Godišnjica osnivanja Užičke republike ove godine dobija na političkom značaju. Nije u pitanju nikakva okrugla godišnjica, niti su vlasti naprasno otkrile značaj antifašističkog i socijalističkog nasleđa, već sasvim suprotno – novi spomenički i trgovački projekti ne samo da prikrivaju ovo nasleđe, već ga pretvaraju u nešto sasvim drugo.
Grad Užice će, povodom 77. godišnjice osnivanja Užičke republike, na čitav niz načina obeležiti ovaj važan jubilej. U proslavu će biti uključeni predstavnici lokalne zajednice, od boračkih udruženja preko umetničkih kolektiva do učenika i učenica osnovnih i srednjih škola. „Važno je da danas, na godišnjicu osnivanja prve slobodne teritorije u Hitlerovoj Evropi, jasno i nedvosmisleno pokažemo kakav odnos imamo prema antifašističkoj tradiciji, ali i prema nasleđu socijalističke modernizacije koja je, zapravo, u dobroj meri izgradila Užice onakvim kakvim ga danas poznajemo“, izjavio je za medije užički gradonačelnik Tihomir Petković.
Naravno, svakome ko ima elementarnu predstavu o postapokaliptičnom političkom pejzažu postsocijalističke Srbije, jasno je da prethodni pasus spada u trenutno popularni paranovinarski žanr tzv. lažnih vesti. I, kao što je često slučaj sa takvim sadržajima, ne može se reći da je baš sve u njima neistinito. Izvesno je, recimo, da će se godišnjica već nekako obeležiti. Predstavnici SUBNORA će položiti cveće, kulturno-umetnička društva će imati svojih pet minuta, a neko iz lokalne vlasti će se nemušto obratiti i svemu dati gorak ukus maglovitog naricanja nad dalekom mračnom prošlošću koja baš nikave veze nema sa svetlom budućnošću u koju smo zagledani. Međutim, bilo kakav suštinski politički stav spram – kako lepo gradonačelnik nije rekao u gornjem pasusu – „antifašističke tradicije i socijalističke modernizacije“ naprosto će izostati. Što, pošteno govoreći, u datim SNS okolnostima i nije tako loša stvar. Inače, sve bi se verovatno pretvorilo u nasilno instaliranje nakaznosti sadašnjeg režima u narodnooslobodilačku matricu, kao kada je, recimo, Dodik na Kozari zaumno dokazivao da je partizanski pokret zapravo bio srpski antifašistički pokret. Uz posebno pikantan dodatak da je „bitka na Kozari simbol antifašizma, ali da ne bi toliko srpskog naroda stradalo da je tada bilo Republike Srpske“.
Ipak, da bi istinski razumeli agendu režima spram bilo kog političkog pitanja, nužno je sagledati njegovo ideološko delovanje u svoj svojoj kapilarnosti. Ma o čemu da je reč, umesto stvaranja istinske pluralističke kakofonije u javnom prostoru, političke elite guše disonantne glasove i podmeću nam SNS kakafoniju. U prevodu sa jezika jezičkih igri, podmeću nam SNS proseravanje. U praksi, znamo kako izgleda. Recimo, nešto izgovori Vučić, a onda, u različitim varijacijama, to prežvakavaju poslušni novinari, nezavisni politički analitičari, članovi vlade, predstavnici strukovnih udruženja, preduzimljivi preduzetnici i ostali pogodni javni delatnici – povremeno čak fingirajući neslaganje i polemiku, kao što to trenutno rade ministar kulture i Željko Mitrović. Međutim, rezultat je uvek takav da se dominantno mišljenje formira u šarenoj i bučnoj međuigri između mnoštva glasova koji na razne načine zagovaraju jedno te isto.
No, ponekad nije stvar samo u izgovorenim rečima – često je potrebno posmatrati i međuigru sporednih vesti i sporednih medijskih sadržaja. Vratimo se zato Užičkoj republici. Recimo, da bismo shvatili kako se to užička vlast odnosi prema napornoj antifašističkoj tradiciji i ozloglašenom socijalističkom nasleđu, dovoljno je obratiti pažnju na dva – na prvi pogled sasvim odvojena – događaja koji se tako lepo nadopunjuju u slatkoj, maloj SNS kakafonijici.
