Naša sagovornica ističe da su blokade fakulteta širom Srbije uspele da probude uspavano društvo.
„Nakon pada nadstrešnice, nedužno stradalih tuđim nemarom i koruptivnim radnjama, nakon represije i odgovora vlasti, odnosno izostanka odgovornosti i rada institucija, nužno je bilo da se svi zajedno trgnemo i shvatimo da ne živimo u normalnoj državi i da ne smemo da pristajemo dalje na to. Za ovih godinu dana studentske i građanske borbe vratili smo empatiju, solidarnost, hrabrost društvu kome je to bilo neophodno. Dakle, promenilo se naše shvatanje, odnosno naša kolektivna reakcija na nepravdu kojoj svedočimo. Danas možemo videti da se dešavaju male revolucije u okviru jedne velike, građani više ne ćute i vide sve nepravilnosti koje se dešavaju. Bune se, nisu više nemi posmatrači. To je jedna od značajnijih promena, a ne treba zaboraviti da promena kreće upravo od pojedinca“, dodaje ona.
Društvo danas izgleda drugačije, vraćaju se neke vrednosti na koje smo zaboravili, ističe Jeremić, ali dodaje da je to moralo da se odnosi i na institucije, pre svega.
„Shvatili smo da policija ne radi svoj posao i da živimo u državi koju oni koji njome upravljaju ne žele da vide kao uređenu, jer bi to njima štetilo i jer znaju da ne bi bili na funkcijama na kojima su godinama. Shvatili smo i, da kada te neko na ulici napadne samo zato što snimaš na javnoj površini ili hodaš ulicom, a pritom ne deliš iste stavove i mišljenja kao vladajuća partija, policija neće reagovati. Policija, ne samo da neće reagovati, već deluje kao lična armija vlasti, preti građanima, psuje i napada građane, a upućuje pretnje silovanjem ženama i razne druge grozne komentare. To je slom celog jednog sistema čije smo sve mane imali prilike da vidimo jasnije za ovih godinu dana“, kaže Jeremić.
Studentski zahtevi nisu ispunjeni, prisutna još veća represija, nasilje i napadi od strane režima
Jeremić kaže da je svako meta, ukoliko ne misli isto. Međutim, uprkos tome, kako ističe, ljudi su hrabri i odvažni i nalaze načine da se bore protiv svih oblika represije. Ona navodi i slučaj slobodnih medija koji su više nego ikad ugroženi, kao i napadi na novinare i novinarke koji su svakodnevni.
„Ovaj režim grčevito drži ono što ga ’održava’ u životu, a to su tabloidi i režimski mediji, no međutim i pored medijskog mraka, građani nalaze načine da informišu svoje komšije, rođake, prijatelje, a hrabri novinari, uprkos pritiscima nastavljaju da rade svoj posao. Veliki je uspeh što ćutanje više nije opcija kao pre“, kaže Jeremić.
Male korake na bolje vidi u radu institucija, a navodi primer Tužilaštva za organizovani kriminal. Međutim, Jeremić dodaje da se u društvu vidi kako se zloupotrebljavaju najbitnije funkcije koje neko ima u državi da bi se opstruisao rad, da bi se pretilo i da bi se zaustavio dalji proces.
„Duboko verujem da ljudi koji rade u institucijama, a specifično mislim na sudstvo, nisu još uvek smogli snage i oslobodili se straha, jer kao što spomenuh, promene kreću od pojedinaca, a nama puno hrabrih pojedinaca treba unutar tih institucija, koji će imati kičmu i hrabrosti da rade svoj posao časno i pošteno, jer između ostalog, za to su se i školovali. Svakako da režim koristi svoje ljude u institucijama da se obračunava sa neistomišljenicima, pa tako imamo brojne slučajeve političkih zatvorenika, procesa u kojima se studenti terete za dela koja nisu počinili, i prosto mi je neverovatno da ljudi koji sede u tim institucijama ćute na takve stvari koje im brukaju profesiju. Zaista želim da verujem da će prvo sebe osloboditi, čak i pre nego da mi svi zajedno oslobodimo državu od onih koji su je uzurpirali“, priča Jeremić.
Studentske blokade u Nišu, iz njene perspektive, donele su novu nadu, ne samo za Niš, već za jug generalno. Bio je to veliki korak, kako za studente, tako i za građane koji su bili pesimistični i dotučeni.
„Početak blokada pokazao mi je da su ti ljudi konačno videli da može bolje ukoliko svi zajedno krenemo ka boljem. Što se tiče studenata, mislim da je bilo od velikog značaja što smo se već na početku svi povezali i udružili se. Zaista mogu reći da smo uprkos svim razlikama uspeli da budemo solidarni i negujemo studentski duh i vrednosti koje smo malo zanemarili u toku studiranja. Mislim da se stvorio čvrst temelj jedne akademske zajednice, a to je i odnos studenata, ali i naš odnos sa profesorima i svima koji jesu deo akademske zajednice“, priča ona.
