Kako objašnjava u intervjuu za Insajder objavljenom u ponedeljak, silovanje nije prijavila neposredno nakon što se desilo jer je bila u šoku i jer je bila uverena da joj javnost ne bi poverovala.
Na otkrivanje identiteta počinioca se odlučila kada je saznala da je Branislav Lečić pozvao bivše učenike i učenice škole Mike Aleksića da uđu u njegovu glumačku školu. Podsetimo, u januaru je nekoliko devojaka prijavilo Aleksića za silovanje i seksualno uznemiravanje. Lečić se od tada, naglašava glumica, predstavlja kao aktivista protiv seksualnih zločina.
„Ja sam razumela da to sada više nije pitanje šta će se sa mnom desiti u momentu kada progovorim, ovo je pitanje moje društvene odgovornosti”, izjavila je Štajnfeld.
Lečić javno negira optužbe. Međutim, glumica je tužilaštvu dostavila i snimak razgovora sa Lečićem, snimljen nekoliko godina nakon silovanja, u kom se on, između ostalog, poziva na svoju društvenu moć.
Štajnfeld se nekoliko godina lečila od posttraumatskog stresnog poremećaja, a o ovom iskustvu je progovorila i u dokumentarno-umetničkoj formi, putem filma „Zaceli me“.
Nakon objavljivanja intervjua koji je dala Štajnfeld, internet portale i društvene mreže je, kao i u januaru, preplavila plima komentara građana koji se u zapanjujućem broju zauzimaju za optuženog, postavljajući se u odnosu na žrtvu u rasponu od nepoverenja i pozivanja na prezumpciju nevinosti do otvorene agresivnosti, nipodaštavanja, moralnih diskvalifikacija i optužbi.
Ovakvi komentari, već, nažalost, uobičajeni u sličnim prilikama, ukazuju na to da veliki deo javnosti ne razumeva ozbiljnost, učestalost i moguće okolnosti seksualnih zločina, te problematiku traume i dugotrajnih psiholoških posledica zbog kojih žrtve o nasilju često progovaraju tek nakon nekoliko godina, a mnoge i nikada.
Ponovimo, seksualno nasilje nije samo privatna (lična) stvar žene, već jedan od instrumenata kojim se održava društveni poredak zasnovan na neravnoteži moći između polova, privilegijama i dominaciji muškaraca, upravo onih na koje se Lečić u snimljenom razgovoru poziva. Prijavljeni slučajevi seksualnog nasilja predstavljaju vrh ledenog brega neprijavljenih, u moru opresije nad polom u čijim je rukama uvek manje društvenog prestiža, ekonomske i političke moći.
Podsetimo i na to da je grupa Novinarke protiv nasilja nad ženama predložila smernice za izveštavanje o seksualnom nasilju koje medijima mogu da pomognu da na pravi način izveštavaju o njemu. Po ovim smernicama, medijsko izveštavanje bi trebalo da pozicionira konkretne slučajeve nasilja u kontekst društvenog problema, osudi svaki oblik nasilja i na odgovornost pozove počinioce i institucije nadležne za zaštitu od nasilja.
Novinarke protiv nasilja nad ženama naglašavaju da je štetno i nedopušteno prebacivanje odgovornosti za nasilje sa počinioca na žrtvu, defamacija žrtve i pravdanje nasilnih i krivično gonjivih postupaka spoljašnjim okolnostima ili ličnim osobinama nasilnika. Izveštavanje ne sme da relativizuje i umanjuje nasilje.
Ukoliko ste pretrpeli seksualno nasilje možete se obratiti sledećim institucijama i organizacijama:
Odsek za seksualne delikte SUP Beograda, ulica Bulevar Despota Stefana 107
011/3292-622 – lokal 3541 – dežurni telefon za seksualno nasilje (24h)
Autonomni ženski centar: 0800/100-007; zene.savet@azc.org.rs
Autonomni ženski centar izradio je bazu besplatnih usluga za žene sa iskustvom nasilja i druge građanke i građane tokom vanrednog stanja koja obuhvata različite vidove podrške i informacija.
Viktimološko društvo Srbije: 065/548-6421; vdsrbija@gmail.com
Astra, organizacija posvećena iskorenjivanju svih oblika eksploatacije i trgovine ljudima, posebno ženama i decom: 011/785-0000; sos@astra.rs
I.K.
