Uvek treba podsećati da ekonomija nije nauka o upravljanju oskudnim resursima – jer nisu oskudni već nejednako raspodeljeni – nego materijalni proces zadovoljavanja potreba ljudi. Njega čini pet faza: ekstrakcija sirovina, proizvodnja, distribucija, potrošnja i stvaranje otpada. To važi i za proizvode (računar) i za usluge (izlazak u restoran).
Ekonomija raste na dva načina. Prvi je širenje tržišta, odnosno komodifikacija naših aktivnosti (čuvanje dece, spremanje hrane) i stvari (pijaća voda, čist vazduh, pristup obrazovanju). Širenje tržišta znači da se sve više stvari više ne obavlja besplatno, u krugu porodice i prijatelja, već za pare. Prelaskom na tržište naš odnos sa svetom se radikalno pogoršava, nestaju instinkti zahvalnosti, zajedništva i reciprociteta, a jača hladna logika razmene (ja tebi, ti meni).
Drugi način je ubrzanje ekonomije, odnosno rast broja ekonomskih transakcija na već postojećem tržištu. Porast BDP-a i jeste ubrzanje proizvodnje u godini. Ekonomski rast i ubrzanje povezuje ideja „produktivnosti“, tj. učinka po jedinici vremena. Ako mobilni telefon umesto na šest menjamo svake druge godine, proizvodnja se utrostručuje. To je dobro i za firmu (prihod) i za državu (BDP) ali ne i za planetu, jer ekonomski rast znači degradaciju zemljišta i voda (ekstrakcija), izrabljivanja radnika (proizvodnja i distribucija), izbezumljivanje kupaca (potrošnja) i, ponovo, degradaciju prirode (otpad).
Otpad je naličje bogatstva
Ekonomski je rast, dakle, i rast količine otpada. Otpad se u EU zakonodavstvu definiše kao supstanca ili stvar koju njen imalac odbacuje ili namerava/mora odbaciti. Ovo znači da je otpad nešto obezvređeno, svojevrsno „negativno bogatstvo“.
Otpad zvuči materijalno, ali ekonomija tako tretira i ljude. Radnici postaju jednokratni činilac proizvodnje koji se lako odbacuje bez odgovornosti. Zato firme upošljavaju penzionere, srednjoškolce i druge „partnere“ čiju ranjivost perfidno iskorišćavaju. Tako je i najmanji operativni problem (bojkot trgovaca, sezonska kolebanja) dovoljan za otpuštanje. Ne radi se o zlobi srednjeg menadžmenta, već o sistemu što vrednost pripisuje onima koji stvaraju novac (menadžeri hedge fondova, fudbaleri, pevači) a otpisuje onima koji ga ne stvaraju (volonteri, skupljači smeća, vaspitačice). O sistemu što zamućuje vezu između rada i vrednosti.
Što je bogatstvo istaknutije, otpad je skriveniji. Fizički je otpad kapitalizmu važan jer, što duže koristimo predmete, manje ćemo kupovati i usporiti ekonomski rast. Ako bi potrošačka roba trajala večno, rast potrošnje bio bi otprilike srazmeran rastu stanovništva. Ali religija rasta se pobrinula i za to: učiniće da roba zastari brže.
Planirano zastarevanje
Ovu praksu prvi je opojmio američki trgovac nekretninama Bernard London u svom izveštaju „Okončanje depresije kroz planirano zastarevanje“ iz 1932, kada se očajnički tražio način da se ubrza ekonomski oporavak. Smatrao je da bi vlada mogla podstaći potrošnju namernim skraćivanjem veka trajanja proizvoda. Raznim industrijalcima, oglašivačima i dizajnerima se ova ideja dopala.