Velika Srbija ™
Nikola Selaković – nekadašnji ministar pravde, sadašnji generalni sekretar predsednika Srbije i jedan od glavnih Vučićevih ljudi za potpirivanje nacionalističkih varnica – rođen je u Užicu te se, pred svake lokalne izbore i slične prigode, pojavljuje kao neka vrsta oficijalne SNS užičke maskote. Međutim, nedavno je prevazišao samog sebe – dosetio se Selaković da bi mogao da, s oproštenjem, zajebe jednog još većeg maga prodaje smrtonosne nacionalističke magle, Milorada Dodika samog. Naime, već smo rekli da se Dodik vajkao što u Drugom svetskom ratu nije bilo Republike Srpske, a Selaković, kao da ga je čuo, pa uskliknuo samom sebi s ljubavlju „Možda nije bilo Republike Srpske, ali ću zato sad ja da napravim Užičku republiku Srpsku! Ma šta Srpsku!! Velikosrpsku!!!“
Naime, još pre nekoliko meseci najavljeno je da će, na Selakovićevu inicijativu i ideju, u centru novog kružnog toka u Užicu biti postavljena statua antičke boginje koja u levoj ruci drži krunu Karađorđevića, u desnoj zastavu Kraljevine Jugoslavije i zove se – ni manje, ni više – nego „Velika Srbija“, po modelu statue koju je dvadesetih godina dvadesetog veka napravio vajar Đorđe Jovanović. Biće – ako sve bude po planu – visoka tri metra i postavljena do 1. novembra, Dana oslobođenja Užica u Prvom svetskom ratu.
Naravno, i ovde je pokrenut već poznati kakafonični SNS mehanizam. Veliku i pompeznu ideju je dao zvanični SNSEra lično, a potom su aktuelni gradski oci uleteli u razblažena objašnjavanja i stvaranje tzv. šire slike. Te grad mora da se oduži svim svojim znamenitnim sugrađanima, te jedini smo u Srbiji koji nemaju spomenik posvećen stradalima u Velikom ratu, te, naposletku, kako to reče zamenik gradonačelnika Nemanja Nešić „odlučili smo da na ulasku u grad postavimo statuu Velike Srbije koja je neutralnija i u ovim složenim vremenima može biti pomirljiva“.
Ideja o izgradnji ove statue može se, zaista, rušiti po raznim osnovama. Neke od njih je dobro pobrojala peticija koja kruži po društvenim mrežama, a u kojoj stoje primedbe o netransparentnosti projekta, izostanku suda stručne javnosti, izostanku javne rasprave i o mnogim drugim problemima koje prate ovu priču. No, hajdemo sada, za potrebe argumenta, zamisliti da se lokalni SNS nije ponašao lenjo i bahato kao što jednom reprezentativnom SNS-u to i pristoji, već da je fingirao – kao što je sasvim jasno da je to mogao uraditi – sve ove procedure koje bi, zakonski, trebalo da Selakovićevu zamisao sprovedu u delo. I dalje ostaje ključno pitanje koje se nameće oko izgradnje ovog spomenika – kakvu političku poruku šalje „Velika Srbija“ i šta nam ona govori o društvu u kome živimo? Jer samo naivni veruju da spomenici govore o prošlosti – oni uvek i neopozivo govore o sadašnjosti onih koji taj spomenik dižu.
