Društvena potreba za obnovljivim izvorima energije postaje pomama privatnih investitora za profitom. Tako izgradnja mini hidroelektrana u zaštićenim zonama prirode može imati katastrofalne posledice po ekosistem. Posetili smo Staru planinu, područje gde bi reke uskoro mogle da nestanu u cevima.
Sedamo u auto. Rota, naš vodič, pali radio. „Nikada ne sumnjajte u moje vozačke i muzičke kvalitete“, te uz pratnju rok klasika, krećemo na Staru planinu, ka selima uz Temšticu i Toplodolsku reku, koje su na meti privatnika za izgradnju mini hidroelektrana.
Rota je bivši novinar s dvadesetogodišnjim stažom u Pirotskim vestima. Sada je taksista. Nakon dvadesetak minuta vožnje dolazimo do sela Temska. „Nikada im nije palo na pamet da ovim ljudima obezbede neki posao. Mogli su da omoguće proizvodnju vune, proizvodnju mesa, a umesto toga, oni su proizvodnju Prvog maja selili van Pirota, dok su ova sela umirala“, komentariše Rota. Bez dužeg zadržavanja nastavljamo put dalje.
Nedaleko od sela Temska u ambijentu „Pirotskog Kolorada“, na reci Temštici nailazimo na hidroelektranu Temac, primer dobrog planiranja i adekvatnog uklapanja u okoliš.
Hidroelektrana Temac puštena je u pogon 1940. godine, a sagrađena je zbog razvoja industrije u kraju, ponajviše zbog fabrike guma Tigar u Pirotu. Kapacitet HE Temac je inače 900 KW. Danas je hidroelektrana u vlasništvu Elektrodistribucije, i ne radi. Jedan generator od tri postojeća sprema se za muzej, a od same izgradnje uopšte je vrlo malo radila, komentariše čuvar elektrane.
Neverovatno je kako su ljudi u to vreme razmišljali u skladu s prirodom, a vidi ove idiote šta sad rade, komentariše Rota.
Nastavljamo dalje prema selu Topli Do kroz koje prolazi Toplodolska reka. Dok prolazimo kroz prelep kanjon savršeno ušuškan u šumu, samo ponegde nam se ukazuje prilika da vidimo kristalno čistu reku, koja se probija kroz crvenomrke stene. U neverici da ovakva prirodna lepota može završiti u cevima budućih hidroelektrana, stižemo u selo. Pred nama se otvara upečatljiv prizor sela u ruševinama, u kojem vreme kao da je stalo. Daleko od civilizacije, gradske buke i ljudske pohlepe, Topli Do se polako vraća u prvobitno stanje praha. Lokalci, babe i dede, gledaju nas u čudu, pitajući se vjerovatno ko smo i šta radimo ovde. Mladih nema, oni su u gradovima.
Svesni da svojim prisustvom narušavamo svakodnevnu rutinu ljudi i stoke koja lagano tumara ulicama i okolnim brdima, sabiramo utiske i krećemo ka Pirotu. Dok Rota polako ubrzava prilikom ponovnog prolaska kroz Temsku, s naše leve strane, na zgradi ofarbanoj u jarkožutu boju, ukazuje se crveni natpis „Temska ne da reku“.
U turizmu je spas
Iz Pirota se naziru vrhovi Stare planine. Goli, prekriveni snegom, jasno stavljaju do znanja da se radi o još neukroćenoj prirodi. I dok ulazimo u Pirot, ugledamo građevinu velikih dimenzija koja se jasno ističe usred svega ostalog. Nadaleko poznata fabrika guma Tigar. Međutim, umesto nekadašnjeg imena, na njoj danas stoji natpis Tigar Tires, dok je s druge strane istaknut naziv firme Michelin i slika čuvene maskote francuskog proizvođača guma. Nešto dalje niz cestu ukazuje se prepoznatljiv logo nekadašnjeg giganta u proizvodnji tekstila, fabrike Prvi maj, sada samo artefakta nekih prošlih vremena.
Centar Pirota ne razlikuje se previše od drugih gradova. Nekoliko modernih hotela prekrivenih tamnim staklima, veliki tržni centri, kladionice i bezbrojni kafići sa dosta posetilaca.
