AI će da ti uzme posao. AI će da uništi svet. AI će da napravi revoluciju u poslovanju. AI je nepogrešiva investicija. AI će da nas odvede u potpuno automatizovan luksuzan svemirski komunizam (ili kapitalizam, u zavisnosti od preferencija ciljne grupe). Prognoze i filozofiranja o veštačkoj inteligenciji su u trendu. Šta stoji iza njega?
Kao pokretač može se izdvojiti kompanija OpenAI i njeno lansiranje aplikacije ChatGPT u novembru 2022. Dominirali su naslovima, privukli milione korisnika i desetine milijardi dolara investicija. Cela tech industrija naslonila se na ovaj trend i pogurala svoje generativne AI modele, od Anthropic-a i Midjourney-a do giganata poput Gugla i Majkrosofta.
Manija je došla dotle da je grupa najbogatijih i najuticajnijih ljudi u junu 2023. godine potpisala izjavu upozorenja o potencijalnom kobnom uticaju veštačke inteligencije na ljudsku civilizaciju. Izjava glasi:
Ublažavanje rizika da veštačka inteligencija dovede do izumiranja ljudske vrste trebalo bi da bude globalni prioritet, u rangu sa rizicima poput pandemija i nuklearnog rata.
Potpisnici uključuju najveća imena u tech svetu, poput Gejtsa, Maska i Sema Altmana, osnivača i direktora kompanije OpenAI. Zašto bi gomila milijardera, tech direktora i naučnika koji direktno profitiraju od ekspanzije AI-a brinulo za budućnost civilizacije, ostavljene na milost i nemilost proizvoda koji sami plasiraju?
Odgovor može biti jednostavan: marketing. Čak i kada proizvod nije kvalitetan, ideja da je toliko moćan da ima potencijal da uništi civilizaciju, može biti odličan mamac za investitore.
Međutim, pokazuje se da iza cele pomame o generativnom AI-u ne stoji mnogo više od samog marketinga. Kako Wall Street Journal objavljuje, investiranje u veštačku inteligenciju nije profitabilno. AI chatbotovi sve više produkuju netačne informacije, a AI generatori slika izbacuju plagirane materijale.
U svetlu optužbi za plagiranje, investitor Mark Andrisen je izjavio da, ako bi morali da plate autorska prava umetnicima čijim radovima treniraju svoje modele (čitaj: od kojih kradu i čije radove plasiraju kao originalne output-e svojih modela), oni ne bi mogli ništa da zarade, što ukazuje na nepostojanje adekvatnog biznis modela za plasiranje ovog proizvoda.
Prava cena veštačke inteligencije
Glavni razlog zašto je tako teško napraviti profit od generativnih modela veštačke inteligencije leži u tome što su oni neverovatno intenzivni za pokretanje. Troškovi OpenAI servera procenjeni su na oko milion dolara dnevno, i to bez troškova zaposlenih. Takođe, Microsoft, Google i Midjourney svakodnevno gube novac održavajući svoje AI modele.
Dilan Patel, glavni analitičar kompanije za istraživanje poluprovodnika SemiAnalisis, procenio je da jedno ćaskanje sa ChatGPT-om košta oko 1.000 puta više od jednostavne pretrage na Google-u. Ili kako Wall Street Journal slikovito objašnjava, koristiti ChatGPT za jednostavne zadatke poput rezimiranja e-mailova jednako je besmiseno kao da „tražimo da nam se pizza dostavi u Lamburdžiniju“.
Ogromni troškovi održavanja AI modela osvetlili su važan tabu tech industrije: mit o „čistoj“ tehnologiji. U realnosti, iza cloud-a, algoritama i jezičkih modela stoji ogromna potrošnja materijalnih resursa. Rudarenje minerala poput litijuma, ogromne količine struje i vode za napajanje i hlađenje servera, zagađenje i emisije ugljenika, čine neizostavne elemente ove industrije, a potrošnja resursa se umnogostručuje sa razvojem posebno intenzivinih modela generativne veštačke inteligencije.
Prema Kejt Kroford, autorki knjige Atlas of AI, ova industrija je bazirana na metaforičnom i doslovnom ekstraktivizmu. „Novi ekstraktivizam data mining-a obuhvata i pokreće stari ekstraktivizam tradicionalnog rudarstva“, istakla je ova istraživačica političkih implikacija veštačke inteligencije.
