavljenim u julu 2019, grupa klimatologa i kardiologa uočila je vezu između smrti više od 1.300 radnika migranata iz Nepala koji su radili na izgradnji infrastrukture potrebne za mundijal i izloženosti ekstremnim temperaturama. U oktobru iste godine, Gardijan je objavio analizu koja je potvrdila da su radnici, u periodu od čak devet godina, radili kada je to bilo zabranjeno zbog ekstremnih temperatura. Radnici, mahom mladi zdravi muškarci, starosti od 25 do 35 godina, radili su od juna do septembra, u periodu od 9 do 12 časova, kada je temperatura dostizala 45 stepeni. Njihove smrti su zvaničnici zaveli kao „prirodne“, iako je više nego jasno da su bile posledice toplotnog udara.
Deceniju nakon što je je zalivska zemlja dobila status domaćina svetskog prvenstva u fudbalu, Amnesty International je objavio „Katarski izveštaj“, u kome je adresirao sistemsku nesposobnost ove države da zaštiti radnike iz Indije, Šri Lanke, Bagladeša i Nepala, kao i direktnu odgovornost za njihovu smrt. U tom trenutku, broj preminulih radnika migranata iz Južne Azije dostigao je cifru od najmanje 6.751 smrti, dok su se katarski zvaničnici držali brojke od 38 preminulih radnika.
Na loše radne uslove je uticao i Kafala sistem, koji je radnike migrante ’vezao’ za poslodavce uslovljavanjem radne vize, i na taj način otvorio vrata različitim zloupotrebama. Iako je kafala sistem 2020. reformisan, radni uslovi su i dalje bili daleko od fer uslova, na prvom mestu jer su onemogućili radnicima da daju otkaz ili promene posao bez saglasnosti poslodavca. Pored toga, radnici migranti su bili podložni i kriminalizaciji u slučaju odsustva s posla, koja je, pored finansijskih kazni, mogla voditi i deportaciji i zabrani ulaska u zemlju.
Pored užasne radne eksploatacije, HRW je 2020. ukazao i na to da je većina radnika migranata bila prinuđena da plati svoje zaposlenje, pri čemu je ’dug’ poslodavcima varirao od 700 dolara, pa sve do 2.600, što su iznosi njihovih višemesečnih, pa i višegodišnjih plata.
Kako ni u jednom slučaju porodice preminulih radnika nisu dobile nikakav vid novčane kompenzacije, neke od njih su se suočile s dugovima, te su kako bi ih otplatile bile pod rizikom od dečjeg rada, dečjih brakova ili drugih oblika modernog ropstva, zaključak je izveštaja Evropskog parlamenta.
Ljudska prava? KATARstrofa
Međutim, i pre rada na izgradnji infrastrukture potrebne za održavanje svetskog prvenstva u fudbalu i brutalne eksploatacije radnika migranata, znalo se da Katar nije zemlja u kojoj cvetaju ljudska prava i koncept demokratije.
Iako katarski ministar spoljnih poslova insistira na tome da je Katar „jedna od najbezbednijih zemalja na svetu“ u kojoj su „svi dobrodošli i niko nije diskriminisan“, postavlja se pitanje koliko ovo rezonira sa stvarnošću zemlje čiji se pravosudni sistem bazira na šerijatu.
Šta ovo u praksi znači za ljubitelje i ljubiteljke fudbala?
Za žene ovo konkretno znači da im je potrebna muška pratnja, kao i dozvola za kretanje, obrazovanje, brak i razvod, ali i ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu i ostvarivanje reproduktivnih prava. Iako bi ovo trebalo da važi samo za državljanke Katara, 2020. godine je grupa žena iz Australije bila podvrgnuta invazivnom ginekološkom pregledu za koji nisu dale dozvolu, pod pretnjom pištoljem, na aerodromu u Dohi. Njih pet je potom pravdu zatražilo na sudu.
Pored toga, ljubiteljke fudbala su u opasnosti od primene šerijata i u slučaju da se sa svojim partnerima poljube ili zagrle u javnosti, imaju seksualni odnos sa njima ukoliko nisu zvanično u braku, konzumiraju alkohol ili nose modernu garderobu koja se smatra otkrivajućom. Kazne, u ovim slučajevima, najčešće podrazumevaju bičevanje.
Između 2010. i 2012. godine najmanje 45 osoba, mahom stranaca i strankinja, osuđeno je na kaznu bičevanjem zbog konzumiranja alkohola ili „nedozvoljenih seksualnih odnosa“. Pored ovoga, i rođenje deteta van braka je kriminalizovano u okviru „nedozvoljenih seksualnih odnosa“, te je 2006. godine jedna Filipinka osuđena na 100 udaraca bičom.
