Organizovati život oko zajedničkog dobra danas zvuči uvrnuto. Vekovi gomilanja bogatstva tako nešto su učinili stranim. Ideja da ljudi mogu da se organizuju i nečim rukovode zajednički i održivo zvuči… Pa, komunistički.
Prva odrednica za „komunizam“ u Merijam-Vebster rečniku glasi: „sistem u kome su dobra u zajedničkom vlasništvu i dostupna su svakome prema potrebama“. Sama reč (lat. communis) znači „zajednički“. Ovako definisan, komunizam je generacijama uspešan. Praktikujemo ga svakodnevno, jer se život u dobroj meri odvija po principu zajedništva.
Zajednička dobra su stvari koje delimo – od bašte u komšiluku do veb-stranica – sve ono što zajednica deli i čime demokratski upravlja. Dobar primer su domaćinstva: milijarde domova temelje se na zajedništvu. Roditelji sve svoje, koliko mogu, dele sa decom i pružaju im koliko im je potrebno. Uvek će se neko naći da nam u nečemu pomogne, ne tražeči ništa zauzvrat. Bilo kod kuće ili na poslu, ovaj „interni komunizam“ radi jer je efikasan.
Tokom većeg dela istorije, zajednička dobra bila su svuda. Naši preci nisu znali za privatnu svojinu ili tržište, kamoli državu. To se promenilo nastankom poljoprivrede i prvih viškova koje je trebalo braniti od drugog. Danas je, svakako, nemoguće sve zasnovati na principu „svakome prema potrebama“. Ne može se ni svemu pripisati tržišna vrednost.
Kako smo zavoleli lično
Ali se ide ka tome. Sve veći deo naših aktivnosti i odnosa stiče cenu. Sve više stvari koje je nekada bilo čudno, pa čak i sramota ne raditi sam – od čuvanja dece, preko nabavke namirnica pa do spremanja doručka, ručka ili večere – danas se plaća na tržištu. Ova komodifikacija nije loša samo jer pokazuje nasilnu stranu ekonomskog rasta, niti što naše odnose svodi na razmenske. Ona je i deo jedne evolucije.
Njeni koreni sežu do poznog devetnaestog veka, kada je radna teorija vrednosti – prema kojoj proizvod stiče vrednost u proizvodnji – prestala da odgovara moćnima. Ojačala je subjektivna teorija vrednosti, prema kojoj vrednost nastaje na tržištu. Njena srž je u marginalizmu, učenju o „graničnim količinama”: radnik je plaćen prema doprinosu firmi (granična produktivnost); pojedinac vrednuje dobro onoliko koliko mu se dopada (granična korisnost). Što je dobro korisnije, to je traženije. Što je traženije, veća mu je cena. A što je skuplje, to je vrednije. Tako se od ideje da vrednost određuje cenu, prešlo na to da cena određuje vrednost.
To je suština danas dominantne ekonomske teorije. Ona je koktel subjektivne (lične) vrednosti, načela privatne svojine i postulata o racionalnosti pojedinca, prema kome lični interes predodređuje ponašanje. To omogućava zgodna tumačenja, poput nezaposlenosti kao stanja u kome je, za racionalnog pojedinca, korisnost dokolice veća od korisnosti rada za tržišnu nadnicu. Drugim rečima – kao stvari izbora. Tako su, iz ekonomske analize, iscureli dojam o nevoljnoj nezaposlenosti, isisavanju društvenog bogatstva ili ekonomskog izrabljivanja. A to je dobro, ako ste kapitalista.
Takav kredo uzleteo je u prvoj polovini dvadesetog veka. Sve više intelektualaca, tink-tankova i međunarodnih ustanova bilo je ubeđeno – i finansijski podstaknuto – da pronose jevanđelje globalizacije, slobodnog tržišta i nepovredivosti privatne svojine. Pojmovi demokratskog, zajedničkog i deliberativnog ostali su u zapećku.
Kako smo omrzli zajedničko
Sve do te 1968. godine, koju je UNESCO proglasio međunarodnom godinom ljudskih prava. Iste godine, posada „Apola 8“ uspešno je sletela na Mesec, a svet su potresali protesti i zahtevi za više solidarnosti. Bilo je to vreme idealizma. Svi su uzvikivali: „Budimo realni, tražimo nemoguće“.
