Prema međunarodnim analizama zastupljenosti žena u politici, Japan zauzima 165. mesto od ukupno 180 zemalja, sa samo 10% žena u Predstavničkom domu Kokkai, što je ime dvodomnog japanskog parlamenta.
Nešto više od 30% gradskih i seoskih skupština nema predstavnice, a prema podacima iz 2019. godine, a na poslednjim parlamentarnim izborima, 2021. godine, od 1.051 kandidata, samo 186 – ili manje od 18% – bile su žene.
Kako navodi Gardijan, alarmantan broj žena koje se kandiduju za funkciju kažu da su doživele neki oblika nasilja: da su meta seksualnog i drugih oblika uznemiravanja, uključujući neprikladno dodirivanje i verbalno zlostavljanje. „U istraživanju iz 2021. godine od 1.247 žena sa poslanicama u lokalnim skupštinama, 57,6% je reklo da su ih seksualno uznemiravali birači, pristalice ili drugi članovi skupštine. Mnogi su rekli da su bili meta seksualno eksplicitnog jezika ili uvreda na osnovu pola.“
Iako Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji je usvojen 2018. godine zahteva da političke organizacije ulože veće napore kako bi se ovaj trend menjao, kandidatkinje tvrde da nije lako. Rekordan procenat kandidatkinja, 33 posto od ukupnog, je prošle godine učestvovao u izborima za Gornji dom, navodi Gardijan, čime se Japan približio zvaničnom cilju od 35 posto.
Stvari se menjaju, mada dosta sporo. Mediji navode da političarke u Japanu tu frustraciju kanališu u konstruktivne saradnje, formirajući grupe solidarnosti i sprovodeći zajedničke kampanje za žene političarke. Ipak, Japan i dalje ostaje zemlja sa jednim od najtvrđih staklenih plafona na svetu.
Sledeća prilika za veće zastupljenost žena u političkim telima Japana su predstojeći lokalni izbori koji se održavaju u nedelju. Kandidatkinje će činiti blizu jedne trećine liste Ustavne demokratske partije, dok će Komunistička partija imati najveći broj žena na svojim listama, tačnije 41 posto.
Stakleni plafon podrazumeva nemogućnost žena da učestvuju u politici pod istim uslovima kao i njihove muške kolege. Stakleni plafon formiraju brojne prepreke koje se nađu na putu političkog rada žena, od nemogućnosti kandidovanja, seksualnog i svakog drugog uznemiravanja, mobinga, potcenjivanja, nemogućnosti napredovanja, ignorisanja i svih onih mehanizama koji imaju za cilj da ospore pravo i sposobnost žena da ravnopravno učestvuju u politici. Ove prepreke postoje u samim organizacijama i političkim strankama, u političkim institucijama, ali i društvu generalno.
Praćenje rodne ravnopravnosti najčešće meri udeo žena u nacionalnim parlamentima i lokalnim skupštinama. Praćenje ovih podataka jeste važno i neophodno, no ne i dovoljno za analizu rodne ravnopravnosti.
Merenja udela žena u parlamentima pokazuju alarmantne podatke da 27 zemalja širom sveta ima manje od 10 odsto žena u parlamentu. Ali je potrebno naglasiti da se mogućnost političke participacije ne može svesti na popunjavanje rodnih kvota, već je neophodno pratiti koliko žene na određenim pozicijama imaju suštinsku mogućnost da utiču na donošenje odluka i sprovođenje politika, koliko poseduju moći i prostora da utiču na političke procese.
U Srbiji je 2020. godine najavljena promena u kvotama, kada je tadašnji i sadašnji predsednik republike najavio da će polovinu tadašnjeg saziva parlamenta činiti žene. Pokazalo se da veći procenat žena u predstavničkim telima i na pozicijama na kojima se donose odluke ne znači nužno i jednakost i ravnopravnost, jer politiku, političke agende, glavne teme, akcije i strukture definišu pre svega muškarci.
I.P.
