Izbori i druge priče

foto: Milovan Milenković / Kamerades

foto : Milovan Milenković / Kamerades

Glasanje je završeno. Velika demokratska utakmica je odigrana a rezultat je očekivan.

Možda jedino iznenađenje predstavlja otkriće da nezavisne agencije koje procenjuju rezultate izbora i daju prognoze pred izbore zapravo uopšte nisu nezavisne. Rezultati koji su polako pristizali, tokom cele izborne noći su prilično varirali u zavisnosti od toga ko ih saopštava. Mnogi su polagali nade da će nedoumice razrešiti zvanični podaci Republičke izborne komisije, ali ti rezultati nikako nisu pristizali. Pokazalo se i da RIK može poslužiti političkoj garnituri na vlasti kao prigodan instrument za vršenje pritiska na ostale političare u ovoj trci. Ovo je dovelo do retko interesantnog momenta u celom izbornom procesu – u sred noći dok većina ljudi spava, kada su specijalne emisije završene, predstavnici opozicije su se sakupili ispred jednog ekrana u sedištu RIK-a iščekujući rezultate i zahtevajući odgovore na njihove primedbe.

Mejnstrim mediji su još jednom pokazali kako se objektivnim izveštavanjem štiti postojeći poredak – analize političkih komentatora koje smo mogli da slušamo su se svodile na kalkulacije oko toga ko bi sa kim mogao u koaliciju i da li je kiša uticala na izlaznost. Retko gde se mogla čuti analiza politika koje zastupaju partije koje ulaze u parlament, ali to izgleda i nije važno.

Kako deluje, na kraju su svi koji su te noći bili pred malim ekranom u RIK-u odahnuli – politička elita je zadovoljena. Vučić je sa naprednjacima ponovo osvojio više od polovine mesta u republičkoj skupštini. Dačić, koji predvodi socijaliste u koaliciji sa Palminom Jedinstvenom Srbijom, je na drugoj poziciji. Na treću je izbio veteran Vojislav Šešelj sa haškom aurom oko sebe – mnogi polažu nade da će njegovo prisustvo skupštinske debate učiniti zanimljivijim. Bivši ministar Radulović i njegove tehnokrate su takođe ušli. Zatim su tu i iskusni funkcioneri Tadić, Čeda, Čanak. Vratila se i Demokratska stranka Srbije ovog puta u kombinaciji sa Dverima. Zapravo ništa novo.

Deo redakcije Mašine dopunjen saradnicima, je ispratio izbornu noć i pokušao da izvuče neke zaključke iz dubina dosade kojoj smo prisustvovali:

  • Jelena Lalatović, članica organizacije Marks21 i polaznica seminara Mašine
  • Stefan Slavković, novinar NIN-a i saradnik magazina Liceulice
  • Bojana Tamindžija, polaznica seminara Mašine
  • Stefan Aleksić, član redakcije Mašine
  • Vladimir Simović, član Centra za politike emancipacije i saradnik Mašine
  • Marko Miletić, deo uredništva Mašine

 

OK je ne glasati

Vučić nije odneo ubedljivu pobedu zbog velikog broja apstinenata, već zato što Srpska napredna stranka, u sprezi sa tajkunima, stranim investitorima i vlasnicima krupnog kapitala, može da manipuliše voljom birača. Apokaliptične vizije antidemokratskog, autoritarnog i represivnog društva (na čijoj izgradnji elite iz praktično svih postojećih stranaka decenijama kontinuirano rade), koje građanska opozicija zaziva sa ciljem da krivicu za mračnu budućnost svali na one koji nisu izašli na birališta, u najboljem slučaju predstavljaju naivnu i pojednostavljenu interpretaciju stvarnosti.

Ideja da treba glasati za bilo koju opozicionu stranku kako Vučić i naprednjaci ne bi imali apsolutnu većinu pogrešna je jer demokratiju izjednačava sa formom parlamentarnog dijaloga, koji najčešće sistemski izostavlja glas najvećeg broja ljudi, u suštini se svodeći na raspodelu resursa među ekonomskim elitama čiji glasnogovornici sede u skupštini.

