Zlata Vuksanović Macura među retkim je arhitektama koje zaokuplja problematika stanovanja siromašnih. Dok je njen praktični angažman vezan za stanovanje aktuelno ugroženih grupa, teorijska istraživanja posvetila je međuratnom periodu u Beogradu. Ipak, kako i sama kaže, ove dve oblasti njenog interesovanja međusobno se prožimaju.
Socijalnim stanovanjem bavila se svojim angažovanjem u Društvu za unapređivanje romskih naselja, te u Urbanističkom zavodu Beograda. Kao koordinator za stanovanje UN HABITAT programa u Srbiji, vodila je izgradnju socijalnih stanova, izradu lokalnih stambenih strategija i alternativnih stambenih projekata.
U svojim tekstovima naglašavate da arhitektura ne može ni da se razume ni da gradi bez poznavanja društvenog konteksta. Zašto je to tako?
Da bi se razumela problematika stanovanja nije dovoljno biti upućen u arhitektonsko-urbanističku sferu ‒ treba zakoračiti u društveni politički i ekonomski milje. Proučavajući stanovanje siromašnih danas, i baveći se njime praktično, oslanjala sam se na teoriju ljudskih prava i istraživanja o urbanim akterima. Pokušala sam i da razumem i što objektivnije prikažem njihovu dinamiku, njihove složene međusobne odnose, u kratkom i turbulentnom međuratnom periodu.
Šta vas je motivisalo da se okrenete stanovanju siromašnih?
U organizaciji Društvo za unapređivanje romskih naselja imala sam priliku da sarađujem sa stručnjacima različitih profila. U realizaciji projekata, od obrazovnih do arhitektonskih, arhitekti, pejzažni arhitekti, sociolozi i ekonomisti su sveobuhvatno sagledavali tu problematiku.
Nekako je sve i krenulo odatle ‒ upoznala sam se s tim kako siromašni ljudi zaista žive. Uz terenska iskustva, tu sam stekla i svest o značaju multidisciplinarnosti. Kasnije sam radila u Urbanističkom zavodu, upravo kada je na red došao GUP 2021. Tih godina je bilo vrlo teško objasniti ljudima da je važno razvijati neki vid državne pomoći za stanovanje socijalno ugroženih kategorija.
Šta su uzroci tog otpora?
Možda su se svi nadali da smo se uputili ka bogatom liberalnom kapitalizmu ‒ a zapravo smo se našli u jednom, kako bi to rekao prof. Sreten Vujović, divljem kapitalizmu u kome smo i danas.
Da li ste uspeli da savladate pomenute otpore?
To je bio naporan posao, ali uspeli smo, i socijalno stanovanje se našlo u GUP-u. S vremenom, kako je GUP menjan, nažalost se i izgubilo. Bila je to, dakle, samo privremena pobeda.
Da li ste i na samom početku istraživanja i rada na knjizi Život na ivici imali nameru da kritikujete sliku međuratnog perioda, koji se u medijima danas najčešće prikazuje kao zlatno, „gospodsko“ doba?
Kada sam započela istraživanje, nisam imala nameru da kritikujem. Pitala sam se kako je bilo u tom „lepšem“ periodu. Proučavajući arhivska dokumenta i brojne članke shvatila sam da realnost ne odgovara predstavi koju najčešće imamo o tom vremenu. Rezultat istraživanja jeste kritika tog društva jer ni društvo, ni država, ni gradska vlast nisu želeli da nađu odgovor na očajnu stambenu situaciju velike većine stanovništva.
Dakle, nisu nedostajala samo finansijska sredstava, nego i politička volja, ili mehanizmi upravljanja kojima bi moglo pozitivno da se utiče?
Kao ni Srbija danas, ni Kraljevina Jugoslavija nije bila bogata zemlja. Ipak, nije bio ključan nedostatak sredstava. Mnogo bitnije je bilo pitanje neadekvatne raspodele novca. Mnoge stvari su Beogradu nedostajale, znate, posle Prvog svetskog rata Beograd je bio potpuno razoren. Ali i drugi gradovi u Evropi, poput mnogih u Francuskoj, bili su potpuno sravnjeni sa zemljom. Možemo da kažemo da bogatstvo Francuske i Kraljevine SHS jeste neuporedivo, ali važno je i nepostojanje volje da se budžet na bilo koji način preusmeri u tom pravcu i da se nešto zaista uradi, da se realizuje nešto više od dnevnopolitičkih i kratkoročnih marketinških aktivnosti. Dakle, nedostajalo je volje i spremnosti da se ulaže u to, iako su podizani svakakvi krediti za druge stvari.
Da li se to promenilo u SFRJ?