Ali ne i Garet Harden. Trinaestog decembra 1968. godine, ovaj američki biolog je u časopisu Sajens objavio članak kojim se obračunao sa solidarističkim idealizmom. Nazvao ga je „Tragedija zajedničkih dobara“.
Zamislite pašnjak koji je svima na raspolaganju. Za očekivati je da će svaki pastir nastojati da na njemu drži što je moguće više stoke. Ovo je funkcionisalo dok su ratovi, nasilje i bolesti održavale nizak nivo ljudske populacije. Ali sa ostvarenjem društvene stabilnosti, inherentna logika zajedničkog dobra vodi u tragediju. Kao racionalno biće, svaki će pastir hteti da maksimira ličnu dobit. On će se zapitati: koja mi je korist od dodavanja još jednog grla? Pastir zaključuje da je jedino razumno da poveća svoje stado za još jednu životinju. Pa još jednu… Tragedija je u tome što će tako zaključiti svi koji dele zajedničko dobro. Svako je primoran da stado povećava bez ograničenja – u ograničenom svetu.
Hardenovih šest stranica postale su najviše preštampavan tekst koji je ikada objavljen u nekom naučnom listu. Milioni su promenili svoje viđenje ekologije. „Morao bi da postane obavezno štivo za sve studente“ – napisao je Hardenov kolega Džon Mur 1985. godine – „a ako se ja pitam, i za sve ljude“.
Tragedija zajedničkog dobra toliko se ukorenila, da je generacijama ekonomista, sociologa, politikologa i drugima postala zdravorazumska. Kada se studentima predstavi ova strahota, otkriva se solomonsko rešenje: privatno vlasništvo. Tragedija se može izbeći samo ličnim posedovanjem i razmenom na tržištu. Katehistički se ponavlja da odgovornost postoji samo prema privatnom dobru, dok zajedničko arči ko stigne.
„Tragedija zajedničkih dobara“ reaktuelizovala je koncept „zatvorenikove dileme“, koji opisuje odlučivanje dve osobe uhvaćene na mestu zločina. Pretpostavka modela je da među njima nema komunikacije i da ne mogu da unapred usaglase priče. U osnovi, dilema glasi ovako:
Vi i partner ste optuženi. Policija nudi nagodbu. Ako ne priznate zločin, bićete osuđeni na po šest meseci zatvora. Ako obojica priznate, dobićete po pet godina zatvora. Ali, ako samo vi priznate, bićete oslobođeni dok će partner dobiti deset godina zatvora.
Iz ovoga sledi da će racionalni pojedinac priznati krivicu i time izneveriti svog partnera. Bolje da ja njega preduhitrim, nego on mene. Ovi koncepti su deo matrice koja se učvršćivala šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, u kojoj lično istiskuje zajedničko, a razmena potiskuje deljenje. Njena hegemonija počela je osamdesetih, pobedom neoliberalizma.
Raskrinkavanje mitova
Međutim, ekonomistkinju Elinor Ostrom (1933-2012) su manje zanimali teorijski modeli, a više ponašanje stvarnih ljudi u stvarnom svetu. Uočila je da je Harden prenebregnuo važan detalj: ljudi znaju da govore. Pastiri, ribolovci i ostali susedi i te kako umeju da se dogovore da ne opustoše svoje resurse. Ostromova je sa saradnicima napravila bazu podataka o korišćenju zajedničkih dobara u mnogim delovima sveta – od pašnjaka u Švajcarskoj, njiva u Japanu, navodnjavanja na Filipinima pa do čuvanja vode na Nepalu. Proučili su preko pet hiljada primera uspešnog kolektivnog rukovođenja. Zaključak: tragedija zajedničkih dobara je mit.
Naravno, resursi mogubiti iscrpljeni, ali ne zbog oblika vlasništva već pohlepe ili nesloge. Godine 1990. je u knjizi „Upravljanje zajedničkim dobrima“ formulisala načela za uspešno upravljanje zajedničkim resursima. Zajednica mora, kako je pisala, imati minimalan stepen autonomije i delotvoran sistem nadgledanja. Ipak, upozoravala je da nema univerzalnog metoda, jer je svako zajedničko dobro plod lokalnih okolnosti.
Ovaj rad je Ostromovoj doneo Nobelovu nagradu za ekonomiju 2009. godine. Tako su zajednička dobra, kao alternativa i državi i tržištu, nakratko stekla pažnju.