Strastveno zagovaranje izlaska na izbore posledica je odsustva klasne perspektive u izbornom procesu. Naime, sve stranke na političkoj sceni Srbije zastupaju interese krupnog kapitala, zašta im je neophodna legitimizacija kroz institucije liberalne demokratije. Nasuprot moralne obaveze da se sačuva demokratija na nivou puke apstrakcije i samo zato što njihovi lideri imaju drugačiju retoriku i imidž od Vučića stoji klasna odgovornost koja nas sprečava da svoj glas damo nekoj od partija koje su učestvovale u privatizacijama, rezovima u javnom sektoru i donošenju antiradničkih zakona.

Dalje, između SNS-a, (van)parlamentarne opozicije i onih stranaka koje nisu do sada učestvovale u političkom životu postoji visok stepen saglasnosti na polju fiskalne i spoljne politike, zbog toga što i proevropske i proruske opcije svoje programe zasnivaju na diktatu imperijalnih centara moći – Brisela ili Moskve.

Jelena Lalatović

Šta nam nisu obećali i zašto?

Reći da je SPS-ovo pozivanje na „tradiciju borbe za radnička prava“ nekakvo zalaganje za interese radništva bliže je cinizmu negoli naivnosti, a pitanje je šta je trenutno štetnije. Isto važi i za Stefanovićevo proglašenje Zakona o radu „robovlasničkim“, te Vulinovo seirenje kako DS-u legislativno uređenje robovlasništva nije bilo mrsko 2001. i 2005. godine. Svi su u pravu, premda niko nema prava da bude u pravu. I svi to znaju.

Otuda je povremeno laprdanje o gorućim društvenim problemima u okviru predizborne kampanje bilo iznuđeno i uopšteno, mada bi iskrenost („Drago glasačko telo, realni problemi s kojima se susrećete nas, pravo rečeno, ne zanimaju previše.“) u najgorem slučaju tek razvejala iluziju kako su izbori služili nečemu drugom do utvrđivanju Vučićeve hegemonije, čak i s manje poslaničkih mesta no pred izbore.

Zato je Sanda Rašković Ivić tek stidljivo pomenula rodnu ravnopravnost, pretpostavljajući da se to od nje, kao očigledno žene, negde i očekuje. Zato je SNS bez mnogo pompe obilazio sigurne kuće. Zato je pitanje drugih manjinskih prava isključivo potpalo pod nadležnosti izbornih lista nacionalnih manjina. Nije se pričalo o pravima LGBT populacije. Nije se romorilo o stanju u zdravstvu, obrazovanju, energetici, javnom sektoru uopšte. Naprotiv, ponavljala se neprecizna mantra o rastu životnog standarda, neargumentovanom obaranju nadnaravnog režima bez argumenata, uz sentimentalni prstohvat realpolitičkog građanskog ujedinjenja. Ovi izbori nisu služili uvođenju promena, već održavanju statusa kvo, uz preraspodele pljačkaških i interesnih nadležnosti. Jer, kada odeljenski siledžija zakaže odeljenski sastanak kako bi se raspravilo pod kojim će uslovima odeljenje pristati na dalje šamaranje, drugima ostaje samo da pripreme obraz i eventualno se malko uzjogune. Obećanja bi, u ovim okolnostima, i njima bila radovanja, a toliko ludi ipak nisu.

Stefan Slavković

foto: Milovan Milenković / Kamerades

foto : Milovan Milenković / Kamerades

„Miloje iz Zagužana“

U predizbornoj kampanji na društvenim mrežama su se izdvojili, pored stranačke agitacije, i oni glasovi apologeta građanske ideologije čije je zalaganje za izlazak na izbore adresiralo (pretpostavljenu) visokoobrazovanu srednju klasu. Oslanjajući se na stereotipe po kojima je visokoobrazovani sloj građana skloniji apstinenciji, a niskoobrazovani (valjda u nemogućnosti da razluči demagogiju od politike) glasa po inerciji (ili za sendvič) za nazadne političke opcije, vukući sa sobom u ambis, i ovaj prvi, moralno i intelektualno superiorniji sloj.