Njeno akademsko izučavanje počinje 1947. godine, kada ekonomista Pol M. Gregori piše članak o „svrhovitom zastarevanju“. Pod time je podrazumevao praksu u kojoj proizvođač sastavlja proizvod kraćeg veka trajanja nego što bi mogao sa datom tehnologijom i troškovima, ali i kada navodi potrošače da zamene svoj proizvod iako još uvek može da služi. Planirano zastarevanje je namerno skraćivanje vremena u kome potrošač smatra svoj proizvod korisnim.
Četiri su vida planiranog zastarevanja: direktno, kada se proizvodu ugradi falinka (ugradnja kondenzatora preblizu izvora toplote) i tako osigura skori kvar; indirektno, kada se proizvod pravi tako da je popravka neizvodljiva, bilo tehnički (upotreba specijalnih šrafova) bilo ekonomski (skupi rezervni delovi); funkcionalno, kada su nove verzije proizvoda nekompatibilne sa starijim (nova verzija softvera koja usporava telefon) i psihološko, tj. usađivanje želje da se poseduje nešto malo novije, malo bolje i malo ranije nego što je neophodno.
Svoju vrhunsku formu planirano zastarevanje postiglo je jednokratnim proizvodima, čija prodaja garantuje novu kupovinu. Među prvim takvim artiklima bile su manžetne i kragne za muške košulje. Danas su najočitiji primer plastični proizvodi. Još 1956. godine je na kongresu Društva proizvođača plastike (Plastic Industry Association) rečeno da je cilj da roba „što pre završi u kanti za otpatke“.
I bi tako. Od Drugog svetskog rata potrošnja plastike snažno raste, a eksponencijalno nakon otkrića PET boce 1973. godine. Do danas je zamenila drvo, staklo, papir i metal i ušla u sastav gotovo svega. Samo plastičnih flaša se godišnje u svetu proizvede preko 500 milijardi. U najboljem scenariju, koji podrazumeva globalnu koordinaciju na njenom obuzdavanju, svetska proizvodnja plastike će do 2060. godine porasti za 80% a u najgorem za 300%.
Ponovo, ne radi se o štetnosti same plastike, niti o njenim fizičkim prednostima u odnosu na alternative – već o bizarnoj ekonomskoj logicikoja vrednuje bezvredno i potcenjuje troškove. Za razliku od socijalizma, koji je neefikasan bio slučajno jer bolje nije mogao – kapitalizam je neefikasan namerno. Zato on nije spontana, a naročito ne prirodna sila, već planski sistem koji pogoršava klimatsku krizu.
Korona, klima, kapitalizam. Konačno rešenje – država
Zato ga treba isplanirati drugačije jer, kada je važno, države mogu sve. Ovo je ideja Andreasa Malma, istaknutog mislioca u oblasti političke ekologije. U knjizi Korona, klima, kapitalizam koju je 2022. godine, po prevodu Aleksandra Nedeljkovića, objavio Fakultet za medije i komunikacije, Malm razvija koncept „ekološkog lenjinizma“.
Malm u knjizi ukazuje na sličnosti između pandemije koronavirusa i ekološke krize. Početkom 2020. godine, države širom sveta su preduzele vanredne, često vrlo oštre mere kako bi suzbile ili usporile epidemiju: od zatvaranja građana, zabrane javnih skupova do ukidanja javnog prevoza. Napravljena je i podela na „esencijalne“ i „neesencijalne“ društvene funkcije, a u drugu je spala čak i auto-industrija, koja je ili obustavljena ili preusmeravana na proizvodnju respiratora.
Slično tome su Prada, Armani i drugi brendovi upregli svoje pogone u proizvodnju maski, rukavica i druge opreme. Mnoge destilerije od Kalifornije do Danske su, umesto viskija, proizvodile dezinfekciona sredstva, a kompanija Scandinavian Airlines je svoje stjuardese poslala na preobuku za medicinske sestre. Sve ograde oko tržišta i privatnog vlasništva pale su kao snoplje. Španija je jednim potezom nacionalizovala privatno zdravstvo; Britanija je slično uradila sa železnicom, a Italija sa nacionalnom avio-kompanijom.
