Sudeći prema objavi Wannabe magazina na mreži Instagram, ovogodišnja dodela nagrada ovog magazina je otkazana nakon brojnih povlačenja nominacija influensera i influenserki. Kako pišu mediji, „Wannabe“ magazin svake godine nominuje najbolje influensere regiona, pa je tako i ove godine trebalo da bude organizovano glamurozno veče „ispunjeno muzikom, osmesima i magijom.“ Povlačenja su usledila nakon većeg broja anonimnih izjava navodno bivših zaposlenih koji su opisali radne uslove u kojima su radili u redakciji ovog časopisa.
Radni uslovi o kojima se govorilo u tim objavama su obuhvatali ograničavanje korišćenja grejanja, toalet papira, čajeva i kafa, ali i neplaćene prekovremene sate i loš odnos prema zaposlenima od strane nadređenih.
Mobing je pitanje radnih prava
Borba za radna prava se često gleda kao politički arhaizam jer je promena narativa u postsocijalističkim prostorima odradila dobar posao. Danas se sindikati, ugovori o radu na neodređeno, osmočasovno radno vreme ili penzija smatraju kao deo neke političke prošlosti koju je fleksibilizacija rada zamenila i donela nam – prekarni rad.
Biti sam svoj gazda je postao način da se izađe iz izrabljivačke kapitalističke ekonomije potplaćenosti, radne eksploatacije i loših socijalnih dinamika na poslu ali je doneo, umesto preduzetničkog sna, suštinski samozaposlenost i pripadajuću neizvesnost.
Tako samozaposlene radnice (preduzetnice, u najvećem broju slučajeva) nemaju pravo na porodiljsko koje im pripada, jer ih država ne prepoznaje u Zakonu o radu na način na koji bi trebalo, nemaju radno vreme jer kapitalizam nevidljivim rukama gura u samoeksploataciju, a nemaju ni luksuz da ne prihvataju sve poslove koji im se nude.
Mobing može podrazumevati aktivno ili pasivno zlostavljanje na radnom mestu, strategijama pretrpanog ili praznog stola, neprijateljsko i ponižavajuće okruženje. Uslove rada bliže određuju Zakon o radu i Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, prema kome postoje jasno definisani uslovi rada koje poslodavac mora da obezbedi.
Poslodavca možete da prijavite inspekciji rada, ali broj inspektora za rad je mnogo manji od neophodnog, a često se rezultati inspekcije mogu svesti na preporuke koje poslodavac može ali i ne mora poštovati. Poslodavca možete i da tužite, ali suđenja su duga i zahtevna u svakom smislu a mobing se teško dokazuje.
Možda piše u Zakonu, al džaba
Bilo da radite kao preduzetnica, zaposlena u redakciji nekog časopisa, vozač u javnom prevozu, dostavljač, kuvar u Kliničkom centru, doktorka nauka na fakultetu, u fabrici koja je subvencionisana od strane Republike Srbije a u vlasništvu stranih investitora – radna prava su tema koja se tiče svih.
Iako neke stvari mogu stajati u Zakonu, ne znači da će se u praksi i poštovati. O tome svedoče brojna kršenja radnih prava – neplaćeni prekovremeni rad, rad na visokim temperaturama leti ili niskim temperaturama zimi, otkazi nakon porodiljskog, neisplaćivanje zarada, seksualno uznemiravanje na radu, mobing itd.
Kako je ranije za Mašinu pisao Mario Reljanović, profesor radnog prava, „normativno gledano, sa izmenama Zakona o radu pojeftinila je radna snaga i nastupila je njena prekarizacija, a smanjen je kvalitet zaštite povređenih ili ugroženih prava. Politički gledano, međutim, dat je jasan signal predatorskom kapitalu da donja granica ne postoji, odnosno da se zakoni ove zemlje tretiraju samo kao smernice, koje se ne moraju nužno poštovati ako nisu po volji poslodavcu.“
„Ovde više nije reč o devoluciji radnih prava zaposlenih, već o devastaciji osnovnih socijalnih i ekonomskih prava svih građana“, pisao je Reljanović i podsećao na zakone koji se usvajaju a bliže određuju radni angažman (neki primeri: Zakon o agencijskom zapošljavanju, Zakon o dualnom obrazovanju, Zakon o praksama, Zakon o štrajku, takozvani Zakon o sezoncima…), i koji samo dalje omogućavaju suštinski radnu eksploataciju.
Kapitalizam usisava u sebe sve ono što može odražavati uspostavljene odnose moći. U tome mu patrijarhat pomaže u najvećoj meri – kako bi ovo društvo ekonomski prosperiralo da nema svog tog ženskog socijalno-reproduktivnog, čitaj i: besplatnog, rada.
Isto tako kapitalizam zloupotrebljava i progresivne ideje – tako će se rodna neravnopravnost često umotati u okvire borbe za ženska prava (npr. populacione politike). Prema rečima Lilijane Burcar, profesorke Univerziteta u Ljubljani, „ … potrebno je ponovo propitati i argumentirano pojašnjavati zavodljive politike kvota liberalnog feminizma i što se skriva iza njih. Radi se o pripuštanju elitnih žena na elitne pozicije politike i menadžerstva. Na njima one podupiru politike fleksibilizacije, krčenja javnog sektora i sistematično pretvaranje svih ostalih žena u kućanice u ime profita, a time se siromaštvo feminizira kratkoročno i dugoročno. Radi se o feminizmu biološkog esencijalizma i za politiku uvođenja i produbljivanja kapitalističkog patrijarhata te održavanja statusa quo, tj. daljnje pretvaranje većine žena u domaćice, a u ime oslobođenja elitnih žena.“
Tako se ženski časopisi mogu baviti negom tela bez adresiranja nametnutih standarda lepote i ekonomske nejednakosti (roze poreze, ti li si?), preporučivati modne trendove i brendove bez ulaženja u pitanje radne eksploatacije žena koje rade u tekstilnoj industriji, ili se baviti zdravljem bez ulaženja u pitanja dostupnosti zdravstvene nege, preventive, lečenja i slično.
I.P.
