„Pored činjenice da se kultura sistemski kažnjava kontinuirano niskim budžetskim izdvajanjima, protekle godine posebno je izražen trend ukidanja javnih konkursa, stopiranja njihove realizacije i/ili drastično umanjenje broja podržanih projekata”, navodi se u saopštenju kolektiva Zajednice umetnosti i kulture.
To, navode, nije osnovni i jedini mehanizam ukidanja prava na rad umetnica i umetnika.
„U odnosu na prethodni period rapidno je porastao broj ‘zabrana’ ili otkazivanja nastupa/predstava/ gostovanja/emitovanja ili još drastičnijih javnih osuda ili omalovažavanje dosadašnjeg rada i umetničkih i profesionalnih dostignuća”, navodi se u saopštenju i dodaje da je poslednja stavka posebno izražena u kolektivima ili lokalnim sredinama.
U rezimeu istraživanja piše da su krajem prošle godinje menjana interna normativna akta u ustavanovama kulture, poput statuta i sistematizacija radnih mesta, kako bi se omogućilo zapošljavanje politički podobnih kandidata bez odgovarajućih kvalifikacija ili otpuštanje neposlušnih zaposlenih, kao, kako se navodi, u slučaju Šabačkog pozorišta.
„U Narodnom pozorištu u Beogradu, 25. septembra 2025. godine, donet je novi Pravilnik o radnoj disciplini i pravilima ponašanja zaposlenih i naknadi štete, kojim su uskraćena brojna ljudska, radna i umetnička prava zaposlenih”, piše u istraživanju.
„Neposlušni” zaposleni u ustanovama kulture širom zemlje su diskreditovani, sabotirani, izloženi uvredama i poniženju, dok su se o njihovom radu širile neistine, zaključeno je u izveštaju.
Neformalni kolektiiv Zajednica umetnosti i kulture pokrenuo je krajem prošle godine Hroniku represije u kulturi kako bi, kako se navodi, sprečili zatvaranje radnika u kulturi i umetnika u okvire individualnih borbi sa sistemom.
„Beleženjem primera političke odmazde preuzimamo ulogu kolektivnih svedoka, sa namerom da takvi slučajevi ne budu prećutani i zaboravljeni, već da podstaknu solidarnost, međusobno povezivanje i podršku”, navode iz ovog kolektiva.
U istraživanju koje su objavili piše da se najveći broj prijavljenih slučajeva odnosio se na direktnu cenzuru, odnosno otkazivanja unapred zakazanih programa zbog učešća politički nepodobnih aktera ili zbog teme programa. Navodi se da „crne liste“ funkcionišu kao efikasan mehanizam represije je su nevidljive široj javnosti.
„Direktori upozoravaju saradnike da vode računa o sadržaju obraćanja na otvaranjima programa, osporava se programska autonomija urednika, a kvalitet i kontinuitet rada gradskih ustanova kulture značajno se narušavaju”, navedeno je.
ZUK u svom istraživanju ističe da renoviranje zgrada ili njihovo zatvaranje pod izgovorom protivpožarne zaštite predstavlja do sada retko viđen oblik represije i gušenja slobode govora. „Narodno pozorište u Beogradu pokazalo se kao ključni primer primene ovog mehanizma. U drugim ustanovama, zaposlenima je prećeno gašenjem institucija i otpuštanjem celokupnih ansambala ukoliko se protesti nastave”, piše u istraživanju.
Nezavisna kulturna scena se, piše dalje, suočila sa specifičnim oblikom spoljašnjeg mobinga i pritisaka, koji se manifestuju kroz tužbe, finansijske inspekcije, vanredne kontrole, kao i prekomerno administrativno opterećivanje.
„Nakon javne podrške studentskim protestima, prekinuto je ustupanje prostora nekim organizacijama civilnog društva pri javnim ustanovama. U više prijava doveden je u pitanje opstanak organizacija, naročito onih usmerenih ka društvenoj kritici i angažmanu”, zaključeno je.
ZUK upozorava da je zbog otpuštanja, ugrožena egzistencija radnika u kulturi i njihovih porodica, a da se kod mlađih umetnika javlja strah zbog cenzure kojoj su izloženi zbog podrške studentima
„Ovakva situacija doprinosi iseljavanju radnika u kulturi i umetnika u inostranstvo, u potrazi za mogućnosti makar minimalno autonomnog rada bez političkih prinuda”, navodi se.
Iz ovog kolektiva napominju u svom saopštenju da je reč o sistematskom gušenju slobode stvaralaštva i kritičkog mišljenja, ali i ugrožavanju egzistencije i osnovnog ljudskog prava na rad.
Navode da posebno zabrinjavaju sve češća javna targetiranja i izjave izrečene od strane resornog ministra Nikole Selakovića i njemu bliskih saradničkih krugova koji, kako se navodi, u pokušaju pravljenja paralelne, podobne nove scene, u potpunosti zanemaruju i poništavaju dinamiku, rad i dostignuća domaćih kulturnih radnica i radnika.
Represija i zloupotrebe su, piše u istraživanju, prijavljene u velikom broju ustanova kulture širom zemlje, a kao primeri se navode: Narodno pozorište Leskovac, Narodno pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović” u Zaječaru, Dom omladine Pančevo, Filmski centar Srbije, Dom kulture Stari Banovci, Narodno pozorište u Beogradu, Pozorište „Puž”, Knjaževsko-srpski teatar u Kragujevcu, Centar za kulturu Lazarevac, Narodno pozorište Užice i drugi, kao i jedna ustanova studentskog standarda – Dom kulture „Studentski grad” u Beogradu i jedno reprezentativno udruženje – Udruženju muzičkih umetnika Srbije.
D.S.
