Ujedinjene nacije su krajem 1972. godine peti jun proglasile Svetskim danom zaštite životne sredine. Datum je odabran u znak sećanja na prvu Konferenciju o čovekovoj sredini održanu od 5-16. juna u Stokholmu, na kojoj je usvajanjem Deklaracije UN o čovekovoj sredini utvrđeno 26 osnovnih principa njene zaštite.
Istom prilikom osnovano je i posebna telo namenjeno zaštiti životne sredine, Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP), pod čijim pokroviteljstvom ovaj dan pedeset godina kasnije obeležava oko 150 država.
Poput mnogih sličnih praznika, namenjenih skretanju pažnje svetske javnosti na zapostavljene teme i motivisanju stanovništva u korist njihovog rešavanja, i obeležavanje Svetskog dana zaštite životne sredine podseća na zaključak stare šale o tome da se „svako hvali onim što nema“.
U proteklih pola veka istrebili smo dve trećine divljih životinja
Od početka sedamdesetih godina do danas sa lica Zemlje je zbrisano 70% populacije divljih životinja. Ovo pokazuje Izveštaj o stanju planete Svetske fondacije za prirodu (WWF) objavljen prošle godine, koji obuhvata ptice, vodozemce, gmizavce i ribe.
Istorijski, najveću pretnju biodiverzitetu je donedavno predstavljao način na koji su ljudi menjali prirodna staništa da bi napravili mesta za poljoprivredu i dolazili do prirodnih resursa, ali će sa pogoršanjem klimatskih promena upravo klimatska kriza imati sve veći uticaj na ekosisteme, konstatuju britanski naučnici.
Ilustrujući takav zaključak, britanski naučnici navode da je najveći istorijski razlog za gubitak biodiverziteta promena namene zemljišta (pre svega za potrebe industrijske proizvodnje hrane u velikim razmerama), za koju se smatra da je uzrokovala 30% gubitka biodiverziteta širom sveta. Za pretvaranjem prirodnih staništa u oranice sledi preterana eksploatacija (preterani lov i ribolov, te preterana poljoprivredna proizvodnja) za potrebe prehrambene, farmaceutske i drvne industrije. Preterana eksploatacija je, po ovoj računici, odgovorna za petinu dosadašnjeg gubitka biodiverziteta. Klimatske promene su zajedno sa zagađenjem do sada uzrokovale oko 14%, a invazivne alohtone (preseljene ne-domaće) vrste začuđujućih 11%.
Ponovimo da ne bi bilo zabune: britanska akademija naglašava da će uticaj klimatskih promena u ovom smislu rasti, da bi u naredim decenijama upravo klimatska kriza postala primarni razlog gubitka biodiverziteta. Naučnici insistiraju i na međuzavisnosti nabrojanih procesa:
„Dokazi su nedvosmisleni – proživljavamo dvostruku krizu gubitka biodiverziteta i klimatskih promena podstaknutu neodrživim korišćenjem resursa naše planete. Naučnici upozoravaju – ako ne prestanemo da tretiramo ove krize kao dva odvojena problema, ni jedan problem neće biti efikasno rešen“, navodi se na sajtu WWF-a.
Slična je i poruka koju je UN poslao petog juna prošle godine: „Planeta Zemlja suočava se sa trostrukom krizom: klima se menja prebrzo da bi se ljudi i priroda tome prilagodili, gubitak prirodnih staništa i drugi pritisci prete izumiranjem milionu biljnih i životinjskih vrsta, dok zagađenje nastavlja da ugrožava naš vazduh, zemlju i vodu“.
„Da, nestao je život na Zemlji, ali smo u kratkom periodu deoničarima obezbedili nezapamćen profit“
Podsetimo, sve su češći izveštaji o tome da su granične vrednosti nakon kojih se predviđa da se ne može zaustaviti pogoršavanje klimatske krize, topljenje ledenih kapa i izumiranje većine postojećeg života na Zemlji već prekoračene, ili da će do njihovog prekoračivanja doći brže nego što se ranijim istraživanjima predviđalo.
Tako dramatične okolnosti su navele Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu (UNEP)da se proteklih godina sve češće oglašava ne samo u korist mera za ograničavanje različitih vrsta hipereksploatacije resursa i zagađivanja, već i da ove pojave otvoreno smesti u društvenopolitički kontekst i poruči da kapitalizam i kolonijalizam ubijaju život na zemlji.
