Već nekoliko godina na gradskom i državnom nivou postoji plan da se na mestu nekadašnjeg logora na Starom Sajmištu izgradi memorijal posvećen njegovim žrtvama, kao i svim žrtvama Holokausta, genocida nad Srbima i Samudaripena (genocida nad Romima) stradalih na teritoriji okupirane Srbije i Nezavisne države Hrvatske.
Približavanje Srbije evropskim institucijama i njeno uključivanje u međunarodne mreže sećanja na Holokaust, pre svega u Međunarodnu alijansu za sećanje na Holokaust (IHRA), podstakla su vladajuće strukture da se upuste u taj plan. Nakon formiranja komisija stručnjaka, njenog smenjivanja i uspostavljanja nove komisije, nakon desetina sednica i rasprava, izrađen je nacrt zakona o budućem memorijalu o kome bi trebalo da se odluči u skupštini Republike Srbije.
Predlog komisije i Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u čijoj je nadležnost pitanje izgradnje novih memorijalnih kompleksa, sastoji se od nekoliko tačaka, a suština je da se formira ustanova sa tri prilično autonomna tela – tri muzeja tačnije: jedan posvećen Holokaustu, u nadležnosti Jevrejske zajednice, drugi posvećen stradanju Roma, u nadležnosti Romske zajednice, a treći o genocidu nad Srbima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, koji bi bio u nadležnosti postojećeg Muzeja žrtava genocida.
Pored toga bi trebalo da postoje zajedničke prostorije za edukaciju i druge aktivnosti, kao i neka vrsta memorijalizacije samog logora. S vremena na vreme se u medijima pojavi vest o skorom otvaranju ovakvog memorijala: međutim, sve više je jasno da se to neće desiti u skorije vreme.
Sadržaj: nacionalne istorije i viktimizacija
Kao što sugeriše prvi predlog za naziv memorijala – Ustanova spomen-žrtva, žrtve genocida bi trebalo da budu u centru celokupne buduće strukture. Problem nastaje ako uzmemo u obzir dominantan narativ o stradanju Srba u 20. veku koji postoji među istoričarima, a naročito na državnom nivou, po kojem se dogmatski tvrdi da je u Jasenovcu ubijeno 700.000 žrtava (videti naprimer izložbu o Jasenovcu koju je organizovalo Ministarstvo spoljih poslova u Ujedinjenim Nacijama 2018. godine), iako su odavno istraživanja pokazala da je taj broj pogrešan (bilo je oko 130.000 žrtava): u tom smislu izgleda da će buduća ustanova teško moći da se odupre tim čisto političkim i aistorijskim narativima koji, pored lažnih brojki, promovišu ideju o kolektivnoj krivici drugih naroda i naročito demonizaciju jugoslovenskih ideala.
U tom smislu memorijal o stradanju Srba ima dobre šanse u startu da postane hram revizionizma i nacionalizma, koji će posetiocima predstaviti lažne podatke i lažnu istoriju, a sa druge strane stimulisati mržnju prema drugim narodima. U nekoliko reči, sve što memorijal posvećen stradanju jednog naroda ne treba da radi.
Ideja da se na mestu gde se nalazio logor na Sajmištu pravi sveobuhvatni memorijal koji bi govorio ne toliko o logoru, koliko o Holokaustu, Samudaripenu i genocidu nad Srbima, jeste takođe vrlo opasna. Najavljena „podela“ izmedju jevrejske, romske i srpske zajednice – ko će koju zgradu da zauzme za muzej posvećen genocidu nad sopstvenim narodom, zvuči u najmanju ruku morbidna. Postavlja se, naravno, i pitanje stručnosti: da li svaka od tih zajednica namerava da sopstvenim snagama organizuje sopstvenu stalnu postavku? Jer u tom slučaju postoji ogroman rizik da se javnosti prezentuju tri različita narativa, verovatno sa različitim pristupom i metodologijom i različitim činjeničnim stanjem.