Pored toga što su ovakvi stavovi izrazito kultur-rasistički – što možda najbolje reprezentuju neki od predizbornih memova, poput „Ako ne glasaš ti, glasaće Miloje iz Zagužana koji nema osnovnu školu“ i „Ne znam za koga da glasam, da neznam znao bih“ – oni pokazuju političku kratkovidost ove retorike. Osim toga, oni pokazuju i ciljeve i domete njenih glavnih apologeta – prezerviranje sistemskih struktura i zadržavanje svojih, makar minimalno, povlašćenih mesta u njima.

Agitacijom za izalazak na izbore, ova struja je pozivala da se glasa za one stranke koje bi procese obespravljivanja stanovništva pri sprovođenju neoliberalnih reformi valjda radili demokratičnije, evropskije i stručnije, što ekonomski programi stranaka, kao i dosadašnje učešće u vlasti nedvosmisleno pokazuju.

Nakon izbora i, očekivane, ubedljive pobede naprednjaka, ovakva politika se iscrpljuje ušuškavanjem u rezignaciju pa društvene mreže preplavljuju izjave tipa „Ko zadnji izađe nek ugasi svetlo“ i „Kad niste glasali nemate pravo ni da se žalite“, indiferentna prema činjenici da nijedna od ponuđenih političkih opcija nije nudila raskid sa neoliberalnim politikama, koji je nužan uslov da svaki hipotetički Miloje iz sela – koje se inače zove Zagužanje – ima mogućnosti da bira da li će da se školuje.

Bojana Tamindžija

Samo jako!

Na marginama izbornih dešavanja – posle špalira „nezavisnih analitičara“ koji prežvakavaju opšta mesta – obitavaju vesti sa granice zabavnog i ozbiljnog. Najveća vest s’onu stranu izbornih rezultata: Ljubiša Preletačević Beli i lista „Samo jako!“ u Mladenovcu, koja je osvojila drugo mesto. U pitanju je humor-lista, lokalna verzija italijanskog fenomena Pet zvezda sa svojim frontmenom Beppe Grillom – glumcem i komedijantom. Kod ovakvih političkih fenomena u pitanju je specifični pristup političkoj sferi: preterivanje, eksces i hiperrefleksija dnevne politike.

Iako ovakve inicijative najčešće kreću upravo iz zezancije, njihova je pojava strukturno uslovljena i nužna. Jer, na delu je odraz opšte tačke građanske antipolitike: politika je gotovo neizbežno loša i neproizvodna a horizont političkog delovanja je trebljenje „dobrih“ od „loših“ političara. Zato sistem možda možemo nadigrati tako što ćemo ga izvrnuti ruglu pokazujući da političari nisu ništa drugo do komedijanti te da ih mogu zameniti i oni pravi? Ako je politika septička jama, možda poverenje zaslužuju oni koji će je takvom prikazati bez zakrivljenja? Možda poverenje zaslužuje neko ko iskreno laže?

Ali, zapravo se radi o osavremenjenom fenomenu dvorske lude – jedine koja sme da ismeje suverena i da izvuče živu glavu – pružajući time izduvni ventil za strogo kontrolisanu pobunu.

Stoga se ne bi trebalo nadati da je u pitanju prelomni trenutak u razvoju demokratije u Srbiji: „udri brigu na veselje“ i pored svega nije validna politička alternativa. Pre će biti da se radi o fenomenu medijskog grebanja o spektakl nego o spektakularnom horizontu radikalno novih politika. Reč je o specifičnoj dinamici medijske sfere i jednoj veoma tržišnoj strategiji: mediji vole eksces, politički šarlatani im ga pružaju pa je interesni brak neizbežan. Humor ipak ne leči sve boljke a primer Italije i originalnog klovna-političara pokazuje to: onog trenutka kada ga je prošao šok inicijalnog uspeha, Beppe Grillo je veselje udario na jeftinu desnu populističku demagogiju.

Politička je staza u buržoaskoj demokratiji uska, i ponuđeno je samo nekoliko kanala kojima se možete kretati.

