Ja sam socijalista

foto: Marko Miletić

foto: Marko Miletić

Devastirajuća kriza koja je postala globalna 2008. godine uzdrmala je ruševine leve tradicije. Okrnjeni elementi počinju se slagati u nove male celine. To ne bi bilo moguće bez mnogobrojnih zajednica, društvenih pokreta i pojedinaca koji nisu prestali da sanjaju realnu utopiju solidarnosti, slobode i jednakosti, pokušavajući da delaju u njenu korist. Jedan od takvih protagonista je Leo Panič (Leo Panitch), profesor političkih nauka na Univerzitetu Jork u Torontu, koji je, kako sam kaže, na osnovnim studijama, nakon čitanja Marksovog „Predgovora za prilog kritici političke ekonomije šapnuo svom drugu Semu Gindinu (Sam Gindin) „Mislim da sam marksista“.

Radeći na svojoj disertaciji, Leo je usvojio zadatak koji je sebi postavio njegov mentor Ralf Miliband (Ralph Miliband) – da se posveti unapređivanju marksističke teorije. U višedecenijskom radu na ispunjavanju tog zadatka bavio se pitanjima iz različitih naučnih oblasti. Jedno od ključnih je širenje globalnog kapitalizma kao oblika imperijalizma i globalizacijski procesi koje sprovodi SAD uz pomoć institucija poput Ministarstva finansija i Federalnih rezervi.

Sa Paničem smo imali priliku da razgovaramo tokom njegovog boravka u Beogradu, gde je gostovao na konferenciji Povratak utopije, koju je organizovao Centar za politike emancipacije.

 

Da li biste se javno deklarisali kao socijalista?

Naravno.

Zašto?

Teško mi je da se odlučim kako da odgovorim na to pitanje… U smislu iracionalnosti, haosa i nejednakosti kapitalizma, koji svakim časom postaje iracionalniji, haotičniji i neravnopravniji, teško je biti humana osoba a ne biti socijalista.

Ali, na to pitanje se može dati odgovor i na osnovu individualnog formiranja ličnosti. Odrastao sam u Kanadi u radničkoj zajednici, u kojoj su roditelji bili socijalisti. U tom smislu ja sam socijalista gotovo od rođenja.

Otkada je počela finansijska kriza mnogo ljudi deli utisak da su banke uzroci, kako ste vi to formulisali – haosa, iracionalnosti i nejednakosti sa kojima se suočavamo. Ali, kao mnogi utisci o našoj socijalnoj i ekonomskoj stvarnosti, i ovi o bankama umeju zvučati kao teorije zavere. Koliko je značajan uticaj finansijskog sektora na društvo?

Živimo u finansijalizovanom kapitalizmu, koji olakšava slobodni tok i kretanje kapitala širom sveta i pomaže velike strukture zajmova i dugova koje su potrebne kapitalu zarad investiranja, ali i radništvu zarad potrošnje. Prisutna je tendencija da se razdvoji uloga finansija u ovom smislu od uloge multinacionalnih korporacija, da se korporacije tumače kao produktivne, a finansije kao spekulativne. Finansijski sektor jeste spekulativan, ali je neophodan za globalno integrisanu proizvodnju, za realizaciju profita i za potrošnju.

Na primer, ako ste Volmart (Walmart)1 i napravite ugovor o proizvodnji farmerica negde u Kini, ukoliko ne kupite finansijske derivative na devizni kurs između Juana ili Renminbija i Američkog dolara, postoji mogućnost da ćete ostati bez profita ukoliko se desi čak i veoma mala promena kursa u periodu između potpisivanja ugovora i plaćanja. Dakle, potrebni su vam derivativi kojima se najviše trguje na deviznom tržištu.

Ako dobro razumem, derivati su nešto poput osiguranja?

Ljudi širom sveta spekulišu o budućem deviznom kursu. Kupuju buduće ugovore. A vi kao proizvođač kupujete u tom smislu polisu osiguranja. Proizvodnja ne bi mogla da funkcioniše bez toga. Znate, kada je Kongres SAD hteo da primeni veće restrikcije na rad banaka nakon krize 2008-2009. godine, pogotovo u oblasti trgovine derivativima, najveća američka industrijska multinacionalna kompanija CAT je bila ta koja se pobunila, zato što bi to povećalo njihove troškove na tržištu derivativa. Dakle, iluzija je da finansije nisu povezane sa proizvodnjom kakvu imamo širom sveta. Spekultivne jesu, ali svaki kapitalista spekuliše kada investira.