To važi prvenstveno za romske žrtve, odnosno za postavku koja bi trebalo da govori o romskim žrtvama. Istoriografija je poslednjih 10 godina uložila ogromne napore na evrospkom nivou da bi nadoknadila sve što je bilo zaboravljeno i da bi ispravila površan stav koji je ranije imala prema genocidu nad Romima. Studije su dokazale koje strahote su se desile romskom narodu, i utvrdile broj žrtava koji ne odgovara mnogima kao, na primer, ovdašnjim romskim stručnjacima koji su ostali van evropskih tokova istoriografije ili ih svesno zaobilaze, jer ne govore o milionima ubijenih u Samudaripenu (umesto da neko bude srećan što nije toliko ljudi ubijeno!). Pitanje je, dakle, koja će se istorija prikazati u ovim muzeijma: da li će biti istorija ili publicistika, nametnuta političkim odlukama ili sopstvenom oholnošću?
Izgradnja: privatna svojina i privatni interesi
Pored natezanja unutar komisije oko sadržaja, stepena autonomije tri muzeja i konačne nadležnosti nad budućom ustanovom, vodi se prava bitka oko divljih privatizacija i potencijalnih projekata na levoj obali Save. Da podsetimo: neke od zgrada koje su bile sastavni deo logora privatizovane su i prodate iako pod određenim stepenom kulturne zaštite, i danas su sedišta komercijalnih aktivnosti.
Svakih nekoliko meseci u medijima pojavljuju se bombastični naslovi puni osećaja skandala i stida jer se u zgradama koje su za vreme logora služile kao bolnica i mrtvačnica, danas se nalaze obdaništa, diskoteke, restorani. I svi onda u linč na vlasnike tih objekata: međutim, zaboravlja se suština stvari, a to jeste da je država prodala te zgrade i da država, kad bi htela, mogla bi da ih otkupi po svim pravilima kapitalističkih načela; da država izdaje dozvole za funkcionisanje tih aktivnosti; a država se nije nikad izjasnila u vezi sa zakonitišču prodaje tih objekata.
Drugačija je priča za zgrade u kojima obični ljudi odavno žive, kao naprimer zgrada nekadašnjeg mađarskog paviljona (poznatog za vreme logora kao paviljon smrti, jer su tu zatočenici ubijani), čiji stanari imaju neotuđivo pravo da tu ostanu. Da li treba država da im obezbedi alternativni smeštaj u slučaju izgradnje memorijala, odnosno da im ponudi bolje stanove – naravno, ukoliko postoji njihova saglasnost.
Ostale zgrade koje su sagrađene posle rata ili ostale komercijalne aktivnosti koje postoje ne bi trebalo da budu zatvorene: sama pomisao da se lokacija isprazni kako bi se vratio originalan izgled lokacije (bilo je i takvih predloga) zvuči u najmanju ruku apsurdna. Dovoljno je da se upotrebi ono što postoji i što je sasvim dovoljno za memorijalizaciju lokacije: pored pomenutih Spasićevog, mađarskog i turskog paviljona, na raspolaganju su i centralna kula, čehoslovački paviljon, italijanski paviljon i mala zgrada na nekadašnjem ulazu u logor u kojoj se sada nalazi knjižara.
Proces eksproprijacije je zbog nekih razloga stao (ne sigurno zbog nedostatka novca, jer novca ima i za jarbole i za gondole); jedino umetnici koji su koristili centralnu kulu, raseljeni su, jer je trebalo pre nekoliko godina da počne izgradnja memorijala. Danas, kula je još uvek prazna, siromašni ljudi su (s pravom) zauzeli neke prazne prostorije do nje, a glavni ulaz je zazidan kako ne bi niko ušao u nju.
U celoj ovo priči, ne može da ne postoji sumnja da je sudbina Sajmišta da se izgradnja memorijala oduži što više, sve dok se ne bude našlo alternativno rešenje koje bi moglo da odgovori političkim i ekonomskim silama, kako bi se na toj lokaciji nastavilo sa gradnjom novih beograda na vodi ili tržnih centara. U svetu divljeg neoliberizma, pogotovo na periferiji moćnih centara, gde radnici moraju da nose pelene i radnice crvenu traku kad imaju menstrualni ciklus, gde se grade gondole bez dozvole i stručnih mišljenja, gde nepoznati ljudi ruše bagerima delove grada i gde su gradonačelnici bog i batina i gaze sve moguće zakone i institucije, nema mesta za memorijale, ili ga ima samo na papiru.
