Godinu dana prošlo je od pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu i smrti 16 osoba. Od tog trenutka pa do danas, ništa u Srbiji nije isto. Od studentskog pokreta i blokada fakulteta, preko građanskog bunta i solidarnosti te masovnih protesta širom zemlje, do pojačane represije od strane policije, odnosno aktuelnog režima.
Počelo je s 16 minuta tišine na svakom ćošku u Srbiji, usledile su blokade gotovo svakog fakulteta od strane studenata – usput su im se i pojedine srednje škole u periodima pridruživale – kako bi građansko nezadovoljstvo, iliti vapaji za pravdom, kulminiralo masovnim protestima po svim većim gradovima. Naravno, i manje mesta, gde se protesti protiv vlasti gotovo nikada nisu dešavali, su imali svoje momente.
Studenti su borbu za ispunjenje svojih zahteva vešto vodili – što dobrim razumevanjem političkih prilika, fenomelnim marketingom na društvenim mrežama, ali i jednim, po mnogima ključnim, potezom: pešačenjem, odnosno obilaženje svakog manjeg mesta u zemlji. Nedugo će im se u njihovim akcijama pridružiti i zborovi građana, koji će služiti kao neformalne grupe komšija u svakom naselju, seocetu ili gradu u zemlji.
I onda, veliko finale u Beogradu 15. marta, nepregledna masa širom ulica prestonice – i vlast koja i dalje, uslovno rečeno, ostaje nema.
Međutim, ubrzo će uslediti odgovor – hapšenja, represija, te ruganje svima koji nisu na strani režima.
I dok se prvobitno pomislilo da će leto doneti zatišje, nije, te su se protesti – ali i policijska brutalnost – nastavili.
Zatim, oko polovine septembra, postalo je jasno da je došlo do zamora, studenti su se vratili na fakultete dok su građani tražili odmor od konstantih protesnih šetnji.
Tu je bilo jasno da je potreban novi vid borbe – pitanje je ostalo: koji?
Hrkin vapaj za pravdom
I onda je Dijana Hrka, majka Stefana Hrke, jedne od žrtava pada nadstrešnice, sredinom oktobra najavila radikalan potez. Isti će, tokom govora u subotu na komemorativnom skupu u Novom Sadu, i obeznaniti: štrajk glađu.
Ona je tokom svog govora poručila da u isti stupa u nedelju, simbolično u 11.52 časova, te da će na taj način „tražiti pravdu i odgovor ko je ubio njenog sina i još 15 ljudi u novosadskoj tragediji pre godinu dana“. Takođe, dodala je da neće odustati dok se njena tri zahteva ne ispune.
„Moj štrajk glađu trajaće dok vlast ne ispuni tri uslova koja ću im postaviti. Prvo, očekujem da saslušaju sve osumnjičene za pad nadstrešnice i da ih sve pritvore, da konačno krenu suđenja, ali ne samo za onih 13 koje su naveli, jer ih ima još. Drugo, moraju da puste sve protivpravno pritvorene studente, da ih oslobode svake krivice. I treće, da predsednik raspiše izbore“, rekla je Hrka za portal Nova.
I tako je ona u nedelju, u pratnji građana, stigla ispred Skupštine Srbije, ali i kampa pristalica vlasti koji kolokvijalno nosi naziv „ćacilend“.
Prvobitno joj nije dozvoljen pristup prostoru ispred Skupštine, a onda su se građani polako okupljali kako bi joj pružili podršku. Zatim je tokom dana, prema svedočenju građana, ispred kampa član grupe „Trčim za studente“ napadnut. Nedugo zatim uhapšen je i prevoznik Jaćimović, koji je prevozio studente do Beograda u cilju podrške Hrki.
I tada je, možda i očekivano, tenzija dostigla vrhunac. Građani su stajali nasprav postavljene ograde i pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, sumnjivi likovi iz Pionirskog parka su dobacivali – kasnije i bacali pirotehnička sredstva i vlaše na okupljene – a kasno u noć došlo je i do hapšenja velikog broja ljudi, mahom studenata, ali i bivšeg proslavljenog košarkaša Vladimira Štimca.
Hrka je i danas tu i i dalje štrajkuje glađu, a nova faza je, barem delimično, započeta.
Predrag Voštinić iz Lokalnog fronta u razgovoru za Mašinu, a povodom jučerašnjih događaja te Hrkinog stupanja u štrajk glađu, ocenjuje da su ljudi na vlasti su toliko oholi, da ona njima svojom žrtvom neće uspeti ništa da poruči. Ali, kako dodaje, jako je važno da njena poruka bude preneta svima nama.
„Ona sada jedinim što ima, a to je goli život, traži pravdu. Nama ne sme biti svejedno. Makar smo ljudi ako ništa drugo nismo uspeli u sebi da sačuvamo tokom vremena kad je podlost kulminirala u društvu. Takođe, jako je važno ovoj ženi ne pridavati nikakve druge obaveze, ni očekivanja. Ona bi trebalo samo da bude simbol borbe za pravdu i tako je očuvati. I od upotrebe i zloupotrebe“, zaključuje Voštinić.
M.B.