Stefan Aleksić

foto: Milovan Milenković / Kamerades

foto : Milovan Milenković / Kamerades

Ludost izbora bez izbora

Šta su nam doneli izbori? Na prvi pogled ništa novo. A i kako da nam donesu bilo šta novo kada je garnitura igrača poprilično zastarela. Pogled na budući saziv parlamenta pokazuje da se u političkoj sferi Srbije u proteklih 26 godina višestranačja formirala jedna uskointeresna garnitura profesionalnih političara, koja se samo povremeno smenjuje na državnim funkcijama. Politička oligarhija! Jer malo koja opcija koja ulazi u skupštinske klupe nije već, u ovom ili onom obliku, učestvovala u vlasti.

Ali ipak, zapanjujuće je koliko su se sve opcije tokom kampanje predstavljale kao da nude neki novitet. Valjda misle da su ljudi kratke pameti. A deluje da većini postaje jasno da probleme u kojima se nalazi naše društvo ne mogu rešiti isti oni ljudi koji su ih i stvorili. Pored silne kampanje koja je bila prisutna u javnosti i pozivala ljude da izađu i glasaju za bilo koga, samo da glasaju (jer navodno ako ne glasaju nemaju prava da se bune naredne 4 godine), izlaznost je skočila za svega par procenata u odnosu na 2014. godinu. A upravo ova mantra o glasanju i nemanju prava na kritiku ako se ne glasa i demaskira nedemokratičnost liberalne demokratije koja svu političku aktivnost naroda svodi na taj jedan dan kada se dobija mogućnost šaranja izbornih listića – na kojima pak nema ponuđenog izbora.

Možda i ne treba biti do kraja ciničan, pa valja priznati da su neke opcije nudile alternativu. Ali ta alternativa se na kraju svela na retoriku dok se partijsko organizovanje i dalje odvijalo po već ustaljenom modelu u kojem je odlučivanje rezervisano za nekolicinu, a izgradnja šireg pokreta (i/ili uključivanje već postojećih) koji bi uključio šire društvene slojeve u političku sferu potpuno je zapostavljena. Pokušaj desnice da postavi izbore na referendumske noge – Evropa ili Rusija – takođe je bio jalov. I dalje je pitanje ekonomske alternative ostalo nedotaknuto jer su se političi programi vrteli oko presipanja iz šupljeg u prazno – nećemo da damo ovim, već onim investitorima, nećemo ovaj, već onaj kapital. Ono ključno pitanje – ko proizvodi bogatstvo, a ko ga prisvaja – ostalo je neadresirano. Dok se ne pojavi opcija koja će ovo pitanje staviti u sam centar svog političkog delovanja, izbori ostaju ludost, odnosno ponavljanje iste stvari uz očekivanje drugačijih rezultata. Potrebna nam je promena.

Vladimir Simović

I šta sad da radimo?

Program u izbornoj noći jeste bio loš, ali očajavanje oko toga je upravo ono što se od nas hoće. Pasivnost, letargija, taman dok se još ponešto rasproda ili ugasi. Alternativa se ne čeka, već svi moramo učestvovati u njenoj izgradnji, a to nije lak posao, put je dug i po svemu sudeći, prečica nema.

Mogućnosti političkog delovanja se ne iscrpljuju u izbornoj trci – ovo je (ideološka) matra koja se mora prevazići. Postoji čitav niz aktivnosti, koje se mogu i moraju raditi ma koliko ponekad delovale dosadno i uzaludno. Evo odmah i jednog predloga spiska neophodnih koraka: izgradnja pokreta; stvaranje infrastrukture; izučavanje mogućnosti horizontalnog organizovanja; promišljanje modela nove ekonomije van tržišnih principa; rad sa sindikatima i autonomnim radničkim grupama; edukacija; još edukacije; stvaranje medijskog prostora; ukidanje fiskalnog saveta; kritika svega postojećeg; samokritika; implementiranje drugačijih modela proizvodnje na mikro nivou; prevazilaženje patrijahalnih odnosa; stvaranje materijane baze za organizaciju; menjanje odnosa prema životnoj sredini; borba za očuvanje tekovina socijalne države – javno finansiranog i svima dostupnog zdravstva i školstva; odbrana drugih javnih resursa i usluga – voda, struja, prevoz;…

Spisak je dug, ima šta da se radi. Prvi maj je prva prilika.

Marko Miletić

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us