Smisao izbegličke krize

foto: Nemanja Jovanović / Kamerades

foto: Nemanja Jovanović / Kamerades

Nepregledne kolone izbeglica iz ratnih područja Azije i Afrike suočile su Evropu sa svim kontradikcijama njenih politika. Zatvaranje granica, protesti, batinanje, pendreci i suzavci, prihvatni i sabirni centri, bodljikave žice i ograde su efektno pokazali ograničenost koncepta ljudskih prava i slobode kretanja i razotkrili autoritarnost kako centra tako i zavisne periferije.

Gašpar Mikloš Tamaš

Nisam pozvan da pišem o krizi koja u Evropu šalje Sirijce, Avganistance, Iračane, Eritrejce i druge. O tome znam samo ono što pročitam u novinama i u ponekoj stručnoj knjizi. Ali, imam nešto da kažem o krizi u koju su iznenada upale Centralna i Istočna Evropa. Ovo neće biti naročito zabavno, jer situacija je za to previše ozbiljna. Nisam raspoložen da budem duhovito podrugljiv ili naročito originalan. Biću brutalno otvoren.

Priča, naravno, počinje 1989-e. „Realni socijalizam” – čiji sam bio protivnik – se urušio. Ono što je mojoj generaciji disidenata delovalo kao pobeda, za većinu stanovništva je, ipak, bilo nešto drugo.

Iz današnje perspektive, čini se da se malo ljudi potrudilo da – osim u smislu ustavnih odrednica: građanske slobode i slično – razume sistem čijoj propasti smo se toliko radovali. Istočnoj Evropi je bila potrebna revolucija i revolucionarna tiranija da bi – po ogromnu cenu – stvorila urbanu i industrijsku civilizaciju sa namerom da okonča oko hiljadu godina poljoprivredne zaostalosti i servilnosti. Iz tokvilovske perspektive, „realni socijalizam” je samo dovršio posao koji je apsolutizam Habsburga i Romanovih začeo započinjući modernistički – to jest, kapitalistički – razvoj zasnovan na dva izvora: državnom ulaganju i stranim (zapadnim) pozajmicama. Banke Beča, Hamburga i Pariza stajale su iza širenja manufaktura, a država je obezbedila infrastrukturu (pruge, luke, poštanske usluge, skromno osnovno obrazovanje, regulativu, privid javnog reda). To se nije promenilo od osamnaestog veka. Nakon perioda Staljinove produžene autokratije, ponovo je ustanovljena ova formula. Istočnoevropske zemlje su se pod plaštom „hladnog rata” od 1960-ih duboko zadužile prema Zapadu. Režim je postajao izrazito konzervativan i sve više nacionalistički. Mogli biste pomisliti da je glavni neprijatelj – barem u ideološkom smislu – bio zapadni kapitalizam, ali nije tako. Glavni neprijatelj je bila (i ostala) 1968-a i Nova levica koja je mogla da podseti ljude na socijalizam, do tada već sahranjen ispod drugorazrednog konzumerizma. Zvanična štampa je ismevala pokret za ljudska prava u Sjedinjenim Državama. U popularnom komičnom programu državnog radija fraza „…a oni tamo tuku crnce” dočekivana je glasnim grcanjem publike od smeha.

Idol inteligencije u zemlji nije bio Marks, nego Maks Veber.

Svaka primedba skepticizmu i relativizmu – kao što je istrajavanje na vrednosti pobune – smatrana je „boljševičkim fanatizmom” (i to ne samo zvanično sa vrha, nego i od strane srednje klase). Moderni konzervativizam nije dogmatičan, već skeptičan. Predrasude su bile (i dalje su) slavljene kao tradicija i spontanost, teorija je odbačena kao oruđe diktature koje je neprijateljsko prema pluralizmu gledišta i autentičnom izrazu narodne duše. Konzervativizam koji se ne razlikuje mnogo od bečkog individualističkog pesimizma na prelomu vekova, je bio (i nastavlja da bude) dominantan.

Do 1970-ih nadmoć države, poduprte stranim kapitalom, je dovela do dubokosežnih promena, omogućenih obračunavanjem sa majušnim kapitalističkim sektorom u Sovjetskom Savezu od 1920-25-e i na novostečenim teritorijama od 1945-48-e, a ponajviše izgradnjom ogromne, moderne privrede. Glavna odlika društvene realnosti stare Istočne Evope – veliki zemljišni posedi koji su i dalje pripadali aristokratiji ili Crkvi, zajedno sa užasnom bedom seljaštva – nestali su bez traga. To su postala urbana društva, u kojima većina ljudi – bivši seljaci, potonji industrijski radnici, koji su sada „samo ljudi” – živi u ogromnim naseobinama višespratnica izgrađenih po istoj šemi svuda od Šangaja do Ljubljane i Praga. Oni i dalje tamo žive, samo su fabrike zatvorene, a ljudi su sada uglavnom nezaposleni ili penzioneri. Oseća se miris poraza.