U SFRJ jeste bilo napretka, bilo je mnogo stambene izgradnje. Međutim, ni u tom periodu nisu mogli preko noći da se reše svi problemi, uključujući i one nastale razaranjima tokom Drugog svetskog rata. Osim toga, neke teme su i tada bile tabu, pa i činjenica da su postojala siromašna naselja. Recimo, naselje Prokop je opstajalo do početka 80-ih godina. Jatagan mala je porušena tek početkom 70-ih… Ni u socijalizmu se dugo o tome nije govorilo.
Prva istraživanja bila su ona koja je radio prof. Lojanica u naselju Prokop, pa prof. Vujović u Novom Sadu, pa prof. Macura i prof. Vujović ‒ stanovanje u siromašnim krajevima Beograda. To su retka istraživanja iz tog perioda o stanovanju sirotinje. To je polako isplivavalo kao vredna tema.
Iz vašeg istraživanja saznajemo je između dva svetska rata Beograd doživeo ogroman priliv stanovnika. Da li je u tom periodu imao i problem smeštaja industrijskih radnika, s kojim su se suočavali modernizovaniji gradovi?
Beograd je pred Prvi svetski rat imao oko 90.000 ljudi. Za vreme rata stanovništvo je izbeglo i stradalo, pa se taj broj prepolovio, ali odmah posle rata preživeli su se vraćali, a krenulo je i naglo doseljavanje, tako da 1921. u gradu već imate 120.000 ljudi.
Međutim, ne možemo govoriti o postojanju bilo kakve relevantne industrije u Beogradu; to su bile porodične zanatske radnje. Dakle, od ukupnog radništva najmanji procenat su činili industrijski radnici. Svega nekoliko preduzeća imalo je preko dvesta zaposlenih. U Beograd se doseljavalo 10.000 ljudi godišnje, ali njih je više privlačio status prestonice i prateća administracija, sama činjenica da se u Beogradu nešto dešava.
Kada govorimo o tome da li su fabrikanti obezbeđivali stanove, jedno je kada imate situaciju kao u Nemačkoj, gde veliki industrijalac sazida koloniju za veliki broj radnika u kojoj će tu da žive. A ovde imate situaciju da fabrika zapošljava 200‒300 radnika, koji su često sezonci. Taj koji je vlasnik uglavnom nije i filantrop, a nema ni zakonsku obavezu da radnicima obezbeđuje smeštaj. I onda imate mnogo malih preduzetnika sa po nekoliko zaposlenih, i ne možete očekivati da će mali preduzetnik zidati stanove.
U urbanim centrima, poput Beča, Budimpešte, Praga, u kojima je većina tadašnjih beogradskih arhitekata i pravnika studirala, početkom 20. veka vođena je živa rasprava o problemima smeštaja radničke klase i izvođeni su različiti eksperimentalni projekti.
Kako su te tendencije prihvatane u Beogradu, da li su ostavile traga?
Budući da nije postojala jaka industrija, nije postojalo ni brojno radništvo koje bi iniciralo izgradnju stambenih zgrada. Pomenute tendencije jesu imale uticaja, ali pre svega na lekare, jer je pitanje stanovanja često formulisano kao pitanje zdravlja, odnosno povezivano s mnogim, tada često neizlečivim i hroničnim bolestima; zatim na socijalne radnike, na publiciste… Više na humanističku sferu, nego na arhitektonsku struku.
Primera radi, u samom beogradskom pokretu moderne,1 osnovanom krajem 20-ih godina, socijalni aspekat je potpuno izostao, iako je on drugde okosnica modernističkih pokreta.
Glavni problemi Beograda tada su bili ogroman priliv stanovnika i siromaštvo. Postoje li primeri dobrih arhitektonskih rešenja poniklih u takvom kontekstu?
Da, neka rešenja pokazuju da su se i sa malo para mogle zidati funkcionalne kuće koje svojim izgledom ne stigmatizuju dodatno siromašne. Na primer, stanovi koje je projektovala Jelisaveta Načić. To su bili radnički stanovi, ali te kuće, iako svedene arhitekture, imaju funkcionalne stanove… To je jedini primer koji se po ahitekturi razlikovao od drugih sličnih zgrada. Svojom funkcijom se izdvajao i kompleks stanova koje je finansirala Persida Milenković, ali to je svega šesnaest stanova od petsto, koliko je podigla Beogradska opština.
Da li su postojali predlozi drugačijih modela, stambenih zadruga, udruživanja budućih vlasnika u korist izgradnje funkcionalnijeg stambenog prostora? Da li se to tada smatalo nemogućim, u datom zakonskom okviru, ili je problem bilo siromaštvo?