Ključno Malmovo pitanje je: zašto su bogate zemlje tako snažne reagovale na koronu, ali ne i na klimatske promene koje, prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, odnose preko 150.000 života godišnje? One su važne – samo pročišćenje vazduha usled antikovid mera spasilo je dvadeset puta više života nego što je odneo virus. Zato desničarska „objašnjenja“ da je, za razliku od klimatske krize, pandemija stvarna i da po sebi predstavlja veliku opasnost po čovečanstvo, treba odmah odbaciti. Dok je stopa smrtnosti od korone na njenom vrhuncu bila oko jedan odsto, klimatski kolaps preti opstanku i do milijardu ljudi.
„Takva objašnjenja – od nestvarnosti klimatske krize, preko njenog benignog karaktera, njene neopipljivosti ili kompleksnosti treba podvesti pod rubriku ideologije“, piše Malm. Tu se ne radi o konkretnim svojstvima, već pogrešnoj percepcijisamog problema. „Gradualizam – očekivanje da će globalno zagrevanje biti postepeno, linearno, dodavajući jedan sićušni stresor na drugi – opasan je ideološki filter“, upozorava on. Gradualizam je naučno osporen, a danas se zna klimatske promene ne prate linearnu logiku, da postoje povratne sprege i različite posledice u zavisnosti od regiona i posmatrane planetarne granice.
Razlog radikalne reakcije na koronu bio je neočekivani redosled stradanja. Za razliku od klimatskih promena, koje gotovo stoprocentno ubijaju globalnu sirotinju, prve žrtve korone su bili beli pripadnici srednje i više klase u bogatim zemljama. „Države koje su u martu 2020. najviše pogođene pandemijom bile su iste one države – pre svih Amerika – koje su najodgovornije za klimatsku krizu“, objašnjava Malm. Ujedno, ubeđenost da su klimatske promene i dalje primarno problem drugog dela planete te iste zemlje ne motiviše na promenu. „Možda bi čovečanstvo trebalo da se zahvali koronavirusu što je najpre krenuo putem Evrope“, zaključuje on.
Svaka kriza u kapitalizmu je kriza nejednakosti, što je pokazala nacionalistička atmosfera tokom pandemije. Bogate su je zemlje potpirivale ratnim metaforama, zatvaranjem granica, vojnim patrolama, promovisanjem autarkije i sl. Takve mere bi koristile jedino nacionalnim zajednicama, a plodove borbe protiv klimatskih promena ubira čitavo čovečanstvo: smanjenje emisija u Nemačkoj godilo bi Kenijcima možda i više nego Nemcima.
U tome je kvaka: borba protiv klimatskih promena se ne uklapa u okvir kapitalističke nacionalne države. Kao i onaj klasični, elitama je rat protiv kovida novčano i politički isplativ. Rat protiv ugljenika nije, jer bi pomogao i drugima – prevashodno strancima. Bio bi to rat za siromašne, a to ne odgovara sistemu koji na njihovom siromaštvu i počiva.
Ka ekološkom lenjinizmu
I korona i klimatska kriza su problemi kolektivne akcije. Akcije protiv korone bile su radikalne čak i u odnosu na predloge ekoloških aktivista. Niko od njih nije ni pomislio da predloži pauziranje kapitalizma i smanjenje svetskih emisija za četvrtinu u samo trideset dana. Čak je i zahtev za 5–10% godišnje odbacivan kao ekstreman. Niko nije tražio opšti lokdaun i maltene komandnu ekonomiju. A onda su države to uradile.
Naravno da antikovid mere nisu spašavale ljude kao takve, već kao potrošače i glasače;naravno da je to bilo spasavanje kapitalizma. Nasuprot tome, zelena tranzicija spašava konstruisanog Drugog – crnca, izbeglicu, ubogog – zbog čega je neizvodljiva u kapitalizmu. Kao glavne neprijatelje Malm vidi divovske fosilne kompanije koje moraju biti trajno savladane: „Rešavanje klimatske krize zahteva akciju protiv veoma moćnih delova vladajuće klase i brzu transformaciju ekonomija“, piše on.
