Od zemlje za ljude do zemlje za kapital

foto: eLKayPics / Lutz Koch

foto: eLKayPics / Lutz Koch

Neposredni povod za aktuelne ​protest​e​ poljoprivrednika su predložene izmene i dopune Zakona o poljoprivrednom zemljištu koji će imati negativne posledice na mala i srednja poljoprivredna gazdinstva. Odvajanje poljoprivrednika od zemlje, te​ pretvaranje zemlje u robu​ podređen​u​ pritisku tržišta ​koja ​se koncentriše u malo ruku sve bogatijih, osiromašujući sve veći broj ljudi, nužna je pretpostavka kapitalizma. Dovoljno je okrenuti se realnoj istoriji koja govori o prinudnim ograđivanjima, proterivanjima, pljačkanjima i ubijanjima u agrarnoj oblasti.

Jednom davno bili su neki koji su ogradili zajedničku zemlju. Oni su bili nosioci progresa, jer je neprivatizovano zemljište bilo jalovo, neraskrčeno ili ne toliko produktivno, baš zato što niko nije imao interesa da ga poboljšava, unapređuje i obrađuje dok nije postalo njegovo, privatno.

Otprilike tako bi glasila priča o zemlji koju bi ispričao bilo koji „modernizator“ svog vremena, od onih što se kunu u oslobađanje produktivnosti, individualne slobode i ekonomski progres koji izviru iz neprikosnovene i maltene svete institucije privatnog vlasništva.

Bilo je, naravno, i onih koji su se tome protivili, i u toj vrsti literature predstavljani su kao kočničari progresa. Svi oblici zajedničkog vlasništva prikazani su kao oblici vlasništva koji koče uvećanje produktivnosti i ne oslobađaju kreativne energije preduzetništva.

U toj priči, dakle, jedni su marljivi, štedljivi i preduzimljivi, dok su drugi lenji, rastrošni ili naprosto nezainteresovani da poboljšaju zemljište, a možda se samo nisu prvi dosetili da prigrabe za sebe ono što je bilo zajedničko. Ovi prvi su, navodno, svojim radom, zalaganjem i štedljivošću nagomilali bogatstvo, dok su ovi drugi ostali bez ičega i bili primorani da prodaju vlastitu radnu snagu. I tako je nastao kapitalizam…

Naravno, ako nam nije do ispredanja mitskih priča, onda se moramo okrenuti istoriji i videti da je stvar bila stravično surova. Narativ o prvobitnoj akumulaciji ispričan kao moralna fabula o vrednima i dosetljivima spram lenjih i nepreduzetnih predstavlja slikovito opravdavanje kapitalističkog režima vlasništva. Ali realna istorija pokazuje da je stvar bila daleko od idilične i da je zapečaćena silom, brutalnošću i nezapamćenom nasilnom izvlašćenju velikog dela stanovništva. Ideolozi svetog prava privatnog vlasništva prikazuju istoriju kapitalizma zasnovanu na vrednoći, radinosti, štedljivosti i povećanju proizvodnosti rada, dok istorija zapisuje ograđivanja, proterivanje, eksproprijaciju stanovništva, pljačkanje i ubijanje, strahovito siromaštvo i glad. Kapitalizam je nastao u krvi i nasilju.

Zemlja nije uvek bila roba

Nekada zemljište nije bilo sredstvo za eksploataciju tuđeg rada, već egzistencijalna osnova za one koji ga obrađuju. Pre kapitalizma zemlja nije bila roba, jer je suštinski bila izvan tržišnih odnosa (extra commercium) i predstavljala je izvor samoodržanja. Višak proizvoda prodavao se na lokalnom tržištu (po sasvim drugačijim tržišnim načelima od onih koja će nastati s kapitalizmom), ali je poljoprivreda uglavnom bila orijentisana na proizvodnju upotrebnih vrednosti.

Raspodela zamljišta utvrđivala se na osnovu različitih složenih sistema koji su često uključivali načela uzajamnosti, darežljivosti, preraspodele, skladištenja za zajedničke potrebe. Zemlja se delila i prema načelima srodstva, susedstva, vere, veština i zanata…, ali nikada pre kapitalizma zemlja nije bila izolovana od ostalih društvenih odnosa i u potpunosti komercijalizovana. Pored različitih oblika kolektivnog vlasništva, postojalo je i privatno vlasništvo (dakle, ono nije specifičnost kapitalizma), ali privatna svojina nije bila dominantna i isključiva forma vlasništva, vezivala se najpre za pravo upotrebe, uživanja plodova i raspolaganja stvarima.

