Ekonomski rast je svuda. Redovan je u medijima, neizbežan pri ekonomskim analizama i neodoljiv u političkoj debati. Udeo investicija u BDP-u? Deficit budžeta u odnosu na BDP? Socijalna davanja su O.K., ali šta ćemo sa BDP-om? Igramo se procentima, kao da su klikeri.
Kod rasta je interesantno što zvuči tako dobro. Kao moćna metafora, duboko je ukorenjena u naše razumevanje prirodnih procesa: deca rastu, žitarice rastu… pa i ekonomija treba da raste. Sa tim se računa kao sa nečim samorazumljivim, što je oduvek bilo tu.
Ali nije. Ekonomski rast iznenađujuće je mlad koncept i nije inherentan ljudskoj civilizaciji. Kao i svaka ekonomska ideja, on ima svoje stvaraoce, razloge nastanka ali i posledice.
Rađanje BDP-a
Do pre koju deceniju, na ekonomiju se nije gledalo kao na nešto što treba da raste. Smenjivali su se ciklusi napretka, stagnacije i recesije, a teoretičari su tražili zakonitost u njihovom kretanju. Cilj je bio smanjiti privredne oscilacije ili im se prilagoditi. Ključna reč bila je stabilnost.
Takvo gledište počelo je da slabi tokom Velike depresije (1929-1933), koja je opustošila zapadne privrede. U pokušaju da reše akutne probleme i preduprede buduće, vlade su tražile koherentnu statistiku koja bi omogućila pregled stanja u privredi i merenje učinka ekonomske politike. Rasla je svest da ekonomijom treba upravljati, a ne prilagođavati joj se.Američki zvaničnici su se 1932. za pomoć obratili Sajmonu Kuznjecu, profesoru ekonomije sa Harvarda. Trebalo je ekonomsku aktivnost agregirati u jedan broj, koji bi u dobrim vremenima rastao, a u lošim padao.
Jedno januarsko jutro 1934. osvanulo je vešću: „Američki dohodak je za četiri godine opao 40%“. Bio je to siže Kuznjecovog izveštaja o nacionalnom dohotku za period 1929-1932. Opisan od strane Njujork Tajmsa kao „najkompletniji i najdetaljniji izveštaj ikada sastavljen“, postao je bestseler – prodat je u gotovo pet hiljada primeraka.
Tako je rođen bruto nacionalni proizvod (BNP), koji sabira tržišnu vrednost svih proizvoda i usluga od strane državljana jedne zemlje, tokom godinu dana. Bruto domaći proizvod (BDP), sa druge strane, razlikuje se po tome što zbraja aktivnost unutar teritorije zemlje, nezavisno od državljanstva.
Kuznjec je upozoravao na nedostatke ovih mera, jer zbrajaju samo komercijalne ekonomske aktivnosti, bez obzira na njihovu štetnost. To znači da ako se iskrči šuma, BDP raste. Ako zbog zagađenja dospete u bolnicu, BDP raste. Ukoliko sa rođakom razmenite kuće, pa počnete jedan drugom da plaćate kiriju, BDP će zabeležiti i to.
BDP ne vidi puno toga lošeg, ali ni puno toga dobrog. Tako nekomercijalne aktivnosti ostaju nevidljive, čak i one suštinske po ljudsku dobrobit. Ako gajite sopstvenu hranu, čistite sopstvenu kuću ili brinete o starim roditeljima, BDP ostaje nem. Sve to se računa samo ako platite firmama da to rade umesto vas. Zato se BDP, prema Kuznjecovim rečima, nije smeo koristiti kao uobičajena mera ekonomskog boljitka.
Od alata do hegemone ideje
U međuratno doba, BDP se koristio za procenu nivoa ekonomske aktivnosti. Tada je bilo jasno da je nizak, pa su vlade sprovodile velike javne radove, uvodile socijalna davanja i stvarale brojne plaćene poslove. Snabdevale su ljude novcem i tako uticale na rast sveukupne tražnje za dobrima i uslugama u zemlji. Privrede su se pokrenule – BDP je rastao. Ali, on nije bio cilj za sebe, već sredstvo. Cilj je bilo poboljšanje kvaliteta života.