On ne krije da privatno vlasništvo nad dobrim delom privrede treba ukinuti što bi, kako piše, određene oblike kapitala „sahranilo za sva vremena“. Služi se metaforom sovjetskog ratnog komunizma (1918–1921) jer pruža istorijski primer radikalne, državom vođene reorganizacije ekonomije u teškim okolnostima. To znači da zelena transformacija zahteva određeni stepen prinudnog autoriteta koji bi se nametnuo fosilnim i finansijskim kompanijama koje potkopavaju borbu protiv krize. Između 2010. i 2019. godine, pet najvećih fosilnih kompanija – BP, Shell, ExxonMobil, Chevron i Total – potrošilo je 251 milion evra na lobiranje protiv evropske ekološke regulative, dok je na samitu COP28 u Dubaiju sedelo preko dve hiljade lobista iz fosilne industrije.
Kao što je lenjinizam hteo da katastrofu Prvog svetskog rata pretvori u smrtonosni udarac kapitalizmu, tako ekološki lenjinizam mora ekološku krizu pretvoriti u krizu fosilnog kapitala. Kako ističe, neophodne intervencije su „i blaže i žešće“ od antikovid mera. Ne bi bilo zaključavanja ni zaustavljanja cele ekonomije, ali će industrija i energetika morati fundamentalno da se transformišu. „Kako bi se svetski rast temperature stabilizovao na 1,5°C potrebno nam je godišnje smanjenje emisija od osam odsto, sve do postizanja nulte neto stope. Malm ističe da tržišna rešenja nisu dala rezultate, pa se moramo okrenuti nacionalizaciji i ekonomskom planiranju.
Na kritike da već sada postoje neefikasne države kompanije Malm odgovara da suština nije u javnom vlasništvu kao takvom, već u brzini delanja, bez upuštanja u mučne eksproprijacije i ubeđivanja sa kapitalistima da prestanu da budu kapitalisti.
Život u centru ekonomije – ne obrnuto
Mnogi naučnici i ekonomisti shvataju da bi zelene reforme poboljšale kvalitet života, kako u sferi proizvodnje tako i potrošnje. Država mora da smanji ugljenični otisak bogataša i delatnosti koje ih opslužuju, bilo zabranom ili prohibitivnim oporezivanjem privatnih aviona, čestog letenja, terenskih i svih drugih vozila koja troše neprihvatljive količine goriva (Malm Formulu 1 naziva „najbahatijim sportom“). U Francuskoj se, za registraciju neelektričnih vozila, za svaki kilogram mase iznad 1.800 kilograma plaća dodatnih deset evra. U Švajcarskoj postoji progresivni porez na avionske karte koji se, u zavisnosti od klase i distance, kreće u rasponu od 28 do 112 evra.
To što su države na početku pandemije napravile podelu između esencijalne i neesencijalne proizvodnje implicira da nam neke stvari jesu, a neke nisu potrebne. Treba podržati univerzalne javne usluge (zdravstvo, školstvo) i netržišne zajedničke aktivnosti. Besmislene i ekološki i društveno štetne stvari (kocka, oglašavanje, gro finansijskih usluga) treba ukidati. Sledeće godine u EU počinje primena nove direktive o zaštiti prava potrošača sa akcentom na direktno planirano zastarevanje. Ono je u Francuskoj već kriminalizovano.
Već živimo u donekle planskoj ekonomiji. Mnogo je dokaza u prilog tome da prevazilaženje fosilnih goriva ne vodi u depresiju, rasulo ili „totalitarizam“. Ne vodi državnom određivanju cena i raspodeli dobara. Ali vodi zabrani nekih oblika proizvodnje i potrošnje. Kada tržišni instrumenti ne rade, a moralni apeli ne vrede, jedino nam to preostaje.
