Izveštaj Međunarodnog monetarnog fonda jedan je od mnogih koji ukazuju na to da dogovori o metodima za zauzdavanje globalne emisije gasova staklene bašte uglavnom ostaju mrtvo slovo na papiru.
Daleke 2009. grupa G20 je postigla sporazum o postepenom ukidanju subvencija za naftu, ugalj i zemni gas. Zemlje G7 grupe su nakon Pariskog sporazuma najavile da nameravaju da ukinu podsticaje za fosilna goriva do 2025, a u međuvremenu je pedesetak zemalja objavilo da će pokušati da ostvari klimatsku neutralnost do sredine veka.
Umesto toga, subvencije su nastavile da rastu, sa 5.2 biliona dolara u 2017. na aktuelno procenjenih šest. MMF procenjuje da će ovim tempom do 2025. godine one porasti na 6.4 biliona. Kako prenosi Gardijan, za dve trećine podsticaja odgovorno je svega pet zemalja: Kina, SAD, Ruska federacija, Indija i Japan.
Direktorka MMF-a, Kristalina Georgijeva, je na jednom od sastanaka Ujedinjenih nacija nedavno izjavila da bi se globalna emisija ugljeničkih gasova mogla smanjiti za trećinu kada bi se do 2025. godine, umesto da se povećavaju, sve subvencije ukinule — odnosno u cenu goriva uračunali svi prateći troškovi i cena zagađenja, preneo je Rojters.
Destimulisanje proizvodnje, trgovine i upotrebe fosilnih goriva je neophodno da bi se usporilo zagrevanje planete koje preti da dovede do istrebljenja života. Način na koji MMF računa subvencije i tumači njihov uticaj, međutim, izaziva kritike među konzervativnim ekonomistima.
Naime, kako prenosi Gardijan, eksplicitne subvencije iznose samo 8%, a poreske olakšice 6% subvencija na koje se u izveštaju misli, dok 42% predstavljaju zdravstveni troškovi građana koje zagađivači ne plaćaju i nedostatak nadoknade za smrti od zagađenja, a 29% troškovi koje izaziva prilagođavanje klimatskoj krizi i sanacija njenih posledica. Zagovarači postojećeg modela ekonomije su zato proteklih godina tvrdili da su subvencije koje prikazuje MMF deset, pa i dvadeset puta veće od realnih.
Na internet stranici posvećenoj ovoj temi uveliko se problematizuje i društveno-ekonomska nejednakost i navodi da 20% najbogatijih domaćinstava na svetu imaju šest puta veću ekonomsku korist od spornih subvencija nego najsiromašnija petina. U istom dahu se zagovara oprez u formulisanju ekonomske reforme u polju energetike da teret energetske tranzicije ne bi dodatno opteretio pleća najsiromašnijih.
Aktuelni pristup MMF-a klimatskoj krizi odstupa od politike organizacije koja je decenijama bila jedna od udarnih pesnica neoliberalizma. Da u pitanju nije privid svedoči, između ostalog, krajem septembra objavljeni članak Džozefa Štiglica. U ovom tekstu poznati ekonomista tvrdi da je skretanje MMF-a sa dotadašnjeg kursa dovelo do pokušaja svrgavanja Georgijeve, aktuelne direktorke fonda. Štiglic skreće pažnju i na to da se MMF više ne ponaša kao onaj isti uterivač dugova na koji je svet navikao, te da je u proteklih godinu i po igrao pozitivnu ulogu u saniranju ekonomskih posledica pandemije po siromašnije zemlje.
Opstanku života na zemlji bi svakako pogodovalo da što više aktera u svetskoj ekonomiji osvesti opasnosti i nužnost hitnih promena u razmišljanju i delanju. U međuvremenu smo osuđeni na nove mračne statistike. Naime, Ujedinjene nacije su krajem septembra takođe objavile izveštaj koji se tiče globalnog zagrevanja u kom se predviđa da će emisija gasova staklene bašte, umesto da se po dogovoru prepolovi u odnosu na pokazatelje iz 2010. godine, do 2030. godine porasti za 16%.
I.K.
