Pogleda li se prvi program javnog servisa tokom ove poslednje konferencije Nesvrstanih, lako se moglo pomisliti da se prespavalo poslednjih trideset ili četrdeset godina. Košmar je izgleda završio, probudili smo se nazad u osamdesetnekoj, Jugoslavija je tu gde bi trebalo da bude, budućnost je manje više predvidiva a pokret nesvrstanih je još uvek živa institucija. Ali kao što je to slučaj sa svim usiljenim kampanjama, posle neumerenog bahanalisanja dolazi neprijatni mamurluk, pa avaj – ništa od realnosti alternativne istorije: nakon neumerene konzumacije svečanog obeležavanja šezdesetogodišnjice prve konferencije pokreta nesvrstanih, ipak ćemo morati da nastavimo da živimo isti stari košmar.
A ne sumnjamo da je medijsko praćenje ovog događaja bio košmar i za javni servis jer je prenos morao obaviti kao da je u pitanju hod po jajcima: kontrast između dvadesetogodišnjih politika glavnog toka koje odbacuju nasleđe Jugoslavije i socijalizma sa jedne strane i ovog neočekivanog fanatičnog grljenja tog nasleđa sa druge izgleda paradoksalno pa je bio potreban poseban talenat ne bi li se ovaj direktni prenos upakovao u prihvatljivi i kontigentni medijsko propagandni proizvod. Izgleda i paradoksalno i bizarno: političke elite i medijski servis koji su karijeru napravili od rušenja socijalizma, Jugoslavije i njihovih dostignuća – sada parazitiraju grebanjem o simbolički kapital koji su upravo socijalizam i Jugoslavija ostavili. I pored toga što je celokupni politički i ideološki prostor zauzet otklonom i od Jugoslavije i (još više) od socijalizma – dometi i jednog i drugog su toliki da se političke elite izrasle na gaženju po njima sada grebu o preostalu količinu simboličkog kapitala. Na kraju, u pitanju je i sasvim nova vrsta kulinarsko-političke perverzije: ubice Jugoslavije su i danas toliko gladne da se više nemaju čime hraniti pa sada halapljivo navaljuju na leš sopstvene žrtve.
Stoga imajmo razumevanja za javni servis koji kontradikcije mora pažljivo balansirati: a ni malo nije lako baš svaki put – kao što je to majstorski urađeno u emisiji OKO kada je bilo reči u Panama papirima – proizvesti utisak nekakvog kritičkog pristupa ali tako da svu kritiku efektivno isprazni svake potencijalne subverzivnosti.
Ali i ovog puta, javni je servis briljirao: uređeni prema potrebama sakralizacije političke elite i državnih struktura svakosatni izveštaji o toku konferencije – prošarani anegdotalnim crticama o zanimljivostima rasporeda sedenja i reda svečanih govora – na par dana su gotovo potpuno zauzeli program javnog servisa koji je konferenciju prenosio malne direktno dok se celokupna domaća politička elita gotovo neobjašnjivo sjatila na mesto održavanja. I očigledno je u pitanju jedan zajednički interes: potreba političkih elita da – dok se u Srbiji dešava bukvalno zdravstvena katastrofa – zabiju glavu u pesak a medija da tradicionalno svoju vernost demonstriraju zabijanjem sopstvene glave političkoj eliti u guzicu.
Ali kako se to tačno ove 2021. glava zabija političkoj eliti u zadnjicu i kako se ove 2021. demonstrira vrhunska vernost centralnim političkim procesima?
Pa, namesto jednostavnog posmatranja i vaganja samog događaja, pogledajmo medijsku opremu kojom se obradio onaj prvi samit Nesvrstanih. Samit jedne efektivno mrtve institucije propraćen je u najmanju ruku neumereno – kao da je ta međunarodna institucija zaista i živa a ne samo ljuštura odavno ispražnjena sadržaja. A gorepomenute anegdotalne crtice i banalna glamurizacija nisu zapravo bile rezervisane prvenstveno za otpravnike poslova i treći ešalon globalne političke scene koji je pomalo nevoljno došao u Beograd – već prvenstveno za recepciju onog utemeljenja Pokreta nesvrstanih pre šest decenija. Malo je bilo banalnih reči o karakteru Josipa Broza, malo još banalnijih o njegovim odelima i pratnji, poneko zanimljivo ali nebitno sećanje, nešto laganijih arhivskih snimaka i nešto težih sagovornika (posebno ako su u pitanju deca nekadašnjih političkih teškaša koji sada moraju da izgrade karijere). Ali, kao što se to često dešava: fora je u onome što nije izgovoreno. A nije se govorilo o težini i važnosti, onog prvog Pokreta nesvrstanih, uslovima njegovog nastanka i njegovom globalnom političkom potencijalu i značaju.