Učili su jedni od drugih, povezali su se i stvorili su zajednicu koja i danas funkcioniše kolegijalno, i to ne samo kada je u pitanju studentska borba. Kao primer za to, Jeremić ističe situaciju sa otvaranjem Fakulteta za srpske studije i otimanjem tri departmana: Departmana za istoriju, Rusistiku i Srbistiku.
„Otporniji smo, jer smo svi zajedno u tome, a podršku smo dobili od celog Univerziteta i kolega studenata, što je zaista od velikog značaja. Verujem, da nisu prethodile blokade i cela naša zajednična borba, situacija bi možda bila malo drugačija. Stoga mislim da je naša svakodnevna borba doprinela boljitku na duže staze. Izgradile su se neraskidive veze koje će, verujem, značiti i budućim generacijama“, ističe ona.
Na udaru je svako ko drugačije misli od onih koji su na vlasti
Meta brojnih napada od strane prorežimskih tabloida, aktera vlasti, ali i građana i građanki koji podržavaju aktuelnu vlast, na početku studentske borbe bili su studenti i studentkinje, a kasnije se taj krug proširio na njihove profesore i profesorke, prosvetni sistem generalno, a onda i na građane i građanke. Obračun sa političkim neistomišljenicima prisutan je, kako Jeremić kaže, od početka vladavine Srpske napredne stranke, ali je to sada sve dobilo veću razmeru, jer su, kako ističe i najugroženiji.
„Samim tim represija je veća, što na ulicama, u vidu nasilja, pretnji, zastrašivanja, pa tako i kada je u pitanju ugrožavanje ličnih života i egzistencije. Vlast koristi sve načine da ponovo stvori atmosferu ćutanja iz straha, no ja mislim da što se više svete, to su ljudi besniji i otporniji. Mi smo imali slučajeve rušenja i demoliranja lokala ljudima koji su išli na proteste, otkaze jer su delili slike sa protesta na društvenim mrežama, otkaze i smene policajaca i drugih službenika koji su odbili da bez razloga postupaju silom prema građanima, gaženje i prebijanje studenata, pretnje i targetiranja preko tabloida i režimskih kanala, nameštena suđenja studentima, građanima i aktivistima. Spomenula bih i osvetu koja se sprovodi na brojnim fakultetima, posebno nad Državnim univerzitetom u Novom Pazaru, srednjim školama, a skrenula bih pažnju i na slučaj profesorke Jelene Kleut iz Novog Sada. Taj spisak je mnogo duži, a meni je sve to mnogo potresno, jer to su životi i sudbine ljudi, a ne samo slučajevi za statistiku“, ističe ona.
Svako je meta ovog režima, ali jedino dok se zajedno držimo, dodaje Jeremić, i zajedno pružamo otpor, izborićemo se za društvo u kome to više neće biti moguće, jer će se poštovati Ustav i zakoni.
„Mislim da je na svima nama da pomognemo ljudima koji se nalaze na udaru, makar što se tiče pritiska javnosti. Ne sme niko ostati zaboravljen, jer više niko ne treba da bude sam. Divim se svima koji su uprkos svemu, svakog dana u ovoj borbi. Moram da spomenem moje kolege i prijatelje Dimitrija Stefanovića i Dimitrija Dimića koji su nakon Vidovdanskog protesta, zajedno sa kolegama iz drugih gradova i fakulteta, privedeni i protiv kojih se vodi postupak u kome se optužuju za nasilno rušenje ustavnog poretka. Kad god mi je teško i stigne me sve, setim se kako se oni dostojanstveno borbe i ne odustaju, uprkos agoniji u kojoj su se našli samo zato što se bore za pravdu“, kaže ona.
Jeremić kaže da je bilo mnogo teških dana, suza, tuge i besa za proteklih godinu dana, i da je teško da izdvoji najbolji i najlepši momenat sa studentskih blokada za proteklih 12 meseci.
„Ali bilo je i smeha, ljubavi, suza radosnica. Smatram da je svaki dan za ovih godinu dana bio važan, jer to dokazuje koliko smo kao društvo istrajni i odlučni da se izborimo za normalan i dostojanstven život i pravdu za nastradale ispod nadstrešnice, ali i za sve žrtve ovog sistema. Nestvarni su osećaji kada ulicama koračate sa toliko ljudi, sa istim ciljem i istim željama, stoga mi je nekako svaki protest bio važan i značajan, a ne samo oni najveći, koji su svakako bili veličanstveni. Na mene je najveći utisak ostavio 1. novembar u Novom Sadu, odnosno obeležavanje godinu dana od pada nadstrešnice i komemorativni skup. Taj dan je morao da nas podseti zašto je važno sve ovo što radimo i za koga radimo, odnosno da tražimo pravdu za one koji više nisu tu, ali i da sprečimo da se takvi zločini više ne ponove. Meni je ipak najznačajniji bio početak cele borbe i odluka svih nas da stanemo, jer dalje više nije moglo. Najvažnije mi je što se društvo napokon menja“, zaključuje Jeremić za Mašinu.