Preostali isplativi komadi državne privrede su u međuvremenu „privatizovani”, to jest, jednostavno predati oligarsima sa političkim vezama. Sadašnji premijer Mađarske, 1989-e student bez prebijene pare, sada je na čelu velikog rudarsko-građevinsko-poljoprivrednog konglomerata koji vode članovi njegove porodice i politički lakeji. Njegov prethodnik i arhi-rival, takođe svojevremeno siromašni mladić, je višestruki milijarder. Nemaju oni ni poslovnog iskustva ni kliker za biznis, njihovo bogatstvo je donacija od strane nacije.

Ali, veći deo bivše državne privrede je ruševina, korodirajuća olupina bezmernog ništavila. Izuzev oligarha, neraspoznatljivih u odnosu na državu, bilo kakva aktivnost koja se može primetiti u ovim državama je finansirana stranim kapitalom, stranim pozajmicama i stranom pomoći. Kao i pre sto godina, žarku nacionalističku želju za nezavisnošću koriste snage koje ne bi ni sanjale da je zaista ispune, pošto ne bi ni nedelju dana izdržale bez totalne zavisnosti. Kombinacija ozlojeđenosti i licemerja motiviše politike čije rezultate možete da pratite na vašim ekranima.

Kako se takvo društvo ne raspadne?

I ovde ima velikih gradova u kojima urbane kosmopolite brinu iste brige kao ljudi u Londonu, Njujorku, Bostonu, Parizu i Oslu. I ruralnih džepova u kojima 4 od naših 9 miliona stanovnika živi u krajnjem očajanju.  Bangladeš sa mećavama.

Nekada davno beše nepismenost, nacionalizam, antisemitizam, militarizam i represivno pseudohrišćanstvo. Kasnije, pod „realnim socijalizmom”, kombinacija države blagostanja i policijske države. (Uprkos tome, bio je prisutan osećaj jednakosti i izvesno dostojanstvo radnog čoveka – tačnije, samo muškarca – kao i izvesni utisak postepenog poboljšanja, napretka.) Sada je aktuelan, naravno, rasizam.

Kako biste inače mogli da navedete ljude da glasaju za rasturanje ono malo preostalih elemenata javnih usluga i socijalne pomoći? Kako bi mogla da se podstakne solidarnost među različitim klasama (ili, ako hoćete: „nacionalno jedinstvo”)? Kako bi bilo moguće ubediti siromašne da je ogromna socijalna nejednakost u njihovom sopstvenom interesu? Očigledno, predstavljajući nezaposlenost i socijalnu pomoć kao obeležje nacionalnih manjina – u Istočnoj Evropi Roma, u Srednjoj i Zapadnoj Turaka, Kurda, Arapa i afričkih imigranata, u Severnoj Americi crnaca i hispanosa, tako da se, u mašti naroda redistribucija bogatstva pojavi kao usluga „strancima”. Liberali i nehotice doprinose ovoj velikoj političkoj prevari koncipirajući socijalno pitanje kao pitanje etničke i rasne diskriminacije (koga, naravno, ima), te kao problem prava. Sudeći po istraživanjima javnog mnjenja, ljudskopravaške grupe i nevladine organizacije spadaju u najomraženije „institucije” u Istočnoj Evropi, naročito među radnicima, budući da se veruje da imaju predrasude protiv „nas” (i da ih finansira, ko bi drugi nego „jevrejski lobi”, u mađarskoj konzervativnoj štampi pristojno nazvan „svetska sila iz senke”).

Prikrivanje realnosti i značaja klase u kapitalizmu je uvek bio glavni element ideologije elita. U nedavnoj prošlosti građanska nacija je bila primarna politička zajednica koja je trebalo da prevaziđe klasu i zauzme njeno mesto, koja je lojalnošću bila povezana sa Kraljem i legitimnim institucijama države, sa posebnim naglaskom na Vojsci i državnoj Crkvi. Danas centralno mesto više ne zauzima nacija lojalnih subjekata ili građana, već etnička, rasna i kulturna ili jezička većina u datoj državi ( to je ono što u svojim teorijskim radovima zovem „etnicizmom” – nasuprot nacionalizmu iz prošlosti). Glavni politički identitet je beli, „arijevski”, muški i heteroseksualan. Nasuprot onome što liberali i socijalisti mogu da kažu ili pomisle. Jedini veliki istorijski takmac nacionalizmu i rasizmu bila je klasa, onako kako je definiše radnički pokret – koji je u ovom (i ni u jednom drugom) smislu svetski istorijski naslednik hrišćanstva.