Pa pošto je javni servis izbegao da ju pruži, skicu ponudimo mi. Nesvrstane kao organizaciju je omogućio kontekst kapitalizma koji je tada bio u defenzivi i antikolonijalistički nacionalizam koji tada nije bio zagledan u svoj pupak, koji je tih decenija itekako bio sposoban za internacionalistička povezivanja i stvaranje zajedničkog fronta u borbi protiv međunarodne dominacije jednog ili dva centra. Pa je stoga bio gotovo do kraja ispunjen zahtevima za redistribucijom nacionalnih i globalnih resursa te rušenjem rigidnih nacionalnih i globalnih nacionalnih hijerarhijskih odnosa. A sve to zajedno je – uprkos unutrašnjim dinamikama i sukobima – ideju nesvrstanih napunilo sposobnošću progresivnog delovanja i na unutra i na spolja, emancipatorskim potencijalom, politikama modernizma i modernizacije kroz međusobnu saradnju, idejom stvaranja drugačijeg sveta i, makar ponekad samo implicitno, otporom rigidnim kapitalističkim odnosima.
Stoga je konačni cilj medijskog skretanja pažnje banalizacijom bilo razvijanje dimne zavese ispred činjenice da su politike Nesvrstanih, onda kada su inspirisane i nastale, zaista imale bitno drugačiji i daleko subverzivniji sadržaj te da danas od politike Nesvrstanih zapravo nije ostalo apsolutno ništa. Jer danas su, naprotiv, politike savremenih nacionalnih država – pa i onih sa globalnog juga i istoka – podržane sasvim drugačijom principima i stubovima: brutalnim nasiljem prema stanovništvu, savezom političkih i (svetskih i nacionalnih) ekonomskih elita i na kraju onim najvažnijim ideološkim stubom – folklornim nacionalizmom zagledanim u sopstveni pupak.
Jer savremeni nacionalizam – agresivan prema sopstvenom stanovništvu a pacifikovan prema lokalnim i globalnim agensima kapitala – efektivno predstavlja odgovor na oprečne zahteve: sa jedne strane predstavlja vozilo za uklapanje u globalne odnose moći i to najčešće na samo njegovo dno a sa druge stvara iluziju otpora upravo tim odnosima moći. Dakle, savršeni kapitalistički proizvod: uzima vam novac iz džepa, uklapa vas u hijerarhijsku strukturu, ubeđuje da ste se time oslobodili a na kraju vam je obezbeđeno i uverenje da se zapravo borite protiv globalnog hijerarhijskog uređenja. Stoga ne treba da čudi da je nakon samog međunarodnog hepeninga, glavni utisak na javnost ostavilo – banalno igranje kolca u narodnoj skupštini. Uzeti zajedno, otkriva nam se prava ideološka struktura iza medijskog paketa u koji je upakovana priča o Nesvrstanima: nesubverzivna folklorna predstava, servilna proteza etnografskog muzeja, turistička ponuda nastavljena drugim sredstvima.
A nesvrstanost je ustupila mesto jednom novom – isključivo pragmatičnom – konceptu političko-ekonomske svesvrstanosti. Zemlje nesvrstanih – geografski locirane uglavnom u siromašnijem delu sveta a klasno negde na dnu globalne socijalne lestvice – danas se jedna sa drugom do iznemoglosti takmiče u iscrpljujućoj trci do dna pojeftinjujući – diskurzivno i ekonomski – sopstvena stanovništva, čineći ih prekarnijim i siromašnijim i time privlačnijim za centralne političko ekonomske agense savremenog sveta: investitore. Te se time uvaljuju u centralni ekonomsko politički proces sadašnjice: privlačenje kapitala.
Pa stoga i sumnjamo da je ovaj događaj organizovan ne samo za potrebe bežanja od odgovornosti od epidemiološke situacije, niti za potrebe grebanja o nostalgijski kapital, niti čak za uvaljivanje oružja nekakvom poludelom diktatoru na sajmu naoružanja koji je „sasvim slučajno“ organizovan u istom vremenskom periodu – već ponajpre za potrebe dovlačenja nekog potpuno neproverenog i nepouzdanog đubreta od investicionog kapitala koji traži neku dubinski korumpiranu političko ekonomsku močvaru za svoju oplodnju. Zato se skakutanje javnog servisa od lagane do banalne anegdote završilo na pitanju o ekonomskim benefitima, potencijalnim ulaganjima i investicijama. Toliko, dakle, o horizontu nesvrstanosti i savremenim alternativama reprodukciji globalnih odnosa moći: njihov se domet završava kod sledeće (subvencionisane) investicijice.