Sedamo na kafu s Bratislavom Zlatkovom, direktorom Turističke zajednice Pirot i zaljubljenikom u Staru planinu. On nam priča o bogatom prirodnom i kulturnom nasljeđu kraja, gastronomiji. „Ima mnogo aspekata na kojima možemo razvijati turizam u Pirotu i njegovoj okolini“, kaže nam Zlatkov. Nakon kratkog uvoda u istoriju i tradiciju, potežemo pitanje kako će projekti mini hidroelektrana utjecati na razvoj turizma u Pirotskom kraju, koji se najviše veže uz Staru planinu. „Mini hidroelektrane gase sve naše vidove turizma“, odrešito odgovara. „Koga ja da odvedem gore da gleda cevi“, zabrinuto nastavlja.
Zaista, u Pirotu i okolini, uzevši u obzir neverovatno prirodno bogatstvo Stare planine, te kulturnu i gastronomsku ponudu, lako je zamisliti turizam kao motor pokretač ovog kraja. Još kad se uzme u obzir da je prosečna plata u Pirotu oko 15.000 dinara, turizam bi mogao biti dobra šansa mnogim ljudima da popune kućni budžet iznajmljujući smeštaj i usluge. Pomaci u razvoju turizma su opipljivi. Godine 2012. broj noćenja je bio oko 12.500, a prošle godine je ta brojka narasla na skoro 30.000 noćenja. Međutim, lokalnom stanovništvu nije lako objasniti kako stvari stoje u vezi s razvojem turizma i šta on sve zahteva, priča Zlatkov.
Mentalitet je problem. U okviru projekta Stara pod okriljem Svetske banke, lokalni stanovnici mogli su povući bespovratno do 10.000 evra za sanaciju i renoviranje u kontekstu proširenja smeštajnog kapaciteta za turizam. Na kraju su sredstva vraćena u fond jer ih ljudi nisu iskoristili. Razlog neiskorišćavanja je strah ljudi da će im neko oduzeti imovinu pošto te pare ulože, kaže s ironijom.
Na pitanje kome je zapravo u interesu da se na Staroj planini grade mini hidroelektrane, Zlatkov sleže ramenima i kaže:
Stvarno ne znam. Ne možemo doći do dokumenata o rešenjima za izgradnju jer ih kriju. Pozvali smo se na Zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, ali to nije urodilo plodom. Ljudi nisu ni znali za javnu raspravu o hidroelektranama.
„Mi ne znamo gde se šta planira. A kada dođu buldožeri, onda je već kasno. Zašto, pobogu, uzeti reku, staviti je u cev i zatrpati je“, s izrazom čuđenja zaključuje Zlatkov. Po završetku razgovora, ostajemo zbunjeni jer se iz cele situacije ne može shvatiti koja je logika projeka mini hidroelektrana na Staroj planini, i u čijem je to zapravo interesu.
Institucije rade svoj posao
U lokalnoj poslastičarnici započinjemo razgovor s Dušanom Mitićem, odbornikom u Pirotskoj opštini.
Ja sam odbornik već dvadeset jednu godinu. Ono što mi je posebna satisfakcija jeste da sam zadnja tri mandata bez stranke, kao nezavisni odbornik. Na grbači stranke se nađe svašta na skupštinama. Ljudi glasaju za mačku u džaku.
„Izborni zakon ne valja. Rezultat toga je da imamo Vučića koji ukrašava sve izborne liste“, nastavlja da opisuje političku situaciju na lokalnoj razini. Temu o hidroelektranama započinje pričom o standardima izgradnje ovih postrojenja i o tome kako se oni kod nas uopšte ne poštuju.
Dotiče se HE Pirot i neodgovornog upravljanja s nivoima vode u Nišavi, što uzrokuje velike probleme s ribljom populacijom. „Kada hidroelektrana radi, riba u Nišavi ne radi“, karikira nam situaciju koju mu je prepričao lokalni pecaroš. „Naime, zna tokom proleća, kada se sneg otopi i stvore se bujične vode, dnevno da se ispusti do 45.000 litara hladne vode iz Zavojskog jezera u Nišavu, što ozbiljno snižava temperaturu reke, i to zajedno sa oscilacijama vode ugrožava mrešćenje riba i njihov prirodni balans. Da bi se stvari poput bujičnih voda regulisale, u sklopu HE Pirot postoji kompenzacioni bazen koji služi upravo da se amortiziraju naleti vode, te da se omogući postupno otpuštanje vode u Nišavu. Međutim, on se uopšte ne koristi za te svrhe. Hidroelektrane i biološki minimum protoka vode treba uskladiti sa živim svetom koji tu obitava, a ne s birokratskim merama koje se samo tiču proizvodnje struje“, kaže Mitić.
