Ekonomski model šuplje krofne predstavlja alternativnu razvojnu paradigmu koja može da posluži kao instrument u naporima da čovečanstvo ostane unutar biofizičkih granica, a da pri tome zadovolji društvene potrebe.
Između ekoloških granica, koje su predstavljene spoljnom ivicom krofne, i društvenih potreba, predstavljenih unutrašnjom stranom, nalazi se bezbedni i društveno pravedni prostor za ljude. Gradovi poput Amsterdama već su počeli da planiraju svoj razvoj na osnovu modela šuplje krofne, a sve više gradova se tome pridružuje.
U radu objavljenom 2009. godine Rokstrem (Johan Rockström) i drugi definisali su devet planetarnih granica čiji bi prelazak narušio globalne cikluse. Procenjuje se da je čovečanstvo već prešlo tri od devet granica, i to one povezane sa klimatskim promenama, stopom gubitka biodiverziteta i promenama u ciklusu azota.
Ove planetarne granice su međusobno zavisne jer prelaženje jedne može promeniti položaj drugih granica i dovesti do njihovog prekoračivanja. Socijalni uticaj prelaska granica ogleda se u smanjenju socijalno-ekološke otpornosti pogođenih društava.
Model šuplje krofne nastao je iz potrebe održanja čovečanstva na globalnom, regionalnom i lokalnom nivou unutar ovih granica, ali i zarad merenja koliko su socijalne potrebe poput stanovanja, obrazovanja, socijalne pravde, demokratičnosti i dr. zadovoljene. Zarad stvaranja drugačijeg društva potrebni su nam i novi alati koji napredak neće svoditi isključivo na rast BDP-a.
Problemi sa BDP-om
Bruto domaći proizvod, ili skraćeno BDP, decenijama se koristi kao glavno merilo ekonomskog razvoja. Na osnovu rasta ili pada BDP-a procenjuje se kako neka ekonomija funkcioniše, koliko je zemlja ili regija bogata, ali i to kako se pojedine zemlje bore protiv različitih problema.
Čak i u vreme COVID–19 pandemije, tokom koje je mnogo ljudi preminulo i broj smrtnih slučajeva od virusa neprestano raste, BDP i njegov pad je glavna tema većine vodećih državnih funkcionera. Pandemija je na trenutak prebacila fokus sa BDP-a na ekonomiju brige, ali ostaje upitno koliko će to potrajati. Mnoge vlade koriste BDP kao pokazatelj rasta ekonomije i uspešnosti sopstvenog rada, iako se u realnosti često istovremeno dešava pogoršavanje kvaliteta života za veliki deo populacije.
A šta zapravo predstavlja ta toliko pominjana skraćenica BDP, i šta iz nje možemo da saznamo?
U ekonomiji, bruto domaći proizvod predstavlja ukupnu produkciju roba i usluga ostvarenu na nivou ekonomije jedne regije ili zemlje, bez obzira na vlasništvo. BDP se najčešće predstavlja u apsolutnim brojkama, ili u brojkama izvedenim preko BDP-a po glavi stanovnika. Uprkos tome što je BDP zamišljen i konstruisan kao striktno ekonomski pokazatelj, čija funkcija nije da meri nivo blagostanja ili kvalitet života, on se već decenijama koristi kao univerzalni indikator i rast BDP-a se propisuje kao lek za sve socio-ekonomske probleme.
U prvim decenijama nakon Drugog svetskog rata korišćenje BDP-a kao pokazatelja možda je i imalo smisla jer je rast BDP-a pratilo poboljšanje kvaliteta života većine stanovništva. Već od sredine sedamdesetih godina dvadesetog veka BDP se sve više odvaja od realnog kvaliteta života, a posebno je na to uticala liberalizacija tržišta i sve veći upliv finansijskog sektora. Kada danas dođe do rasta BDP-a to ne znači da su i životni uslovi za veći deo stanovništva unapređeni, već uglavnom ukazuje na još veće raslojavanje između malog broja bogatih i rastućeg broja siromašnih.
Zamišljen kao isključivo ekonomski pokazatelj, BDP ne pokazuje mnoge za društvo bitne stvari koje se dešavaju van tržišta, dok neke štetne stvari mogu da dovedu do rasta BDP-a. Tako se svaki trošak posmatra kao pozitivna stvar koja podiže BDP pa, na primer, sredstva uložena u čišćenje prethodno nastalog zagađenja mogu povećati rast BDP-a, dok se različite produktivne stvari ne računaju (primera radi, različito se tretira učinak radne snage u profitnom i neprofitnom sektoru). Kroz BDP nije moguće videti nepriznati i neplaćeni kućni rad koji pretežno obavljaju žene, a koji je jedan od osnova društvene reprodukcije.
Povišeni nivo zagađenja različitih medijuma životne sredine, eksploatacija prirodnih resursa, promene klime i drugi procesi koji se dešavaju svakodnevno nisu deo BDP računice, iako stalna trka za rastom BDP-a doprinosi uništavanju životne sredine, koja se iz ekonomskog ugla sagledava samo kao resurs koji treba što efikasnije iskoristiti.
Iz svega navedenog jasno je da je potrebno odbaciti BDP kao merilo razvoja i fokusirati se na druga merila. Fokus ekonomija i njihovih merila uspešnosti mora da bude na zadovoljenju potreba celokupnog stanovništva uz ostajanje unutar granica održivosti. Model ekonomije zasnovane na modelu šuplje krofne mogao bi da predstavlja jedan od puteva kako imati zadovoljno i srećno društvo koje živi u skladu sa prirodom.
