Ideja Banjaluke pojavljuje se u sklopu svetskog cajtgajsta – obrazovni sistem i deca u tom sistemu nalaze se u raskoraku, a najlakši način da se nova deca ukalupe nazad u stare sisteme jeste da se okanu telefona. Problem je kompleksan i ipak zahteva rešenja koja prevazilaze trenutna, o čemu smo u više navrata pisali na Mašini – kada su slične mere uvodile Australija i Francuska – i kada te mere nisu urodile plodom.
U Srbiji se nedavno pojavila ista inicijativa od strane Zaštitnika građana, Zorana Pašalića. On je do kraja avgusta ove godine održao četiti konsultacije povodom izrade Nacrta zakona o zabrani korišćenja mobilnih telefona u osnovnim i srednjim školama.
Teza
Gradonačelnik Banjaluke, Draško Stanivuković, ranije je poručio da je cilj odlaganja telefona u ormariće smanjenje negativnog uticaja društvenih mreža, sprečavanje snimanja učenika i digitalnog vršnjačkog nasilja. Slične argumente koristile su vlasti u Australiji pre nego što je uvedena zabrana društvenih mreža za korisnike mlađe od 16 godina – društvene mreže podstiču mlade da provode previše vremena pred ekranima i izlažu se štetnom sadržaju.
Novinarka banjalučkog portala Buka i majka, Maja Isović Dobrijević, za Mašinu kaže da mera zapravo još nije zaživela u Banjaluci i da je na nivou predloga.
„Ormarići za telefone, koliko znam, nisu zvanično postavljeni, jer se škole nisu odazvale, gradonačelnik je pričao o tome. Moje dijete je nosilo juče telefon u školu, iako ga naravno ne koristi ni na času ni na odmoru“, kaže naša sagovornica.
Ipak, iako se sa predlogom slaže, Isović Dobrijević navodi da su drugi problemi preči u školama, poput neklimatizovanih učionica. Nastava je u celoj Republici Srpskoj zbog vrućina obustavljena do petka.
„Kao roditelj podržavam ideju da se telefoni odlažu u ormariće ukoliko se postave u školama, ali to nam ne rješava problem tehnološki zavisne djece, imaju vrijeme za telefon prije i poslije škole. Većina roditelja sa kojima sam razgovarala ne smetaju ormarići za telefone ukoliko se uvedu, ali i naglašavaju da imaju i mnogo veće probleme od toga“, za Mašinu kaže Isović Dobrijević.
Antiteza
Psihološkinja Ana Mirković podseća da u Beogradu već godinama unazad postoje škole gde deca u kutije ili u ormariće ostavljaju telefone i uzimaju na kraju časa.
„Meni je to neprihvatljivo jer ja inače ne volim nijednu zabranu“, navodi psihološkinja i kaže da j potrebno da obrazovni sistem pronađe načine da „kupi“ pažnju dece, za šta postoje razni načini, ali je trenutno samo na nivou motivacije pojedinca.
„Uvek kada nešto zabranite, zapravo komunicirate sopstvenu nemoć – da se adaptirate na neke nove okolnosti, pa i između ostalog, da se nove tehnologije koje su naša svakodnevica koriste adekvatno“, navodi Mirković.
Donosioci odluka koji razmišljaju u pravcu zabrane telefona ili društvenih mreža ne razumeju nove generacije i njihove potrebe, niti kako se svet menja, kaže psihološkinja.
„Generacije koje su došle imaju potpuno drugačiji kognitivni stil – njihova pažnja i pamćenje su drugačiji. Oni više nemaju duboku pažnju, već hiperpažnju, imaju kapacitet da dobijaju mnogo informacija za kratko vreme koje obrađuju na nivou kratkoročne memorije, a ono što im kupi pažnju odlazi u dugoročnu memoriju“, objašnjava Mirković i ukazuje na to da se obrazovni sistemi uopšte nisu adaptirale na potrebe dece danas.
Umesto toga, sve se rešava zabranama, ističe sagovornica Mašine.