Privatni kapital i javno dobro
Oko toga tko stoji iza projekata mini hidroelektrana i u čijem je to interesu, Mitić nam iz prve ruke kaže: „Iza svega stoje zapravo privatne inicijative u sprezi s lokalnom samoupravom. U nekim selima na Staroj planini su privatna lica već počela da otkupljuju zemlju pored reka od lokalnih stanovnika.“
U svom tom kurcšlusu oko hidroelektrana, pitanje je što radi Ministarstvo za zaštitu životne sredine, te Srbijašume, koje održavaju i navodno čuvaju Staru planinu, te Zavod za zaštitu životne sredine Niš, pod čijom je ingerencijom izdavanje građevinskih dozvola za gradnju na Staroj planini. Nadležnost se u slučaju gradnje mini hidroelektrana konstantno prebacuje od jedne na drugu stranu. Time zapravo nijedna strana neće da preuzme odgovornost za slučaj mini hidrolektrana. Tako se lopta na kraju prebaci na lokalnu samoupravu, koja nije nadležna ni kompententna da vodi ovakve projekte, što dovede do toga da se mini hidroelektrane nekako uguraju u prostorni plan i izglasa se suglasnost za njihovu gradnju.
Mitić slikovito opisuje kaotičnost tog procesa. „Oni uđu sa ogromnim buldožerima u vodotok koji možete preskočiti, i onda to unište. Rade šta god im padne na pamet i nikoga nije briga. Nit se zna ko pije, nit ko plaća. Ali jedna stvar je sigurna. Jedini koji će u svemu tome imati interes jesu privatni investitori. Ovo je sistemska borba protiv normalnih ljudi“, zaključuje Mitić.
Na pitanje postoje li konkretne informacije o planovima za izgradnju mini hidroelektrana, i gde bi točno trebalo one da se grade, Mitić nam odgovara: „Za sada je šest projekata dobilo saglasnost za izgradnju. Za tih šest mini hidroelektrana koje se planiraju na rekama Stare planine, uništilo bi se otprilike 42 km prirodnih tokova reka, njihovih pritoka i šuma koje ih okružuju. Kad se uzme u obzir da sve reke na Staroj planini imaju male i osetljive vodotokove, ideja o gradnji hidroelektrana na tim rekama čini se naprosto suluda. Tim više što je za postizanje pada vode koji bi mogli stvoriti dovoljnu količinu energije potrebno kilometrima tu istu vodu cevima provlačiti s vrha do podnožja hidrolektrana. A sve to bi se trebalo raditi u prvoj i drugoj zoni zaštite, gde nikakva gradnja nije dopuštena.“ I nastavlja:
Država će plaćati više cene za energiju iz obnovljivih izvora uz zagarantovane uslove otkupa, koji će se na kraju opet prebiti na leđima potrošača. Iza toga se krije profitna motivacija privatnih investitora koji stoje iza navedenih projekata mini hidrolektrana. Sve u svemu, čini se kao isplativa i sigurna biznis investicija. Takođe, jačanje i proširenje kapaciteta obnovljivih izvora energije ujedno je i uslov u pretpristupnom poglavlju 27 za ulazak Srbije u EU.
Kad se saberu svi utisci i svedočanstva ljudi, postaje jasno da priča sa mini hidroelektranama na Staroj planini izgleda kao potpuno promašen projekt. I iz energetske, i iz ekološke perspektive. Država mora da razvija i povećava svoje energetske kapacitete, ali bi trebalo da ujedno njene institucije reguliraju i kontroliraju ovakve projekte, stručnim studijama o energetskoj smislenosti i opravdanosti uz prateće studije o uticaju na okoliš. U slučaju Stare planine, takve studije ne postoje. Sve ukazuje na to da je još jednom javno dobro, koje pripada svima, prepušteno na milost i nemilost maloj grupi pojedinaca. Na kraju krajeva, ono što je sigurno, projekti sa obnovljivim izvorima energije poput mini hidroelektrana zasigurno neće obnoviti pirotski kraj.
Dok ispijamo zadnje gutljaje kafe i polako ustajemo, Mitić nam za kraj kaže: „Odnos prema prirodi mera je inteligencije čoveka. Onaj ko nema taj osećaj niti je čovek, niti je inteligentan. Nije čovek jer ne brine o drugima, a nije inteligentan jer će s propašću prirode propasti i on sâm.“