Model šuplje krofne
Za razvoj modela šuplje krofne najzaslužnija je ekonomistkinja Kejt Ravort (Kate Raworth), koja je 2017. godine objavila knjigu „Ekonomija krofne – sedam načina da razmišljate kao ekonomista 21. veka“. Ravort je razvila ekonomski model čiji je cilj da zadovolji društvene potrebe, a da ostane unutar ekoloških granica.
Model je nazvan šupljom krofnom jer najviše podseća na izgled američke krofne ili pojasa za spasavanje. Između ekoloških granica koje su predstavljene spoljnom ivicom krofne i društvenih potreba, koje su predstavljene unutrašnjom, nalazi se bezbedni i društveno pravedni prostor za ljude. Da bi ostali u ovom prostoru potrebno je linarne ekonomske aktivnosti transformisati tako da postanu regenerativne i redistributivne.
Model šuplje krofne koji je Kejt predložila Ravort baziran je sa spoljne strane na devet planetarnih granica koje je definisao Rokstrem, a sa unutrašnje strane na Ciljevima održivog razvoja Ujedinjenih nacija.
Ekološke granice koje ne bi trebalo da pređemo obrađene su kroz: zagađenje vazduha, gubitak biodiverziteta, prenamenu zemljišta, gubitak slatke vode, ciklus azota i fosfora, hemijsko zagađenje, zakišeljavanje okeana, klimatske promene i uništavanje ozonskog omotača. Društvene potrebe koje treba zadovoljiti predstavljene su kroz dostupnost vode, hrane, energije, stanovanja, interneta, obrazovanja i zdravstvene zaštite, uz obezbeđivanje dostojanstvenog rada, socijalne pravde i društvene jednakosti, mira, rodne jednakosti i slobode izbora.
Nakon inicijalnog predstavljanja modela na njegovom daljem razvoju i modifikaciji počeo je da radi veliki broj autonomnih i decentralizovanih grupa i pojedinaca. Indikatori su se menjali, njihov broj se smanjivao ili povećavao, ali je opstala osnovna premisa da je potrebno ostati u ekološki sigurnom prostoru u kome će društvene potrebe biti zadovoljene.
Zagrebački Institut za političku ekologiju razvio je svoju verziju modela šuplje krofne. Njihov model ima 33 indikatora i podeljen je u tri povezane celine: biofizičku, kulturnu i socioekonomsku. Uvođenjem kulturnog aspekta lakše se prati društveno blagostanje, zadovoljstvo trenutnom situacijom, kao i spremnost za promene.
Model koji je razvio IPE može na osnovu standardizovanih podataka lako uporediti dve ili više zemljalja i prikazati njihove glavne probleme i nedostatke. Još jedna od prednosti ovog modela je i to što se može dodatno modifikovati i spustiti na lokalni nivo kako bi se ispitala održivost pojedinih regija ili gradova.
Krofna u gradovima
Danas više od polovine svetskog stanovništva živi u urbanim područjima, a prema procenama UN do 2050. će u gradovima živeti čak dve trećine globalne populacije. Evropa je još urbanizovanija i u gradovima već živi preko 70% populacije. Gradovi zauzimaju oko 3% ukupne kopnene površine, a troše 60-80% proizvedene energije i učestvuju u 75% ukupne emisije ugljen-dioksida. Bez velike promene u načinu na koji se planiraju, grade, ali i kako funkcionišu gradovi gotovo da nije moguće ostvariti nikakvu održivost.
Gradovi ujedno predstavljaju i progresivni poligon za različite društvene inovacije. Zato je model šuplje krofne često usmeren na gradska područja koja treba da se redizajniraju tako da troše što manje resursa a da predstavljaju dostojanstveno i sigurno mesto za život svih svojih stanovnika.
Uvidevši probleme i nemogućnost nastavka trenda dosadašnjeg razvoja, pojedini gradovi kreću da prave iskorake ka drugačijim razvojnim modelima, a model šuplje krofne menja u potpunosti paradigmu linearne ekonomije zasnovane na rastu.
Prvi grad koji je rešio da svoj razvoj planira u skladu sa modelom šuplje krofne je Amsterdam. Model šuplje krofne u Amsterdamu se koristi ne samo kako bi se analizirala trenutna situacije već i da bi se planirao održivi put u budućnost. Čelnici Amsterdama su pozvali Kejt Ravort u pomoć, pa je Amsterdamska krofna postala deo strategije grada da ostvari cilj prelaska na cirkularnu ekonomiju – Amsterdam planira da prepolovi upotrebu sirovih materijala do 2030. godine, a postane potpuno cirkularan do 2050.
Osim Amsterdama pilot projekat krofne urađen je i za Portland i Filadelfiju, a i Brisel je najavio prelazak na model šuplje krofne. Model šuplje krofne kao radikalno drugačiji model razvoja gradova postaje sve popularniji, posebno kao model obnove gradova posle COVID–19 pandemije, koja je samo dodatno potvrdila neodrživost savremenih gradova.
Uz pomoć modela šuplje krofne mogu se na lakši i vizuelno prijemčiviji način komunicirati politike i ideje zasnovane na zadovoljenju potreba ljudi unutar biofizičkih granica. Svima je jasno da ne smemo dozvoliti da džem iscuri iz naše krofne jer bi takva situacija vodila katastrofi. Iako ostaje još puno posla na doradi ovog modela, on je instrument kojim se države, regioni i gradovi mogu služiti da bi svoj razvoj planirali unutar socijalnih i planetarnih granica.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Green Ideas – Intereuropean Exchange“ Green European Foundation (Evropske zelene fondacije), uz podršku Platforme za teoriju i praksu društvenih dobara Zajedničko, uz finansijsku podršku Evropskog parlamenta.