Cilj pretkapitalističkog zemljovlasničkog režima nije bilo prvenstveno bogaćenje, već samoodržanje, samoreprodukcija individue kao člana zajednice. Kapitalistički oblik privatnog vlasništva pretpostavlja pak klasno raslojavanje koje omogućuje, s jedne strane, da se nečije vlasništvo pojavi kao privatno, apsolutno, isključivo i kao izvor iz kojeg se crpi višak vrednosti i stvara bogatstvo, a sa druge strane da postoji klasa onih koji su pravno-ideološki „vlasnici“ sebe samih, odnosno sopstvene radne snage, ali zapravo su lišeni vlasništva nad sredstvima za proizvodnju.

Razdvajanje rada i vlasništva osnovna je pretpostavka kapitalizma, a to razdvajanje započeto je u agrarnoj oblasti ‒ odvajanjem poljoprivrednika od zemlje, te transformacijom zemlje od sredstva samoreprodukcije do sredstva koje postaje podređeno kompetitivnoj prinudi tržišta.

Jesu ili ovce pojele ljude, ili ih je pojeo novi režim vlasništva?

Kapitalizam je nastao kao reakcija na otpor ljudi koji su se borili protiv feudalnih odnosa. Odbijajući stravične uslove kmetskog rada, te organizujući seljačke ratove i ustanke, seljaci su naterali vladajuće slojeve da nametnu vlastite uslove na drugačiji način. To znači da je odgovor na tkivo raznovrsnih borbi mogao biti i drugačiji, i da je kapitalizam nastao slučajno.

Proces ograđivanja (enclosure), započet u Engleskoj od 14. veka, bio je uvertira i jedan od ključnih uslova agrarne reorganizacije. Kao prisvajanje različitih formi zajedničkog zemljišta i pretvaranje u privatno vlasništvo, on nije bio samo jedan istorijski događaj, već se radilo o talasima procesa ograđivanja.1 Napad na običajna prava i forme zajedničkog vlasništva uslovio je ekstremne oblike izvlašćivanja seljaka, depopulaciju ruralnih oblasti i pauperizaciju ogromnog dela stanovništva. Neposredan poticaj za ograđivanje zajedničkog zemljišta svakako je bio i razvoj ovčarstva, ali nisu samo krupni ovčari i farmeri bili učesnici u ovoj epohalnoj eksproprijaciji, bio je to i srednji sloj slobodnih seljaka maloposednika jeomena (yeomen).2 Čak je i Tomas Mor, koji je krik da su „ovce pojele ljude“ sačuvao za literarnu fikciju o Utopiji, bio jedan od učesnika u procesu ograđivanja.3

S prvim ograđivanjima uništava se kolektivno vlasništvo ruralnih zajednica i ukida se sistem otvorenih polja (open-field system), kojima su seljaci imali pristup. Opštinska zemlja, polja i livade za ispašu životinja, šume u kojima se moglo loviti i skupljati drvo, jezera, ribnjaci – različita zajednička dobra bila su neophodna za preživljavanje sitnim vlasnicima, kao i bezemljašima, a zajednička svojina imala je i društvenu funkciju. „Pored toga što su ohrabrivala kolektivna odlučivanja i saradnju, zajednička dobra pružala su materijalnu osnovu za procvat seljačke solidarnosti i društvenosti. Sve svetkovine, igre i skupovi seljačke zajednice odigravale su se na zajedničkoj zemlji.“4 Ostavši bez mogućnosti da koristi zajedničko zemljište, masa ljudi je osiromašila, gladovala i bila prisiljena da prodaje golu radnu snagu ne bi li preživela.

Drugi talas ograđivanja, tokom 18. i 19. veka, bio je ubrzan i osnažen sistematskim provođenjem od strane države. Sitni posednici se sve više istiskuju, a vlasništvo se koncentriše u sve manje ruku velikih zemljoposednika. Ekonomski pritisci kompeticije prisiljavali su učesnike u proizvodnji na trku u redukciji troškova proizvodnje, na uvećanje i intenziviranje produktivnosti. Tako su se polarizovale grupe onih koji u toj trci nisu mogli da opstanu jer nisu imali dovoljno velika sredstva ni početni kapital kojim bi konkurisali onima koji su to imali, i onih koji su imali početne uslove za dalju ekspanziju proizvodnje. U procesu transformacije vlasničkog režima nastaju nove grupe vlasnika: zemljovlasnici, potom oni koji kupuju radnu snagu koja im stvara višak vrednosti (vlasnici kapitala) i oni lišeni vlasništva i prinuđeni da prodaju vlastitu radnu snagu za nadnicu („vlasnici“ radne snage). Nestaju manji farmeri-zakupci (tenants), a opstaju samo oni koji su mogli da izdrže povećanje zakupnine.