Data centri u kojima su modeli veštačke inteligencije fizički obučeni i raspoređeni, zajedno troše oko 1-2% svetske električne energije. Po nekim procenama, potrebe za električnom energijom samo u okviru data centara povećaće se preko petnaest puta do 2030. godine.
Kako se veštačka inteligencija razvija i podižu data centri za njeno unapređenje, upotreba vode postaje gorući problem. Ovi data centri su vrući, i njihovo hlađenje iziskuje velike količine vode, najčešće na račun zajednica u njihovoj blizini.
Samo Google-ovi centri potrošili su 25 milijardi litara vode za hlađenje 2022. godine, od čega je većina bila voda za piće. To je porast za 20% u odnosu na prethodnu godinu, a Microsoftova ukupna potrošnja vode porasla je za 34% u istom periodu. Procenjuje se da je, zahvaljujući ulaganju u energetski intenzivne AI modele, kombinovano globalno povlačenje vode kompanija Google, Microsoft i Meta iznosilo 2,2 milijarde kubnih metara u 2022. godini, što je ekvivalentno dvostrukoj godišnjoj potrošnji vode Danske.
Ovo moramo da stavimo u kontekst nalaza da nestašica vode već pogađa približno dve trećine sveta najmanje mesec dana godišnje, a procenjuje se da će, ukoliko se postojeći trendovi nastave, do 2030. od nestašice vode patiti polovina svetske populacije.
Da li će AI da ti oduzme posao?
Svoju energetsku intenzivnost AI industrija pokušava da kompenzuje navodnim porastom efikasnosti u poslovanju. U kontekstu veštačke inteligencije, često se priča o „apokalipsi poslova“.
Prema procenama Goldman Sachs-a, čak 300 miliona poslova sa punim radnim vremenom širom sveta može na neki način biti automatizovano pomoću generativne veštačke inteligencije. Prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma, oko 14 miliona radnih mesta moglo bi nestati samo u narednih pet godina. A sam OpenAI je objavio naučni rad u saradnji sa Univerzitetom iz Pensilvanije gde je, navodno, dokazano da 80% radnih mesta u SAD-u može da se, makar delimično, automatizuje putem veštačke inteligencije.
Ove nalaze treba uzeti sa rezervom. Kako AI kompanije ne mogu da zarade od plasiranja proizvoda krajnjim korisnicima, one moraju da se okrenu unosnijim, poslovnim klijentima. Da bi postali profitabilni, moraju da prodaju ideju da su njihovi proizvodi dobri za poslovanje, da mogu da automatizuju zadatke, povećaju efikasnost i smanje troškove rada.
A bez obzira na realne mogućnosti tehnologije, može se očekivati da će kompanije koristiti AI kao izgovor da otpuste radnike i zaposle podizvođače da rade isti posao za manju platu.
Praksa pokazuje da sadašnja veštačka inteligencija ne može da zameni ljudski rad na adekvatan način. Uzmimo za primer „autonomne“ (driverless) automobile. Umesto jednog vozača, Cruise, kompanija za taksije-robote, mora da unajmi 1.5 visoko obučenih operatera za remote upravljanje po svakom vozilu, dok ovaj tip upravljanja ne umanjuje broj nezgoda u saobraćaju (uključujući i ljudske žrtve).
Zamena jednog niže kvalifikovanog zaposlenog jednim i po visoko obučenim, ali slabije plaćenim radnikom „na daljinu“, najčešće sa globalnog juga, sa ukupnim rezultatima koji su štetniji po ljude i po prirodu, može nam dati uvid u budućnost AI poslova.
Ljudi iza mašine
Godine 1770. mađarski pronalazač Volfgang fon Kempelen konstruisao je mašinu – orijentalno obučenog „robota“ koji igra šah. U skladu sa tadašnjom modom, nazvao ga je Mehanički Turčin. Ova mašina je za kratko vreme postala senzacija. Turčin je uspevao da pobedi većinu svojih protivnika, čak i neke od najiskusnijih šahista. Na kraju, ispostavilo se da je u pitanju bila prevara: sakriveni unutar mašine, Turčinom su upravljali različiti velemajstori šaha.