Sama definicija „nedozvoljenih seksualnih odnosa“ u šerijatu je shvaćena veoma široko, na način da uključuje i seksualne napade i silovanja. Ukoliko okrivljeni „dokaže“ da je seks bio s pristankom, žrtve silovanja se mogu suočiti s kaznom bičevanja, ali i sa sedmogodišnjom zatvorskom kaznom.
Godine 2016, dvadesetdvogodišnja Holanđanka je drogirana u noćnom klubu i brutalno silovana. Kada je otišla da prijavi silovanje, uhapšena je. Na osnovu činjenice da je konzumirala alkohol, te učestvovala u vanbračnom seksu, kažnjena je sa oko 800 dolara novčane kazne i uslovnom kaznom od tri godine. Nakon toga je deportovana.
Međutim, šerijat ne diskriminiše samo žene već i sve one koje/i nisu heteroseksualni, što za LGBTQ populaciju može značiti i smrtnu kaznu. Na sreću, ona još uvek nije primenjena. Međutim, ono što jeste primenjivano jeste zatvorska kazna, u trajanju i do sedam godine, kao i hapšenja, prebijanja i seksualna zlostavljanja u policijskom pritvoru, koje je HRW zabeležio u zadnje tri godine.
„Svi su dobrodošli. Ali…“
„Molimo vas da poštujete našu konzervativnu kulturu“, reči su Vrhovnog komiteta odgovornog za nadgledanje i planiranje Svetskog prvenstva u Kataru, koje je preneo CNN. Međutim, kako je moguće poštovati kulturu koja ne samo da negira već i kažnjava tvoje postojanje i podstiče nasilje prema tebi? Bilo da si žena, pripadnik/ca LGBTQ populacije ili, jednostavno, radnik/ca?
Ovo smatraju i fudbalski fanovi iz Engleske i Velsa, koji su pokrenuli globalnu kampanju protiv Svetskog prvenstva. „Nema Ponosa na Svetskom prvenstvu koje kriminalizuje ljudska prava“ (engl.: There is no Pride at a World Cup that criminalises human rights) poruka je kampanje koja adresira ne samo kršenja ljudskih prava LGBTQ zajednice već i radnih prava, kao i diskriminaciju svih onih koji su i dalje isključeni iz praćenja fudbalskog prvenstva na osnovu svog etniciteta, telesnih sposobnosti ili religijskih ubeđenja. I potpuno su u pravu. Nema ga. Što potvrđuje i činjenica da neki od hotela sa FIFA spiska preporučenog smeštaja odbijaju da ugoste istopolne parove.
Iako je bilo spekulacija da će ljubiteljima i ljubiteljkama fudbala biti omogućeno da se zagrle u javnosti, popiju pivo na stadionu, a reprezentacijama da na rukavima dresova nose „One love“, simbol podrške LGBTQ zajednici, sve ovo je nakon samo dva dana Prvenstva zabranjeno.
Ali na kraju krajeva, sve i da nije, i dalje je nebitno – pitanje ljudskih prava svakako nije nošenje trake na rukavima nacionalnih reprezentacija tokom prventstva, već kontinuirani rad na tome da se svaka osoba oseća bezbedno, i tokom, ali i nakon prvenstva. Nošenje „One love“ traka, pijenje piva na stadionu ili zagrljaj u javnosti ne samo da pomažu Kataru da eksploatiše ideju o apolitičnosti najvažnije sporedne stvari na svetu, i potvrđuje svoju vrlo političku moć, već i državama učesnicama i pojedincima, uključujući i fudbalere ali i fanove, da operu svoju savest uprljanu činjenicom da svojim prisustvom daju legitimitet brutalnom kršenju ljudskih prava.
Ono što je utešno jeste da se važnost ljudskih prava sa čijeg se kršenja skreće pažnja kroz svetsko prvenstvo ipak donekle prepoznaje, što se vidi i po praznim tribinama, ali i poznatim ličnostima poput Dua Lipe, Roba Stjuarta ili Šakire, koji su odbili učešće na otvaranju Prvenstva. Međutim, ono što zabrinjava jeste sama činjenica da je do ovoga uopšte došlo. Fudbal je za sve, a ne za grupicu bogatih, a u ovom slučaju šeika i emira koji si ga mogu priuštiti, a iznad svega, sam profesionalni sport, pa i Svetsko prvenstvo u fudbalu, nikada nisu van politike.