„Oblik ekonomskog razvoja koji je proizvod prirode kapitalističkog društva… je u konačnici neodrživ“, eksplicirano je u radnoj verziji Šestog izveštaja Međunarodnog panela za klimatske promene (IPCC), za 2022. godinu. Kako smo ranije pisali, u istom izveštaju je navodeno da čovečanstvo mora odustati od postojećeg ekonomskog modela ako želi da izbegne ekološku katastrofu. U njemu je ponovljeno da emisije gasova staklene bašte treba da se ograniče u roku od četiri (sada: tri) godine, ali je uveden i novi zaključak: da je manevarski prostor za rast kapitalističke ekonomije gotovo sasvim iscrpljen.
Poruke naučnika i aktivista ne postižu previše. Proteklih godina svedočimo rastu interesovanja političkih aktera za zelenu tranziciju, ali i inertnosti političkih i privrednih sistema u pogledu njenog sprovođenja, kao i manjku napora u smeru toga da se napuštanje fosilnih goriva sprovede na pravedan način.
Kapitalistička privreda, kvazinaučni ekonomski pristup koji favorizuje privredni rast i ekstraktivizam, kao i neokolonijalni odnosi između zemalja centra kapitalističkog sistema i njegove periferije (te između privilegovanih i deprivilegovanih društvenih grupa) ostaju neprikosnovena „pravila igre“. Dramatičnost trenutka u kome (još) živimo ne garantuje promene u ponašanju moćnika ni u sferi donošenja odluka o privredi ni u uticaju na javnu sferu u domenu informisanja i edukacije.
Nacionalnim značajem protiv nacionalnog parka
Upravo u takvim okolnostima u Srbiji i regionu se projekti štetni po životnu sredinu proglašavanju projektima od nacionalnog značaja, a ono što je nacionalno, pa i globalno, mnogo značajnije i sa stanovišta opstanka života vrednije – od podzemnih rezervi pitke vode u zapadnoj i istočnoj Srbiji, preko dezertifikacijom ugroženog poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini, do nacionalnih parkova koji se transformišu u društva kapitala – upravo kapitalu i žrtvuje.
Na Svetski dan zaštite životne sredine ima smisla podsetiti na to da u proteklih pet godina u Srbiji raste pokret za zaštitu životne sredine. Njegova šarenolikost, uključujući i razlike u veličini, uticajnosti i povezanosti pojedinih organizacija, te česta neusaglašenost političkih stavova samoorganizovanih lokalnih inicijativa (van okvira rasprave o konkretnim problemima na koje reaguju), predstavljaju prepreku ukrupnjavanju i koordinaciji pokreta, ali svedoče i o njegovoj autentičnosti.
U tom kontekstu je (da ne bismo ostali na nivou parola upućenih u vetar) zanimljivo konstatovati da je preko 70 ekoloških organizacija nedavno podržalo građanske proteste „Srbija protiv nasilja“. Pored solidarnosti sa drugim žrtvama nasilja i generalnom protivljanju kulturi nasilja koja obeležava sve sfere društvenog života, deo ekoloških organizacija želi da podseti na to da su nasilju izloženi i priroda i aktivisti za njeno očuvanje, dok stanovništvo zbog orijentisanosti donosilaca odluka na „business as usual“ nema adekvatan pristup informacijama o stanju životne sredine, rizicima i alternativama u domenu privrede i individualnih praksi.
Sumorne izveštaje kakvi priliče Svetskom danu (globalnog neuspeha i nezainteresovanosti za to da se zaštiti) životna sredina krasi i podsećanje na činjenicu da je značajan deo biodiverziteta i populacija životinjskih vrsta bio izgubljen i pre 1970. godine, od kad se ove pojave mere. Podatak da je u proteklih pola veka u regionu Evrope i srednje Azije izgubljeno „samo“ 18% populacija ptica, vodozemaca, gmizavaca i riba zato ne znači da je Evropa sa centralnom Azijom uložila veće napore da sačuva svoj biodiverzitet, nego da ga je privrednim aktivnostima ugrozila znatno ranije. Upravo stoga je još važnije tvrdoglavo se boriti za Homolje, Frušku goru, Jadar, Šodroš, Levač, Rupsku reku, Lim i Vlasinu – svaku travku, svaku crnu žunu i svakog malog rečnog raka, neprocenjivo bogatstvo kakvo je drugde odavno nestalo.
I.K.