U Jatagan mali je, na primer, postojalo Društvo za ulepšavanje Karađorđevog šanca,2 po ugledu na slična društva u bogatijim naseljima. Oni su se borili za naselje, i nudili razne modele, razna rešenja šta da se radi, kako da se poboljša situacija, šta Opština da radi.
Postoji neverovatna i dirljiva peticija u kojoj se kaže: Mi smo se ovde naselili zato što smo morali. A sada predlažemo da opština kupi jedno parče zemlje, da nam dâ na otplatu i na kredit, a onda ćemo mi materijal od ovih kuća, kad ih porušimo, da iskoristimo da tamo zidamo. Predlagali su jedan partnerski model povoljan za sve. To je jedan od retkih primera da su se siromašni tako udružili. I udruženja zakupaca su retko postojala.
U kom trenutku država kod nas uopšte počinje da se bavi regulisanjem stanovanja? Čini mi se da je tek krajem 19. veka to prepoznato kao domen koji treba pravno regulisati?
Zakoni iz 19. veka bili su vezani za izradu regulacionih planova, pozicioniranje zgrada na parceli. Tamo negde iza Prvog rata donose se zakoni o stanovanju, koji još nisu bili vezani za fizičku strukturu stana, nego za zakupe, za privremene rekvizicije stanova i slično. Prvi zakon koji se detaljnije doticao stambene funkcije je građevinski zakon iz 1931. godine, kojim je definisano šta je to mali stan, koje su minimalne površine, šta mora da sadrži, od kojih materijala, predviđene su bile neke olakšice za ono što se tad zvalo „mali higijenski stan“.
Da li su zakoni kao dominantne ulagače u izgradnju pojedinačnih objekata predviđali privatne investitore? Tradicionalno, kuće za stanovanje su gradila pretežno privatna lica za sopstvene potrebe. Međutim, u gradu su sve češće oni zidali i kuće za izdavanje, pa je stvoreno zanimanje rentijera, a stanovanje postaje roba. U nekom trenutku zakon je morao da obuhvati novonastalu situaciju?
Svuda su, pa i u Beogradu, vođene velike debate da li i u kojoj meri i na koji način država treba da se meša u tržište stanova.
Međutim, realnost je bila takva da se država, bar ovde u Beogradu, nije mešala i nije uplitala u tu tržišnu politiku, u tržište stanova, nije uticala da to izađe iz sfere privatne inicijatve. Više stvari se dešavalo u Zagrebu i Ljubljani, ali ni tamo nije bilo nečega što bi dovelo državu u poziciju da baš vodi računa, kao što je to činila u Beču za vreme izgradnje Crvenog Beča. Takvih situacija nismo imali. U međuratnom periodu, u tadašnjem kapitalističkom društvu, kapital je ulagao kako je hteo.
Da li su privatni investitori uticali i na urbanizam?
Privatnici su bili ti koji su imali novac, koji su imali moć i koji su u punoj meri određivali i razvoj grada. Imali su te velike komade zemljišta, koje isparcelišu kako oni hoće, onda to prodaju, i bilo im je u interesu da se granica beogradskog rejona što više proširi, a bez obaveza da svoju zemlju infrastrukturno opremaju.
To je sve padalo na teret opštine.
To je situacija koja podseća na savremene povode za kritiku investitorskog urbanizma? Kritičari se svuda u svetu žale na preterani uticaj koji investitori imaju na detaljne, pa čak i generalne i prostorne planove.
Urbanizam se radi da bi se radile investicije. Ali je pitanje da li država hoće da vodi računa o interesu svom i svojih građana, ili neće.
Država i građani moraju da vode računa o javnom interesu.
Zanima me da se dotaknemo transformacije stambene jedinice iz statusa robe, koji je imala pre Drugog svetskog rata, preko statusa prava, koji je imala tokom socijalizma, pa ponovo ka statusu robe na osnovu Zakona o stanovanju iz 1992. godine.
Pravo na stan je prepoznato i sada, i ova država je potpisala da je pravo na stan jedno od osnovnih ljudskih prava, i mislim da bi to trebalo da se poštuje. U doba socijalizma je upravo stan bio podignut na nivo društveno važne kategorije. Država se trudila to da obezbedi, iako, naravno, nije uvek uspevala, bez obzira na masovnu izgradnju.
Ali tada je stan bio javni interes.
Ova država se nije odrekla svog potpisa, tako da bi pravo na stan trebalo i u praksi da bude prepoznato kao jedno od osnovnih ljudskih prava. Nažalost, to se jednostavno ne poštuje.
Stan je postao privatna potreba koja se, kako može, reguliše na tržištu.