Da budemo realni: kome stvarno odgovara da preko puta centra Beograda bude izgrađen nešto što podseća na smrt i što nije uopšte profitabilno, umesto da se tu napravi neki veliki kompleks gde bi cena kvadrata bila u najmanju ruku 4.000 evra?
Održivost
Da kažemo da će ipak memorijal biti izgrađen, da će ta tri muzeja proraditi: ali pitanje je, kako će se finansirati i koji su dugoročni planovi takve institucije?
U nacrtu zakona kao i tokom diskusija komisije ovo pitanje je ostalo prilično nedefinisano. Država bi svakako trebalo da obezbedi novac za nove zaposlene, tekuće troškove, održavanja, i sve drugo što je vezano za postojanje memorijala. Nova ustanova bi se delimično finansirala kroz međunarodne projekte, što i nije tako jednostavno kao što izgleda i podrazumeva veliku stručnost kadrova i sposobnost da se projekti implementiraju poštujući sva pravila takve igre.
Rizik je, dakle, u tom slučaju da se desi ono što se desilo sa Muzejem žrtava genocida: osmišljen u jeku najgorih nacionalističkih strasti kao osnovna naučno-istraživačka i edukativna institucija s ciljem da memorjalizuje pre svega genocid na Srbima u NDH, nakon više od 25 godina i dalje ima tek nekoliko zaposlenih i dve sobe za njih, bez izložbenog prostora i sa veoma ograničenim finansijskim sposobnostima. Dakle, postojala je grandiozna namera a ostvaren je samo početak. Treba, takođe, imati na umu da je memorijalizacija genocida nad Srbima uvek samo floskula koja se koristi u politčke svrhe a da u biti država nije nikad ništa konkretno uradila da se to stvarno desi. I to je, izgleda, i budućnost memorijala na Sajmištu.
Šta bi trebalo memorijalizirati i na koji način?
Umesto da se napravi memorijal nad memorijalima, da se tematizuju na jednom mestu tri genocida, da se megalomanski renovira prostor, buduća ustanova bi trebalo da ima u fokusu sam logor i njegove žrtve.
Mala istorijska digresija: zgrade Beogradskog sajma korišćene su za logorisanje ljudi od decembra 1941. do juna 1944. godine. Tokom tog perioda imao je dve, suštinski različite faze. U prvom periodu, od osnivanja do 10. maja 1942. godine, zvao se Judenlager Semlin (Jevrejiski logor Zemun) i služio je za definitivno uništenje Jevrejske populacije Srbije pod nemačkom okupacijom, dok od maja 1942. godine do juna 1944. godine zvao se Anhaltelager Semlin (Prihvatni logor Zemun) i služio je za prikupljanje i upotrebu prinudnih radnika.
U prvom slučaju, bio je u funkciji nacističkih rasnih zakona i “konačnog rešenja” jevrejskog pitanja; u drugom, bio je sastavni deo sistema ekstremnog eksploatisanja radne snage tokom kojeg su ljudi smatrani potrošnom robom i kao takvi terani da rade često do smrti u nehumanim uslovima. U prvom slučaju, internirano je oko 6.500 jevrejskih žena i dece i oko 600 romskih žena i dece (Romi su uglavnom pušteni). U drugom, oko 30.000 ljudi, uglavnom muškaraca – Srba iz Nezavisne države Hrvatske, pa partizanskih boraca, pripadnika četničnog pokreta, ali i grupa iz Albanije, Grčke, kao i italijanskih zarobljenika; u prvom slučaju, svi su ubijeni upotrebom gasnog kamiona; u drugom, oko 10.000 umrlo je zbog strašnih uslova u logoru, batina, gladi i bolesti ili na prinudnom radu.