Da na vlasti u Užicu, recimo, nekom kosmičkog greškom nije filijala stranke koja monopoliše političku scenu Srbije, možda se mogao zamisliti i drugačiji način obeležavanja stradalih u I svetskom ratu. Naime, u Srbiji je spomenički slučaj zaista teški komedijant – zamislite, recimo, užičku vlast koja traži od beogradske da se uklonjeni spomenik Dimitriju Tucoviću sa kružnog toka Slavija stavi na novi kružni tok na ulazu u Užice. Naravno, beogradska vlast to nikada ne bi dozvolila, ali zamislite samo taj gest! Odbačeni socijalista i stradali srpski vojnik iz I svetskog rata – inače, rođen u Gostilju kraj Užica – završava kao spomenik svetloj strani I svetskog rata. Spomenik realno enormnom stradanju naroda, kao i antiimperijalističkoj borbi protiv Austro-Ugarske i Nemačke. Međutim, u isto vreme, Tucović po prirodi stvari ne bi bio spomenik međuratnoj Kraljevini Jugoslaviji koja se, uistinu, po malo čemu suštinski razlikovala od idealtipske Velike Srbije. Nije to, uostalom, neka zlurada kvaziistoriografska interpretacija autora ovog teksta – u pitanju je samo dosledno čitanje umetničkog gesta autora statue koji je boginji u isto vreme u ruku stavio zastavu Kraljevine Jugoslavije, a nadenuo joj ime Velika Srbija. No, na kraju, na Slaviji je šarena fontana koja peva pesme Majkla Džeksona, a u Užicu će biti trometarska „Velika Srbija” koja, doduše, za sada još ne peva četničke pesme. Mada, ko zna šta nas čeka! Pogotovo kad se uzme u obzir da se ovaj put istorijski slučaj komedijant postarao da otvaranje spomenika – osim na Dan oslobođenja Užica u I svetskom ratu – padne i na jednu drugu, neslavniju godišnjicu. Naime, tačno u noći između 31. oktobra i 1. novembra otpočeli su prvi napadi četnika Draže Mihailovića na Užičku republiku. Faktički, moglo bi se reći da su tad otpočeli pionirski napori za formiranje Užičke republike Velikosrpske iz snova Nikole Selakovića.
I šta nam na kraju, zaista, ova statua suštinski govori o našem politički poraznom ovde i sada? Po već citiranim rečima zamenika gradonačelnika, u pitanju je spomenik „neutralnog imena“ koji bi mogao voditi „pomirenju“ u ova „složena vremena“. Nije, naravno, teško pogoditi šta se podrazumeva pod složenim vremenima – u pitanju su, je li, vremena istorijskih govora, beskonačnih pregovora i nedefinisanih razgraničenja. Vremena u kojima se, na konto „konačnog razrešenja“ priče o Kosovu, već stidljivo otvaraju i druge priče čija „konačna razrešenja“ vrlo moguće vode u nove sukobe. Pre svega, naravno, govorimo o Bosni i Hercegovini, zemlji kojom upravlja troglava manipulativna i neodgovorna nacionalistička aždaja. Međutim, najagresivnija i najopasnija glava te aždaje – ona koja, čim otvori usta, iz sebe ispusti glas Milorada Dodika koji peva „ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“ – posebno pomno prati razrešenje ovih „složenih vremena“ i tiho preti da bi Republika Srpska, takođe, mogla proglasiti nezavisnost i napraviti potencijalno krvav korak ka stvaranju nekakve Male Velike Srbije. Naravno, od srpskih političkih elita očekivati pamet i hladnu glavu – kao i istinsku svest da su u ratu u BiH već počinjeni stravični zločini, pre i iznad svih, nad bošnjačkim stanovništvom – mogao bi neko ko ne razume niti ideološku potku, niti realne materijalne interese kojima se one vode. Naprotiv – u ova, kako ono bi, „složena vremena“ – u Užicu se podiže spomenik „Velika Srbija”. U gradu koji je samo 200 km udaljen od Sarajeva u kojem je preko 14000 ljudi stradalo u ime velikosrpske politike. U gradu koji je samo nešto više od 80 kilometara udaljen od Srebrenice u kojoj je preko 8000 ljudi ubijeno u ime velikosrpske politike. U gradu koji je tek pola sata vožnje udaljen od sela Šljivovica u kojem je bio, kako to srpske vlasti kažu, „prihvatni centar“ za Bošnjake koji su 1995. prebegli preko Drine posle pada Žepe – prihvatni centar koji je po mnogo čemu, po svedočenjima zatvorenih, više ličio na logor. U tom gradu, spomenik „Velika Srbija” neće buditi asocijacije na agresivne nacionalističke Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica politike koje je svojevremno zastupao i sam predsednik Srbije – ne, ubeđuje nas staloženo zamenik gradonačelnika, „Velika Srbija“ će ovde biti znak pomirenja. Što je, naravno, tek nusprodukt politike mnogo šire od ingerencija jedne gradske vlasti. U pitanju je logičan rezultat vladavine Aleksandra Vučića – kojoj je, nedavno na Kosovu, podario gotovo autopoetički tekst – koja svoj „diskontinuitet“ sa nacionalističkim politikama iz devedesetih pravi samo tako što ih prebacuje u drugo agregatno stanje. A znate i sami kako je sa tim agregatnim stanjima nezgodna stvar – samo se malo podgreje temperatura i, eto nas, ponovo iz čvrstog prelazimo u tečno.