235 godina kasnije, kompanija Amazon je svoju crowdsourcing platformu nazvala upravo Amazon Mechanical Turk. Pomoću ove platforme, anonimna masa radnika nadmeće se za priliku da radi na nizu mikrozadataka, poput označavanja i kategorizacije slika, za nekoliko centi po zadatku, a 20% prihoda ide Amazonu.
Neuspeh Amazonovih sistema veštačke inteligencije da otkriju duplirane stranice proizvoda bila je osnovna motivacija za kreiranje Mechanical Turk-a. Nakon niza skupih pokušaja da reše problem, inženjeri Amazona shvatili su da je jednostavnije angažovati ljude da popune praznine u sistemu.
Autsorsovanje radnika je „trik“ celokupne tech industrije, i to nije samo pitanje uštede novca. U indijskom IT svetu kruži šala da skraćenica AI zapravo znači Anonimni Indijci. Uprkos ogromnim ulaganjima u razvoj tehnologije, postoje zadaci koje ljudi mogu da urade mnogo efikasnije od računara, ili za koje uopšte ne postoje tehnološka rešenja. Algoritmi mašinskog učenja zahtevaju „čiste“, unapred obeležene i klasifikovane podatke, kao i konstantno praćenje i usavršavanje od strane ljudi.
„Automatizacija ne uklanja potrebu za ljudskim radom, već ga samo premešta na drugo mesto“, piše Lili Irani, naučnica na polju interakcije ljudi i računara. A kako bi izgledali tehnološki sofisticiraniji nego što jesu i bolje prodali svoje proizvode i usluge, kompanije i start up-ovi aktivno sakrivaju ljudski rad od korisnika i investitora.
Poslovi budućnosti
Dok neke tehnološke kompanije kriju podatke o autsorsovanim radnicima kako bi njihovi sistemi delovali „pametnije“, druge promovišu ovaj tip poslova kao sjajnu priliku za ugrožene populacije. Na primer, kompanija Sama, na svom sajtu navodi da je izvukla 50.000 ljudi iz siromaštva. Ova kompanija zapravo regrutuje nezaposlene iz Kenije, Ugande i Indije da rade za platforme poput Mechanical Turk-a.
Među vodećim kompanijama za „treniranje AI-a“, tu su i nemački Clickworker i australijski Appen, a prosečna „plata“ iznosi manje od jednog dolara na sat. Ove kompanije pružaju „poslovne mogućnosti u sektoru tehnologije“ za jeftinu radnu snagu, od izbeglica iz Sirije i Palestine, preko finskih zatvorenika, do nastavnika i nezaposlenih roditelja u SAD-u. U Velikoj Britaniji, ankete sugerišu da čak 5 odsto radno sposobnog stanovništva koristi sajtove ovog tipa radi dodatne zarade najmanje jednom nedeljno.
Iako se prikazuju kao sitni, mehanički, „mikro“ poslovi, ovaj rad je duboko fizički i psihički iscrpljujuć, a zahvaljući njemu je naše iskustvo na internetu iole prijatno. Naše Google pretrage, Facebook, Tviter ili Instagram feedovi čitljivi su samo zahvaljujući hiljadama radnika koji moderiraju sadržaj iza scene. Kako izveštava TIME, radnici koji „čiste“ ChatGPT od pornografije i govora mržnje, zaposleni od strane kompanije Sama, stacionirani su u Keniji i rade po 9 sati dnevno za mesečnu platu od 170 dolara, a trpe ozbiljne psihičke traume usled uznemirujućeg sadržaja koji svakodnevno gledaju u okviru svog posla.
Poslovi kategorizacije i treniranja algoritama zahtevaju visok stepen znanja, informisanosti i kulturne osetljivosti. Jedno istraživanje je pokazalo da je 58% aktivnih radnika na platformi Mechanical Turk fakultetski obrazovano, često upravo iz oblasti tehnologije.
Mikroradnici nisu svesni u koju svrhu, niti za koju kompaniju rade, a jedan od najvećih naručilaca „mikroradova“ je vojna industrija. Ovo nije iznenađujuće, s obzirom na to da je veštačka inteligencija kao koncept upravo nastala u vojne svrhe, još 50-ih godina prošlog veka. Danas, kada se izraelski zvaničnici hvale da koriste AI za brzo i efikasno lociranje meta pri bombardovanju Gaze, možemo da se pitamo ko su ljudi koji su trenirali te algoritme.
