U Srbiji, kao i u Republici Srpskoj juče se obeležavao Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave u znak sećanja na 15. septembar 1918. godine, kada je srpska vojska probila Solunski front, što je dovelo do raspada saveza Centralnih sila i okončanja Prvog svetskog rata. Donet je odlukom Vlade Srbije 11. septembra 2020.
S tim u vezi, narednih sedam dana biće održane manifestacije, parlamentarni forum, kao i zajednička sednica Vlada Srpske i Srbije u Beogradu. Obeležavanje se završava 20. septembra vojnom paradom ispred Palate „Srbija“ u Beogradu.
I dok se pompezne najave o nadolazećoj vojnoj paradi serviraju javnosti svakodnevno, jučerašnji dan protekao je uobičajeno, kao da nije bio nacionalni praznik. Čak ni predsednik države, zbog obaveza u Japanu, nije mogao da prisustvuje ni jednoj – a bilo ih je tek nekoliko po čitavoj Srbiji – manifestaciji povod obeležavanja ovog datuma.
Kako ukazuje Bešlin, razlog ravnodušnosti društva povodom ovog praznika je jednostavan – on se kod građana nije do kraja primio, prvenstveno jer je veštački nametnut.
„Taj praznik je u suštini kopija nacionalističkih ideologija nekih drugih nacionalizama iz regiona, pre svega on se uspostavio po ugledu na albanski Dan zastave. To je albanski nacionalni praznik, ali koji ima tradiciju dužu od veka. Naposletku, to je kod njih ključni nacionalni praznik, koji ima svoje istorijsko i emotivno utemeljenje“, rekao je Bešlin.
Kako dodaje sagovornik Mašine, problem je u tome što ne možete imati hiperprodukciju, odnosno inflaciju nacionalnih praznika.
„Ne možete imati 15 nacionalnih praznika, ljudi naprosto ne mogu da se identifikuju sa njima. Pa zar nije dovoljno samo Sretenje? To je pitanje nacionalnog oslobođenja, to je pitanje prvog Ustava, odnosno moderne Srbije. I to Sretanje je suštinski emancipatorski praznik“, kazao je Bešlin.
Upitan o razlozima, odnosno zašto bi aktuelna vlast uopšte uspostavila obeležavanje ovog datuma, Bešlin smatra da je na delu, konstantno od početka Vučićeve vladavine, konstruisanje novog srpskog identiteta.
„Drugim rečima, Vučić pokušava da srpski identitet spoji sa vlastitom ultranacionalističkom i radikalskom ideologijom. I u tom smislu je stalna potreba za homogenizacijom tog identiteta, konstantno je prisutan veliki nacionalistički narativ. Takođe, na delu je esencijalizacija srpskog identiteta, odnosno srpskog naroda gde god se on nalazio, jedno potpuno poravnanje odnosno negiranje različitih istorijskih etnogeneza Srba u Bosni, Hrvatskoj, na Kosovu, u Crnoj Gori, pa čak i u Vojvodini. I to jeste nešto što je karakteristično za sve desničarske ideologije, odnosno brisanje bilo kakvih razlika unutar jednog etnosa. Zato se stalno pokušavaju fabrikovati neki novi praznici kako bi se njima učitavala ta nacionalistička ideologija i njene vrednosti“, objašnjava Bešlin.
U svakom slučaju, kako dodaje sagovornik Mašine, u pitanju je jedna ozbiljna zlopotreba istorije, a sve ne bi li jedan korumpirani i autoritarni režim, kroz radikalizaciju javnog diskursa, u stvari pojačavao svoj legitimitet.
A gde je antifašizam?
Upitan o tome koji bi, mimo Sretenja, po njemu bili prikladniji istorijski momenti za obeležavanje i sećanje u državi, Bešlin podseća da Srbija ne obeležava ni jedan praznik, dan, događaj, ličnost ili proces koji se tiče njene antifašističke prošlosti.
Sagovornik Mašine postavlja sledeće pitanje: Ako Srbija već neće da slavi vlastitu revolucionarnu prošlost, odnosno socijalističku revoluciju, zašto ne slavi antifašističku?
„Ako je već zabranjeno sećati se socijalističke revolucije, koja je potpuno zaboravljena u ovom kapitalističkom okruženju, antifašizam još uvek nije zabranjen. Čak i sam današnji režim vrlo često voli da zloupotrebljava pitanje antifašizma. Naša država je jedna od retkih evropskih koja apsolutno ne obeležava ni jedan jedini događaj vezan za antifašističku borbu. Srbija je, nažalost, suštinski oslobođena, odnosno očišćena od svoje suštine, od svog antifašizma i jugoslovenskog konteksta, na kraju krajeva i od tog revolucionalnog konteksta“, zaključuje Bešlin.
M.B.