U odsustvu internacionalnog socijalizma kao ključnog političkog rivala postojećem poretku, i sa pražnjenjem bilo kakve efektivne ideje građanske nacije i „ustavnog patriotizma” koji je bio poduprt državom blagostanja u prve dve trećine dvadesetog veka, najjači politički osećaj je osećaj etničkog identiteta i njegove odbrane. Pretnja odozdo (od raznih vrsta „obojenih”) kao i odozgo (međunarodne finansije, američka imperija ili štagod), od spolja (migranti) kao i iznutra (neposlušne manjine posvećene tome da unište „nas” ili našu „normalnu” seksualnost, kao što su LGBT ljudi) se doživljavaju kao da ugrožavaju identitete za koje se svojevremeno smatralo da su subpolitički, ako (uopšte) i to. U Mađarskoj desničarska vlast navodno služi tome da „nas” zaštiti od dvostruke opasnosti muslimanskog džihadizma i „ose Njujork-Tel Aviv” (ovde se naširoko veruje da potonji šalju ove prve u Evropu da bi je oslabili i podredili), da ne pominjemo „ kriminalitet cigana”, taj omiljeni izraz desnice. („Romi su biološko oružje Jevreja”, i tako dalje. Ali, sada i mnogi konzervativni jevrejski intelektualci šire paniku koju izaziva „islamska opasnost” …)

Ništa ne bi moglo da bude toliko strano istočnoevropskom umu koliko reči Džeremija Korbina, novog lidera laburista, koji na Parlament skveru u Londonu izbeglice naziva „ljudima poput nas”, primenjujući osnovne principe društvene pravde i na tamnopute strance. Ne-beli, ne-arijevski, ni gej građani nisu deo nacije ovde, a moguće i nigde. Jedan moj mađarski prijatelj i kolega, konzervativac, tvrdio je u članku koji je nedavno objavljen na jednom popularnom vebsajtu da je neprijatelj Emanuel Kant. (Verovatno zapravo misli na Marksa, ali nema veze. Razumete.)

Ogromni priliv izbeglica sa Bliskog istoka, iz Srednje Azije i Afrike u Srednju i Zapadnu Evropu gurnuo je kontinent u haos. Nesposobni, neuki i slabo plaćeni represivni državni aparati Grčke, Makedonije, Srbije i Mađarske podjednako kao i dobro organizovane, uredne i bogate birokratije Austrije i Nemačke pokazale su se kao nedorasle zadatku pred sobom. Sa izuzetkom Mađarske, oni se kolebaju između „kantovskog” egalitarizma i univerzalizma i neskrivenog etnicizma, između humanosti i surovosti.

Kao i uvek, svrsishodnost i odlučnost pobeđuju. Jedini evropski državnik koji ima jasan naum je mađarski premijer, Viktor Orban, čiji uspon predstavlja jednu od najvećih katastrofa u mađarskoj istoriji. Gospodin Orban trijumfuje. Njegova politika nulte imigracije i zatvaranje granica ogradom i bodljikavim žicama pobeđuje. Sada i Austrija i Nemačka, u kojima se stav vlada menja iz časa u čas, nameću granične kontrole. Moglo bi se reći da je on licemeran – vlada Mađarske je dala odobrenje misterioznoj ofšor kompaniji da zvanično prodaje mađarsko državljanstvo bogatim strancima za dvadeset hiljada evra; stranci su vlasnici većine stanova u mojoj zgradi u centru Budimpešte; u mom komšiluku vas u kafićima i radnjama oslovljavaju na engleskom, budući da su etnički Mađari majušna manjina u ulicama koje okružuju mađarski Parlament; američki, skandinavski, japanski i italijanski japiji su ovde pre pravilo nego izuzetak; Budimpešta, Prag i Zagreb stenju pod teretom nepodnošljivih gomila turista sa Zapada – ali, s druge strane, nacionalizam je uvek bio dvoličan i neiskren, a novi etnicizam nije ništa drugačiji.