Kako opisuje Fil Džons u svojoj knjizi „Rad bez radnika“, vrlo je verovatno da su upravo stanovnici Gaze, usled visokog stepena nezaposlenosti, bili primorani da označavaju svoje ulice, kuće i susedstva, kako bi ove podatke kasnije koristila izraelska vojska za što „preciznije“ napade putem dronova.
Na kraju, možemo da se vratimo na primer autonomnih vozila. Svakog vozača ne zamenjuje samo po jedan i po operater koji na daljinu nadgleda automobil, već i hiljade radnika širom sveta koji obeležavaju slike mačaka, pločnika i kontejnera, kako bi ti automobili mogli da se bezbedno „samostalno“ kreću kroz prostor. A kako AI sistemi nisu u stanju da išta nauče trajno i moraju se iznova trenirati, može se očekivati dalja ekspanzija poslova ovog tipa.
Potemkinova inteligencija
Da li će AI ipak da nam uništi svet? Setimo se Skynet-a iz filmova Terminator. Ovaj superinteligentni kompjuterski sistem koji želi da istrebi čovečanstvo upravo je inspiracija današnjih tech milijardera kada nas upozoravaju o pošastima AI-a. Međutim, to je ili fantazija onih koji se dovoljno ne razumeju u postojeću tehnologiju, ili laž onih koji žele da je prodaju, ili oboje. Prodavci laži često i sami poveruju u njih.
Popularna kultura obojila je naše fantazije o veštačkoj inteligenciji, dok nam se u realnosti kao AI prodaje samo naš nevidljiv, slabo plaćen i neplaćen rad. Na primer, svaki put kada Google traži od nas da dokažemo da smo ljudi označavanjem delova slika sa brojevima ulica ili automobilima, mi besplatno obučavamo njegove algoritme za prepoznavanje slika.
Dok su šanse da nas sadašnja AI tehnologija porobi i istrebi svojim superiornim „intelektom“ nepostojeće, vrlo je izvesno da će degradirati uslove rada, doprineti daljem iscrpljivanju prirodnih resursa i ubrzati klimatske promene. Sve ovo zajedno samo će dodatno pogoršati globalne sukobe i produbiti nejednakosti.
Možemo napraviti paralelu između moderne tech industrije i priče o Carevom novom odelu. Na svakih nekoliko godina, ova industrija pokuša da nam proda neku „revolucionarnu“ inovaciju. Crypto je bio revolucija u plaćanju, Uber revolucija u prevozu, Airbnb revolucija u turizmu, Metaverse revolucija u zabavi. Neke od njih su propale, neke su polovično uspele, ali ono što su imale zajedničko je naša nemoć da išta promenimo. Da li je Zakerbergov biznis pretrpeo ikakve realne posledice zbog neprofitabilnosti Metaverse-a?
To što smo svesni da su stvarne mogućnosti AI tehnologije skromne ne znači da nam neće pogoršati uslove rada i života. Na isti način, to što su građani u „Carevom novom odelu“ bili svesni da je car go nije umanjilo njegovu moć nad njima. A car se može srušiti jedino građenjem političke moći.
Primer AI-a treba da bude samo još jedan podsticaj da gradimo svoju moć kao radnici i štitimo prirodne resurse koje imamo. Verovatno ne želimo da nam ograničeni resursi idu na generisanje veštačkih influensera, da ekspanzija servera dodatno zagreje već pregrejanu planetu, i da se naši poslovi od kojih svakako jedva preživljavamo zamene još slabije plaćenim „mikroposlovima“.
Ne možemo predvideti budućnost, ali možemo pratiti trendove. A trendovi pokazuju da nas automatizacija i tehnološke inovacije neće spasiti, niti od predstojeće ekološke krize, niti od siromaštva. Kad se sve uzme u obzir, ništa ne može da zameni ljudski rad i prirodu, bez obzira na to šta nam poručuju marketinške kampanje tech industrije.
Ovaj tekst je nastao u okviru šireg projekta “Novo zapošljavanje: zagovaranje prava radnika na digitalnim platformama u Srbiji”, uz finansijsku pomoć Evropske unije. Tekst ni na koji način ne odražava zvanične stavove Evropske unije.