Čitav niz lokacija je bio povezan sa Sajmištem, i to prvenstveno mesta gde su žrtve tog logora pokopane: Jajinci, gde su ubijeni Jevreji bačeni u masovne grobnice i gde su vršene egzekucije talaca dovedenih iz prihvatnog logora, ali i Bežanijska kosa i Jevrejsko groblje u Zemunu, gde je pokopan ogroman broj žrtava – njih oko 6.500 iz prihvatnog logora. Tu je svakako i Ostrovačka ada na Dunavu, gde je umrlo oko 800 prinudnih radnika dovedenih iz prihvatnog logora i logora TOT organizacije koji se nalazio pored logora na Sajmištu, ali i Borski rudnik i mnoga mesta od Soluna do Norveške gde su upućeni i u mnogim slučajevima umrli prinudni radnici sa Sajmišta.
Zgrade koje su činile logor Topovske šupe (gde je internirana jevrejska i romska muška populacija, pa streljana uglavnom u Jabuci pre osnivanja Sajmišta) i koje će uskoro biti rušene zbog potrebe izgradnje najvećeg tržnog centra na Balkanu, kao i nekadašnji logor Banjica gde još uvek postoji muzej, svakako su deo mreže memorijalizacije logora Sajmišta jer su s njim bili usko povezani.
Iz ovog je jasno da je logor imao važnu funkciju u mreži logora na Balkanskom poluostrvu i sam po sebi ilustruje politiku i prirodu nacističkog režima: ogromna mašina koja je gutala ljudske živote zbog rasne pripadnosti, kao prinudne radnike-potrošnu robu, kao ratne zarobljenike ili jednostavno kao opozicionare i borce protiv nacizma. To je ono što bi trebalo da se memorijalizuje, ništa više.
Treba govoriti o ljudima koji su prošli kroz logor i o ljudima koji su izgubili život; o razlozima zbog čega su se našli u logoru, o načinima na kojima su bili ubijeni – streljanja, gasni kamion, od batina i bolesti, ali i tokom prinudnog rada; o njihovim dželatima i o ulozi kolaboracionista; o značaju logora u fašističkim i nacističkim sistemima; i konačno, o ideologiji koja ih je poslala u logor, kako je nastala, kako se razvila, ko ju je podržavao. Posebno mesto bi trebalo da imaju oni koji su se protivili i koji su na kraju tu ideologiju pobedili: antifašistički borci.
Zgrade koje jos uvek postoje trebalo bi memorializirati na osnovu njihove funkcije za vreme postojanja logora – Spasićev paviljon, na primer, koji je služio kao bolnica, trebalo bi da podseti na higijenske, medicinske uslove u logoru, na hiljade žrtava koji su tu umrli zbog bolesti često izlečivih u normalnoj situaciji, a i na lekare/ke i bolničare/ke koji su tu radili (i koji su bili i sami zatočenici logora). U italijanskom paviljonu, koji je služio kao skladište robe, treba da se predstavi nastanak i razvoj fašističke ideologije u svim njenim varijantama, od nacizma do ustaštva. U malom paviljonu na ulazu, gde se nalazila komanda logora, treba govoriti o zločincima; u mađarskom i turskom, o žrtvama; i tako dalje.
Uz pomoć savremenih tehnologija i iskustava u drugim evropskim zemljama, mogu da se razviju različite aktivnosti i oblike memorijalizacije, i to bez velikih ulaganja. Sve to mora da bude integrisano sa objektima izgrađenim posle rata i sa životom koji se razvija u njima. Današnji stanovnici tog mesta moraju da imaju i pravo da predlože kako bi oni zamišljali budući memorijal, moraju da budu angažovani i konsultovani u njegovoj realizaciji, a ne tretirani kao pasivni posmatrači. A muzeji posvećeni Holokaustu, genocidu nad Srbima i Samudaripenu, neka svaka od zajednica nađe odgovarajuće mesto za sopstvenu postavku, ali ne u okviru nekadašnjeg logora na Sajmištu.