Onda je došao Drugi svetski rat. Države su htele da računaju svu ekonomsku aktivnost – makar i štetnu – kako bi identifikovale što više raspoloživih sredstava i usmerile ih ka ratnim potrebama. BDP je došao kao poručen, postavši omiljeni analitički alat. Pri dogovaranju novih, bretonvudskih pravila svetske ekonomije 1944. godine, BDP je rukopoložen kao ključni pokazatelj napretka. Desilo se upravo ono na šta je Kuznjec upozoravao.
Naravno, ništa nije inherentno loše u tome što se neke stvari mere, a neke ne. BDP sam po sebi nema uticaj na stvarni svet. Međutim, rast BDP-a ima i upravo je on postao politička valuta druge polovine dvadesetog veka.
Godine 1960. osnovana je Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), sa zadatkom „promocije politika čiji je cilj ostvarivanje najviše održive stope ekonomskog rasta”. Odjednom, cilj više nije bio samo ekonomski rast sa određenom svrhom već i najviša stopa rasta. Članice OECD obavezale su se na kumulativni privredni rast od 50% u narednih deset godina, dok je Japan postavio još ambiciozniji cilj – dupliranje nacionalnog dohotka. Po prvi put, ekonomski rast kao takav postao je cilj ekonomske politike.
Ideja se proširila kao zaraza. Tokom Hladnog rata, SAD i Sovjetski Savez takmičili su se u brzini privrednog rasta. To je pored simboličke (koji je sistem uspešniji?) imalo i geopolitičku vrednost. Veći rast znači veća ulaganja u vojsku. To je svetskoj privredi dalo do data nezabeleženi zalet, poznat kao „veliko ubrzanje“.
Koliko košta ekonomski rast po svaku cenu?
Ekonomski rast ima svoju materijalnu suštinu, što se vidi ako ekonomiju gledamo kao proces namirivanja potreba koji uključuje ekstrakciju, proizvodnju, alokaciju, potrošnju i odbacivanje otpada.
Svaka aktivnost utiče na prirodnu sredinu, tj. ima svoj materijalni otisak. Ekonomski rast je eksponencijalna funkcija što znači da se, po stopi rasta od tri odsto, svetska privreda duplira za svega 23 godine. Potom se, za isto vreme, duplira opet i tako u nedogled. To znači da raste i materijalni otisak svetske privrede. Pritisak na Zemljine sisteme je ogroman, jer je sve više besomučne ekstrakcije, deponija na otvorenom, otrova u zemljištu i plastike u vodama. Premda koncepti „ekonomije znanja“, „zelene tranzicije“ ili „veštačke inteligencije“ sugerišu da ćemo uskoro BDP stvarati maltene iz vazduha – to nije tačno, niti će biti. Na ograničenoj planeti, neograničeni ekonomski rast je nemoguć.
Sporna je i pozitivna veza između rasta BDP-a i kvaliteta života. To je priznala i OECD u izveštaju iz 2008. godine, navevši da stvari „nisu tako jednostavne“. Zapravo, nakon određenog nivoa dohotka – koji su bogate zemlje odavno premašile – dalji ekonomski rast ne donosi gotovo ništa istinski važno. Danas se zna da je za dobrobit čoveka važniji relativni od apsolutnog dohotka. Zato ekonomski rast, od kog većinu plodova ubiraju već bogati, debelo maši metu. Ključni problem su rastuće nejednakosti.
Opšte je poznato da je jaz između bogatih i siromašnih eksplodirao sa pobedom neoliberalne politike osamdesetih godina prošlog veka. Ona je istisnula univerzalne vrednosti poput jednakosti ili pravde, da bi ih zamenila tržišnim principom nadmetanja. U tržišnom društvu, koje akcentuje produktivnost i ekonomski rast, život se ubrzava. To nas otuđuje od rada, neposredne okoline pa i jedne od drugih. Gotovo dve trećine zaposlenih u svetu se ne angažuje na poslu, dok nas van posla izbezumljuje potrošački izbor. Kako bismo uhvatili korak sa sve kompetetivnijem okruženjem, okrećemo se sebi, svojoj zarađivačkoj moći, rastu lične produktivnosti i slično. To banalizuje ljudske odnose, lišava nas društvenosti i otupljuje za promišljanje alternativa.