Od pašnjaka do komonsa
Novija istraživanja proširila su koncept zajedničkih dobara, tako da se danas govori o komonsima. Komonsi obuhvataju fizičke resurse, ali se preciznije definišu kao „paradigme koje kombinuju konkretnu zajednicu sa skupom društvenih praksi, vrednosti i konvencija“ korišćenjih u zajedničkom upravljanju. To su lokalne okolnosti koje je nagovestila Ostromova. Prema rečima Dejvida Bolijera, pisca i ekološkog aktiviste, komonsi su resurs, zajednica i skup društvenih konvencija. Ovo trojstvo je, kako piše u knjizi „Think Like a Commoner“, međuzavisna celina. Komonsi su organizmi koji evoluiraju sa svojim okruženjem. Njihova suština nije u resursu, već u vrednostima i praksama primenjenim u upravljanju. Tako se ovo istraživačko polje proširilo na zone intelektualne svojine, digitalnog prostora i drugde.
„Harden je pretpostavio da je zajedničko dobro neograničeno, da nema pravila korišćenja niti konkretne zajednice koja ga koristi. Ali to onda nije zajedničko dobro, već ‘svako za sebe’ režim otvorenog pristupa”, piše Bolijer. Zajedničko dobro ima granice, pravila, norme i režim koji predupređuje prekomerno trošenje. Analiziravši ih kao „ničiju zemlju”, Harden je zajednička dobra etiketirao kao neuspelu paradigmu upravljanja.
A nije tako. Kombinovanjem ličnog preduzetništva i kolektivnog interesa, komonsi predstavljaju drukčiju viziju etike, koja podrazumeva zaštitu od eksproprijacije, privatizacije i komodifikacije. To se postiže masovnom saradnjom, novom vrstom građanskog vaspitanja o zajedničkom, kao i razvijanjem postojećih i novih komonsa. Komonsi su važni jer podsećaju da tržište i država nisujedini vidovi organizacije.
Od samoupravljanja do atmosfere
Domaći koncept samoupravljanja, uveden 1953. godine, obećavao je demokratičnost i fleksibilnost. O njemu je prof. Branko Horvat, jedan od vodećih teoretičara socijalizma, pisao kao o preduslovu društvene i ekonomske pravde – sužavanja nejednakosti kao i nezakinute vrednosti rada. Društveno vlasništvo je, kao oličenje decentralizacije, kombinovalo lično preduzetništvo i ostvarivanje zajedničkih ciljeva. Ne slučajno, to oličava logiku komonsa.
Ipak, prema Horvatu, ekonomsku decentralizaciju nije pratila politička, što je osamdesetih godina privredu učinilo sklerotičnom. Sa svoje strane, rast simpatija prema privatnoj svojini, uz demonizaciju društvene pripremile su teren za svakojake stabilizacije i liberalizacije, a potom i privatizacije. Na njima je, uprkos neuspehu, insistirao i balkanski neoliberalizam.
Komonsi su važni i za budućnost, jer je ekološka kriza kriza života na zajedničkoj planeti. Zato Džejson Hikel, ekonomski antropolog i teoretičar odrasta, problem emisija ugljen-dioksida vidi u kategorijama komonsa. Iako se ističu trenutne, agregatne emisije važnije su istorijske emisije zemalja. Atmosfera je konačan resurs, na koji svi ljudi imaju jednako pravo u bezbednim planetarnim granica. To je načelo atmosferskog zajedničkog dobra.
„Kada pođemo od njega, lako ćemo videti ko premašuje svoj fer udeo i stoga doprinosi krizi”, piše Hikel. Najveću odgovornost snose SAD i Zapadna Evropa, dok je većina globalnog juga još uvek ispod svog fer udela u bezbednoj količini planetarne emisije. Ovde se, prema njegovim rečima, odigrava kolonizacija atmosfere: bogate zemlje su spiskale ne samo svoje fer udele, već i svih drugih zemalja.
Zato „zajedničko” treba ponovo da bude borbeni pojam. Preotimanje nečega najlakše je kad verujemo da nije ničije. Tada se i tržišno rešenje čini, nekako, univerzalnim. Ali nije tako, jer nema univerzalnog rešenja. Naročito ne tržišnog, premda nam se prodaje kao takvo.
Da ima, ne bi čovečanstvo, jurcajući za ekonomskim rastom, probijalo planetarne granice. Niti bi samoupravljanje, i onakvo šepavo, bilo zamenjeno gorim.