Ono što moramo razumeti je da postoji nešto što se zove kompetitivna imigracija. Istočnoevropske zemlje ne bi mogle da prežive ukoliko se višak njihove radne snage ne bi iseljavao u Zapadnu Evropu. Pre samo nekoliko godina u Rumuniji je živelo 23 miliona ljudi, a sada živi 18. U poslednje dve godine se šesto hiljada ( od ukupno 9 miliona stanovnika Mađarske), uglavnom mladih kvalifikovanih radnika i radnica i diplomiranih studenata iselilo u Britaniju i Nemačku. (Uznemirujući je nedostatak doktora i medicinskih tehničara). Ako bi oni bili zamenjeni muslimanskim (i istočno hrišćanskim ) izbeglicama, to bi predstavljalo ekonomsku katastrofu, budući da sve starija istočnoevropska stanovništva – čiji se penzioni i zdravstveni sistemi urušavaju – nemaju šanse da prežive bez novčanih doznaka svojih unuka sa Zapada.

Pošto je domaća privreda Istočne Evrope tragikomična, vitalni interes zemalja poput Mađarske je da zaustave izbeglice, sve dok se sa njima borimo za resurse Zapada. Ne samo da ljudi poput gospodina Orbana ili premijera Slovačke i Češke, uvaženih Roberta Fica i Bohuslava Sobotke, nisu radi da prihvate izbeglice – koje hvale vredni i iscrpljeni volonteri hrane i oblače iz sopstvenih praznih džepova – nego bi želeli i da osiguraju da „naši“ emigranti pobede u toj trci, olakšavajući time teret našeg jedva postojećeg budžeta za socijalna davanja u kome je naknada za nezaposlene dostupna samo onima koji se prihvate obaveznog društvenokorisnog rada (koji se mesečno plaća oko 150€) u organizaciji i pod nadzorom mađarske narodne policije.

To što se ovo objašnjava željom da se sačuva naše takozvano zapadno hrišćansko nasleđe i da se Evropa spasi od kulturnog samoubistva – u šta, nažalost, veruju mnogi ljudi, i što pomaže da se mobiliše podrška za desnicu čak i među ljudima čiji je elementarni lični interes suprotan od ovakvih politika i regulativa – možda zvuči smešno, ali zapravo nije.

Još od 1989, koja je protumačena kao definitivni kraj prosvetiteljskog projekta, smatra se da je nemoguće razviti moralnu kritiku politike, koja u našim anti-filozofskim, romantičarsko-reakcionarnim kulturama slovi za odurno kantovsku ili marksističku. Nastojanje na vulgarno ličnim interesima je dovoljno da opravda nasilnu legislativu (koja imigriranje proglašava za zločin) i vanredno stanje (Notstand, état d’urgence) koje je uvela mađarska vlada. (Kao što je spretno opisala Kim Lejn Šepel za Politico)

Osporavanje ljudskih prava izbeglicama – što je u suprotnosti sa mađarskim i međunarodnim zakonima, ali nikom ništa – ograđivanje granica sa Srbijom i Rumunijom (a, moguće, i sa Hrvatskom), korumpiranje pravnog sistema primoravajući ga da kao na pokretnoj traci izdaje automatska rešenja o odbijanju zahteva za azil, eksplicitno odbijanje prava onih koji ulažu zahtev da im se dotične odluke prevedu sa mađarskog na bilo koji jezik, jeste izazvalo ponešto protesta, uglavnom liberalno orijentisanih pravnika i šačice naučnika iz društvenih oblasti, ali je veći deo javnog mnjenja ostao nem. Ponešto saosećanja za sirote izbeglice i njihovu malu decu je prisutno, međutim gotovo niko nije spreman da među nas primi bilo koga od njih. Svetski poznati korifeji poput Imrea Kertesa ili Đerđa Konrada manje-više oprezno podržavaju lažnu anti-islamsku histeriju koju raspiruje Zapad. Što čine i ostali cenjeni stubovi društva. Antisemitska i filosemitska desnica će konačno moći da dostojanstveno proglase ujedinjenje. Moralna atmosfera je nepopravljivo zatrovana.

Čovek se priseti leta 1944. godine, kada su desetine hiljada Jevreja prisiljeni da kroz ulice Budimpešte marširaju u svoju smrt – dok su se u bioskopima prikazivali mjuzikli, a u pozorištima igrale razdragane operete, u kabareima i noćnim klubovima se bezbrižno zabavljalo , dok su ljudi u novinama prelistavali sportske strane, nezainteresovani za ratne novosti. Iz restorana na otvorenom i kafea na obalama Dunava mogla se čuti muzika, baš kao i sada. Muškarci su odmeravali mlade lepotice u oskudnim letnjim haljinama i šorcevima, dok se poezija čitala u pomodno zapuštenim baštama pivnica.

Kraj sveta bismo jedva primetili, ili bismo ga samo odbacili, kao krajnje nebitnu pojavu.

Prevod s engleskog: Iskra Krstić i Andraš Juhas

Tekst je prvobitno objavljen na portalu Klassekampen

Print

Preporučujemo