Za to vreme, kapitalisti reinvestiraju viškove kako bi maksimirali profite, što ubrzava akumulaciju bogatstva, tj. povećava svetski BDP. Ti profiti sve više zavise od sistemskog, gotovo besplatnog prisvajanja rada i sirovina. Upravo tome služe svakojake „liberalizacije“ u osnovi neoliberalnih politika poslednjih 30 godina – snižavanju cene faktora proizvodnje. Bez jeftinih inputa (zakinuta vrednost rada, degradacija prirode), troškovi proizvodnje bi porasli, a profiti bi se skljokali. Upravo je opšta eksploatacija preduslov rasta svetske privrede.
BDP kao neokolonijalna poluga
Ovo se ne odnosi samo na radnike i lokalne zajednice, već čitava društva: imperativ rasta reprodukuje dominaciju globalnog severa. Sa jedne strane, standard stanovnika bogatih zemalja dobrim delom se zasniva na nejednakim odnosima razmene u međunarodnoj trgovini. Siromašne zemlje bile su prinuđene da strancima predaju svoje izvozne delatnosti, a onda da se u tom izvozu specijalizacijuju – uglavnom sirovina i robe niske dodate vrednosti. U praksi se pri izvozu suočavaju sa diferencijalnim cenama i brojnim necarinskim barijerama. Takav ekonomski model, za koji im je obećano da donosi boljitak, zaključava ih u podređenom položaju. Koliko ih to košta, pokazalo se 2022. godine, kada je izračunato na ovaj način bogate zemlje godišnje isisaju preko deset hiljada milijardi dolara.
Svoju ulogu u tome igra i BDP kao mera. Godine 1991, američka administracija napustila je BNP i počela da računa BDP. U to vreme, profitabilnost pogona koje su otvarale druge razvijene zemlje u Americi bila je veća nego onih koje su američke kompanije otvarale kod njih. Zato bi prestanak zbrajanja „nacionalne“ ekonomske aktivnosti u korist „teritorijalne“ povećalo percipiranu ekonomsku snagu zemlje u kojoj se visoko profitabilni pogoni nalaze.
Podmuklost ovog obrta pokazala se kad je na novi račun prešao i ostatak sveta. Pošto je gro privrednih potencijala siromašnih zemalja odranije bio u stranim rukama, sada su profiti stranih kompanija ušli u BDP siromašnih zemalja, što je pružalo iluziju da i one napreduju. Ali nisu. Profit je odlazio kući.
Ovo je malo ko primećivao, usled insistiranja na ekonomskom razvoju (development) kao opštem merilu uspeha, nezavisno od konteksta zemlje. Tako se nametalo hegemono, zapadnocentrično gledište koje poznaje samo jedan, nikad neosporeni razvojni put – put privatizacije, liberalizacije i slobodnog tržišta. Na njemu, večiti učitelji ostaju zapadne zemlje, što sputava lokalne, autentične vizije razvoja.
Ekonomski rast nije loš po sebi. Naprotiv, siromašnim zemljama je neophodan, ali nikako dovoljan uslov razvoja. Za bogate, nije ni jedno ni drugo.
Preživeti kapitalocen
Lažna je analogija između prirode i ekonomskog rasta. Da, žitarice rastu, ali samo dok ne sazru. Deca rastu, ali samo dok ne izrastu. U živom svetu, rast dostiže granicu.
Ali ne i u kapitalizmu. Imperativ rasta okean je bez horizonta, bez tačke u kojoj će ekonomisti i političari reći „dovoljno je“. Razlog je apsurdna i nikad neosporena pretpostavka da ekonomije mogu i treba da se uvećavaju zauvek, bez krajnje tačke.
Zapravo, takav obrazac u prirodi postoji. Ćelije raka i virusi programirani su da se umnožavaju radi umnožavanja.
Ali, po život, posledica je smrt.
