Na godišnjicu dolaska na mesto gradonačelnika Beograda, na platou kod Filozofskog fakulteta osvanuo je mural posvećen Zoranu Đinđiću. Poruka na muralu, citat Đinđića dok je bio na mestu gradonačelnika, nedvosmisleno ukazuje da je oslikavanje tog zida kod Filozofskog fakulteta deo kampanje za predstojeće lokalne izbore.1
Iako nepotpisan, pretpostavka je da su autori murala aktivisti neke od stranaka koje svojataju Đinđića. Istog jutra su aktivisti Liberalno demokratske partije imali mali performans na Studentskom trgu, nedaleko od murala, s porukom da Beograd zaslužuje sećanje na pokojnog premijera.
Sećanje je promenljiv i selektivan psihički proces u pogledu na to čega se i kako sećamo. Ove odlike se često upotrebljavaju u politici i uvek se vodi svojevrstan rat za sećanje na ljude, mesta i dešavanja koja su okosnica političkog sistema. Kada je reč o sećanju na Zorana Đinđića, ono je uglavnom oblikovano od strane njegovih sledbenika koji, kao nekakvi verski fanatici, oštro i agresivno reaguju na svako dovođenje u pitanje reči i dela njihovog idola. Govoriti o Đinđiću drugačije od njih je jednostavno greh, čak i kada se govori argumentovano.
Sledbenici se sećaju „pristojnog“, obrazovanog, elokventnog i vrednog čoveka, prvog demokratskog gradonačelnika Beograda i premijera Srbije. Isti ti se sećaju i da je bio antikomunista, demokrata, liberal, evropejac, vizionar čiji je politički angažman uveo Srbiju u tranziciju.
Oni se ne sećaju Đinđića kao nacionaliste koji se zalagao za jednu varijantu Velike Srbije. Zaboravili su da je 1994. bio gost na Palama kod Radovana Karadžića, i to u vreme opsade Sarajeva, s ciljem da kao tadašnja opozicija učvrsti veze sa rukovodstvom Republike Srpske. I naravno, ne sećaju se da je Željka Ražnatovića Arkana u intervijuu Njujork Tajmsu nazvao svojim prijateljem. Ne žele da se sećaju ovoga.
S druge strane, izrada ovog murala se može tumačiti kao hvatanje za slamke. Od kad su Naprednjaci podigli spomenik Borislavu Pekiću, jednom od osnivača savremene Demokratske stranke, i od kad planiraju da dignu spomenik pokojnom Đinđiću, njegovi sledbenici gube tlo pod nogama. Pitanje je da li će ponovo imati priliku da iskoriste Žitije Zoranovo u svojim predizbornim kampanjama. I njima je jasno da gube rat za sećanje. Problem je što se u tom ratu sećanje ne menja, samo sećanje kapitalizuju drugi, a ne stranka čiji je član bio Zoran Đinđić i njeni derivati.
Sada samo ostaje da vidimo da li će Dekan Filozofskog fakulteta uticati na to da se i ovaj mural prekreči, kao što je prekrečen i onaj posvećen Džou Strameru. Ako se to pak ne desi, biće jasno koja politička poruka je dobrodošla na platou, a koja nije.