Kapitalizam se, dakle, najpre uspostavio vanekonomskom prinudom ‒ golom silom, krvavim zakonodavstvom i drugim političko-pravnim mehanizmima koji su omogućavali i podupirali proces izvlašćenja siromašnijih slojeva stanovništva. Nezaposlenost, nerad, skitničenje i siromaštvo počinju da se kriminalizuju, što je svoje brutalno obličje dobilo u engleskim zakonicima.5 Disciplinovanje radne snage bilo je dopunjeno i merama polnog nadzora i regulacije, kojima se žene podstiču na reprodukciju radne snage, te se sve više potiskuju u sferu kuće.

Dalje je pritisak kojim se raslojavalo društvo vršila ekonomska prinuda. Agrarni sektor se održavao na osnovu sve veće produktivnosti i zavisnosti od tržišta, a seljaci su bili prinuđeni da proizvode kompetitivno, a ne samo kupujući jeftino i prodajući skuplje.6 To dakako ne znači da su vanekonomski aspekti prinude sasvim iščezli, već da oni u kasnijem razvitku kapitalizma naprosto nisu dominirali. Sve veća beda poljoprivrednih radnika i radnica od tada ne prestaje.

Rast – za koga?

Priču o pretvaranju zemlje u robu grubo utilitarističko stanovište prikazuje kao proces poboljšanja inače protraćenog zemljišta, potpuno zanemarujući katastrofalne posledice društvenog raslojavanja i izmeštanja ljudi iz njihovih prebivališta. Tehnike „poboljšanja“ i „rasta“ donosile su korist samo nekima, nauštrb čitavih ruralnih zajednica i poljoprivrednog komunalizma. Optimistična pričica kaže da je ogromno bogatstvo nastalo radom i uspešnim poslovanjem, a zapravo se gomilalo otimanjem i prinudama. Tako je odbrana privatnog vlasništva postala pojednostavljen i uobičajen refren omiljene muzike svih onih koji su pokušavali ostale da uvere kako svaki oblik kolektivnog vlasništva vodi u propast, dok se model privatnog vlasništva, od kojeg su samo oni imali koristi, obogotvoruje i prikazuje kao nužnost.

Rast je religija kapitalizma i dan-danas. No baš kao i na početku kapitalizma, tako i danas ‒ uporedo s ekonomskom ekspanzijom raste i siromaštvo najvećeg dela stanovništva. Zemlja može proizvoditi za kapital tako što proizvodi sve veće nejednakosti, a rast je onda uvek rast samo za neke. Zemlja od početka nastanka kapitalizma nije prestala da se koncentriše u malo ruku sve bogatijih zemljoposednika i tajkuna, osiromašujući ogroman broj ljudi sa malo ili nimalo poseda ‒ koji nemaju nikakve šanse u utakmici po ovako postavljenim pravilima…

Ipak, i danas postoje „modernizatori“ i reformatori koji mašu ciframa, statistikama i procentima u kojima izražavaju poboljšanje i rast. Njihov rast uvek je rast na štetu najvećeg broja seljaka. Priča se dakle, i dalje surova, nastavlja i danas.

  1. Konceptom ograđivanja objašnjavaju se i savremeni fenomeni u likovima novih privatizacija komunalnih odnosa, zajedničkih dobara, javnih sektora, dakle novih ograđivanja i takozvanih prvobitnih akumulacija, prinudnih iseljavanja, otimanja zemlje, džentrifikacija (iseljavanja siromašnih iz delova grada koje preuzimaju bogati slojevi i urbanizuju ih), itd.
  2. Videti: Wallerstein Immanuel, Suvremeni svjetski sistem. Cekade, Zagreb, 1986.
  3. Videti: Ellen Meiksins Wood, Liberty and Property: A Social History of Western Political Thought from the Renaissance to Enlightenment. Verso, London, New York, 2012. 
  4. Federiči Silvija, Kaliban i veštica. Žene, telo i prvobitna akumulacija, Burevesnik, Zrenjanin 2013. str. 93, 94.
  5. Brutalno zakonodavstvo kojim se disciplinovala i uprezala radna snaga nije bilo karakteristično samo za Britaniju, ono se provodilo i u drugim zemljama. Setovi zakonskih regulativa kojima su se kažnjavali nerad, skitničenje, kao i bilo kakvi pokušaji radničkog organiziranja, imali su svoje surovo lice i u Francuskoj. „… Colbert je poveo još okrutniji rat protiv siromaha ogrezlih u bijedi, no što ga je vodio tudorovski režim u Engleskoj; osobe bez sredstava za život mogle su da odaberu ili izgon iz kraljevine ili da budu osuđene na strašnu robiju na galijama.’“ (Dobb Maurice, Studije o razvoju kapitalizma, Naprijed, Zagreb, 1961: 278, 279) Dob navodi da su postojali organizovani lovci na skitnice i u Francuskoj i u Holandiji.
  6. Videti: Ellen Meksins Wood, The Origin of Capitalism. A Longer View.
Print

Preporučujemo