Samo što, da se ne zavaravamo, posle zagrevanja na nacionalističkoj vatrici ne kreće da teče voda već krv.
Užička republika ™
Naravno, silno bi se najedile SNS starešine da čuju kako ih se optužuje za, pritajeno ili otvoreno, ratno huškanje. Mahali bi rukama i unezvereno citirali velikog Acu Vučića koji citira velikog Boru Pekića kako „ne smemo imati oči na leđima“ i kako „moramo ljubiti zemlju svoje dece, a ne svojih predaka“. Kako planira da ljubi zemlju svoje dece, užički gradonačelnik je objasnio i kada je nedavno, povodom čitave ove spomeničke priče, rekao šta bi se moglo uraditi sa Titovim spomenikom vajara Frana Kršinića koji je nekad stajao na užičkom Trgu partizana. Spomenikom koji je 1991. sklonjen u dvorište iza Narodnog muzeja gde ga ni slučajno ne može videti niko osim onih koji to baš žele, te je na taj način postao valjda jedan od retkih javno skrivenih spomenika. Petković kaže da su nedavno njegov zamenik i on boravili u Kini, te da su tamo doznali da bi njihovi turisti rado posetili zanimljiv užički kraj – valjda, sve se vozeći u onim Vučićevim letećim automobilima – i da su posebno zainteresovani za ovdašnja obeležja iz II svetskog rata, te da bi se Tito možda mogao premestiti ispred, a ne iza Muzeja. Sve to, naravno, tek zato da bi kineski turisti lakše mogli da se fotkaju sa posrnulim drugom Titom. O tome da li će se problem nezaposlenosti mladih rešavati tako što će čak dvoje biti zaposleno da oko spomenika hodaju kostimirani kao heroji Užičke republike Andrija Đurović i Dušan Jerković – sasvim poput pufnastih Mikija Mausa i Paje Patka u Diznilendu – gradonačelnik nam, ipak, nije otkrio ništa.
Godinama se u Užicu vode rasprave – što po medijima, što u gradskoj skupštini – o vraćanju Titovog spomenika na mesto na kojem je nekad stajao, a rezultat svih njih je da onaj čije je Užice nekad bilo, ipak, treba da ostane iza muzeja dok, podsetimo, Velika Srbija samo što nije stigla. „Užice je oduvek bilo revolucionarni grad i ne vidim razlog da se diže obeležje Karađorđevićima, odnosno Kraljevini koja, za razliku od socijalističkog doba, nije ostavila istorijski pečat u Užicu“, kažu predstavnici SUBNOR-a, dok gradske vlasti – kao što naša uvodna lažna vest precizno pokazuje – uopšte ne zanima da se bakću antifašističkim nasleđem i socijalističkom modernizacijom. Njih, zapravo, to nasleđe interesuje samo u onoj meri u kojoj mogu da ga depolitizuju i potom prodaju kao jeftinu turističku atrakciju, smeštenu na policu negde između kajmaka i pršute. Borba protiv fašizma i sav ideološki – pa, ako hoćete, i moralni – skup vrednosti koji ona nosi nisu im previše zanimljivi, što i ne treba da čudi kada se zna da je reč o ekipi koja politički stoji iza koncepta „Velike Srbije“. Da, govorimo o bitkama za spomenik „Velika Srbija“, mada i one oružane za Veliku Srbiju još nisu isključene.