„S druge strane, na primer, sami telefoni mogu da budu odlično oruđe za istraživanje i učenje. Ne mora svaka upotreba telefona da bude štetna i najčešće i nije“, navodi psihološkinja i kaže da su se svi sudovi o mladima kao asocijalnim, dangubnim, neempatičnim i slično – pokazali netačnim.
„Ispostavilo se da imamo najpametniju generaciju koja se ikada rodila na planeti. Ne samo najpametnija u smislu posedovanja informacija, nego su najempatičniji, najsolidarniji, najtolerantniji – što demonstriraju naši studenti i mladi ljudi“, navodi Mirković.
Na Mašini pročitajte razgovor sa dr Teodorom Vuletić Joksimović, naučnom saradnicom na Institutu za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu o tome kako razumeti posledice društvenih mreža bez ignorisanja potreba mladih i realnosti u kojoj žive.
Sinteza
„Ograničavanje upotrebe mobilnih telefona u osnovnim školama ima smisla, ali potpuna zabrana i njihovo automatsko oduzimanje nisu jedini, niti nužno najbolji odgovor“, za Mašinu kaže dr Jelena Žunić Cicvarić, direktorka programa u Užičkom centru za prava deteta
Prema njenim rečima, mobilni telefon u školi zaista može biti izvor distrakcije, ali je istovremeno i sredstvo koje može doprineti kvalitetnijoj nastavi, učenju i pristupu informacijama.
„Upravo zato je važno jasno urediti kada i u koje svrhe telefon može da se koristi, umesto uvoditi jedinstvenu zabranu za sve situacije i svu decu“, objašnjava Žunić Cicvarić.
Sagovornica Mašine potvrđuje da ograničavanje upotrebe telefona može smanjiti distrakcije dece tokom nastave, neprimereno snimanje i deo rizika povezanih sa vršnjačkim nasiljem – ali telefon sam po sebi nije uzrok tih problema, kaže ona.
„Vršnjačko nasilje, digitalno nasilje, potreba dece za stalnom dostupnošću društvenim mrežama i teškoće u održavanju pažnje imaju mnogo dublje uzroke. Ako samo sklonimo telefon, a ne radimo na digitalnoj pismenosti, odnosima među decom, kulturi škole i odgovornom ponašanju u digitalnom prostoru, rešili smo samo jedan deo problema“, navodi Žunić Cicvarić.
Zato treba razlikovati ograničavanje od potpune zabrane, kaže naša sagovornica.
„Pravila treba da budu jasna, proporcionalna i prilagođena uzrastu i konkretnom kontekstu“, smatra Žunić Cicvarić.
Mirković smatra da, kada se ovakve politike kreiraju, treba krenuti od nulte faze sa decom, umesto uvođenja novih pravila kada deca uveliko imaju ustanovljene navike. „To kod njih izaziva gard i bunt“, navodi psihološkinja, ali kaže i da deca vole granice, što stariji ljudi ne znaju.
„Zabrana nije granica. Deca vole da postavimo granice i vole da pričamo o tome šta su potencijalni problemi. Mladi ljudi sami kažu da ne mogu da podnesu određenu količinu informacija, neki ne koriste telefon pre škole jer ih umara i ne mogu posle da prate nastavu, sklanjaju telefon iz spavaće sobe, limitiraju korišćenje društvenih mreža… Dakle, mladi ljudi vole granice, ali vole da im date smisao zašto je to njima važno“, objašnjava Mirković.
Žunić Cicvarić smatra da je važno i da se deca uključe u kreiranje pravila i da razumeju zašto određeno pravilo postoji.
„Škola ne treba samo da bude mesto u kojem deca uče da odlože telefon, već i mesto u kojem uče kako da ga odgovorno koriste. Mobilni telefon može biti veoma koristan obrazovni alat kada se koristi promišljeno i u funkciji nastave, pa je upravo zato važno ograničiti njegovu upotrebu onda kada ometa učenje, a ne isključiti ga iz obrazovnog procesa“, zaključuje direktorka programa u Užičkom centru za prava deteta.
A.G.A.