Međutim, ako im je antifašizam povremeno potreban kao zavesa kojom fingiraju vlastitu političku uljuđenost, revolucionarna izgradnja socijalističkog društva koje je počivalo na potpuno suprotstavljenim postulatima od onog u kojem živimo danas je nešto što ne samo da ih ne zanima, nego ih neposredno ugrožava. S obzirom da su u današnjoj Srbiji prepuštanje tržišnoj privredi, privatizacija i rušenje radničkih prava pokretački principi, zapravo, sasvim je logično da se suštinski odnos užičkih gradskih vlasti spram partizanskog nasleđa oslikao kroz jedan bljesak „preduzetničke kreativnosti“.
Modna kuća „P.S. Fashion“ iz Čačka promociju svoje nove kolekcije je osmislila tako što je plasirala fotke na kojima manekenke stoje nonšalantano naslonjene na delove spomen-obeležja na Kadinjači, a iznad njih lelujaju streotipne motivacione poruke o tome kako „nikad ne treba spuštati glavu“ i kako svet treba „gledati direktno u oči“. Naravno, jedan deo javnosti je regovao na, u najmanju ruku, neprimeren čin komercijalnog korišćenja spomenika koji označava herojsku pogibju više stotina pripadnika Radničkog bataljona u odbrani Užičke republike od neuporedivo brojnijeg i nadmoćnijeg okupatora. Međutim, na to je Slavica Stefanović, direktorka Narodnog muzeja pod čijom nadležnošću se nalazi i kompleks na Kadinjači, imala da kaže samo da to nije prvi put da se ovakve stvari tamo rade i da se na svim edukacijama upravo potencira na ovakvim i sličnim oblicima promocije kulturnog nasleđa.
Kulturno nasleđe, da, dobro ste pročitali. Dakle, Užička republika i sav njen politički potencijal danas nije ništa drugo do „kulturno nasleđe“, nešto poput šarenog ćilima ili živopisne narodne nošnje. Tek proizvod koji se može prepustiti preduzetničkim inovatorima da na njima dalje zarađuju i da ih eksploatišu besmisla – kao što, uostalom, u svojim pogonima eksploatišu brutalno loše plaćene radnice i radnike koji su im, takođe, dobrim delom prepušteni iz nekadašnjih društvenih preduzeća i firmi. S tim u vezi, ostaje mali žal što marketinški mađioničari iz „P.S. Fashion“-a nisu bili još kreativniji, nego su stali na ovim tipskim motivacionim parolama. Ali, ko zna, ide zima, ide doba praznika i popusta, možda će se njihovi kopirajterski napori pojačati. U to ime, evo im malenog predloga za novi poster – mankenka u zimskoj odeći sedi na spomeniku, a iznad nje piše „pao je i četrnaesti popust, ali nikad neće Kadinjača“.
Afterparty
Kao što rekosmo, dva sasvim odvojena događaja – podizanje spomenika „Velika Srbija“ i pokretanje „P.S. Fashion“ reklamne kampanje – savršeno oslikavaju kako se užičke vlasti odnose prema nasleđu Užičke republike, ali i kako se čitava politička elita odnosi prema svim onim strašnim naslagama totalitarnih vremena kao što su bratstvo i jedinstvo, antifašizam i radničko samoupravljanje. Iako, razume se, ti događaji neće biti uvršteni ni u kakve zvanične programe bilo kakve proslave – pa, ni one koje se danas dešava u Užicu – oni su, u biti, delići jednog šireg umetničkog programa, takoreći multimedijalnog performansa. U njemu više od osamdeset posto ljudi ima mesečnu platu manju od 340 evra, besni politički psi zavijaju nacionalističke refrene i raznim oblicima mržnje hrane te gladne ljude, uglađeni politički psi šire preduzetnički duh i ubeđuju te iste ljude da su siromašni zbog nedostatka radne etike i kreativnosti, a na vrhu tog performativnog džumbusa – te SNS kakafonije – nonšalantno sedi predsednik dok mu se iznad glave ispisuju motivacone poruke o „ljubljenju zemlje svoje dece“. Taj performans – jedan kompleksni spomenik za ova složena vremena – jasno vam je, zove se „Vučićeva Srbija“.