Tačno je da u svetu slobodnog kretanja kapitala banke i institucije poput MMF-a, koje predstavljaju zajmodavce, disciplinuju svoje klijente sa namerom da naplate finansijske usluge. Postojeći stepen disciplinovanja državnih deficita služi tome da se spreči bankrot država na zajmove sa finansijskih tržišta. MMF kao predstavnik zajmodavaca disciplinuje vlade da bi one prioritet dale isplaćivanju vlasnika državnih obveznica a ne ulaganjima u javni sektor i socijalne programe.

Dakle, moramo da posmatramo kapitalizam kao jedan integrativni i eksploatatorski sistem. I moramo imati u vidu, da ne postoji jedna ujedinjena grupa bankara. Oni se nalaze u veoma konkurentskim odnosima. Integrisani su, zavise jedan od drugog, daju zajmove jedan drugom, ali se takođe i takmiče. Ne postoji jedan koherentan finansijski sektor.

Kada razmišljam o našim materijalnim uslovima, koji su toliko isprepleteni sa finansijskim servisima, prvo što mi pada na pamet kao ozbiljan problem jeste naš sve prekarniji položaj koji čini još težim pristup finansijskim uslugama, a pogotovo servisiranje naših dugovanja. Ne znam da li biste se složili da je prekarnost ključni problem danas, i koje mogućnosti vidite pred levicom da reaguje na to stanje?

Da, mislim da je to najveći izazov našeg vremena. Ali mislim da ljudi koji identifikuju prekarijat kao klasu koja je odvojena od proletarijata nisu u pravu. Proletarijat je bio prekarijat pre nego što se organizovao, dakle pre nego što je osnovao sindikate, socijalističke i komunističke partije, itd. Dezorganizovao se zbog vlastitih grešaka, zbog nacionalizma, zbog sindikalizma koji je ušao u korporativne odnose kako sa komunističkim tako i sa socijal-demokratskim državama, i izgubio je svoju sposobnost da mobilizuje, da stvori doživljaj zajedništva, i da bude fleksibilan. Postao je previše zavisan od državnih zakona i priznanja, a premalo od imanja kadra koji organizuje ljude. Prema tome, veliki izazov je da li današnji prekarni proletarijat – koji je mnogo obrazovaniji nego što je bio u prošlosti – može da se organizuje, da razvije svoje organizacione kadrove.

Znate, najradije biste rekli sindikatima: „Morate da uključujete mlade obrazovane prekarne ljude, da im obezbedite novac koji trenutno zarađuju, i da ih uposlite kao organizatore.“ To nije lak posao, i u određenom smislu je i teži nego što je bio, jer su ranije zajednice imale jači identitet, dok su danas ljudi mnogo više komodifikovani, individualizovani. Potrebni su veći resursi i veća požrtvovanost, ali ja sam ubeđen da ćemo u 21-om veku svedočiti organizovanju prekarnog proletarijata – koji danas obuhvata mnoge koji su u prošlosti činili inteligenciju i srednju klasu – u sindikate i nove socijalističke partije. Ovim ne želim da kažem da ćemo izaći iz kapitalizma. To zavisi od toga koliko ćemo se dobro organizovati.

U Srbiji, država, umesto da kreira stabilnost i sigurnost, potpomaže nestabilnost, nesigurnost, prekarnost svakodnevnog života. Sve značajne političke snage bi rekle da se aktuelnim reformama država približava kapitalističkom centru i da će to rezultirati rastom životnog standarda. Ali, da li postoji neka značajna razlika, ili upravo sličnost, između zakona koji regulišu rad u zemljama kapitalističkog centra i periferije?

Sličnost raste. Pozicija rada je bolja u nekim državama, na primer, u Nemačkoj i u Švedskoj, ali i tamo svedočimo olabavljivanju restrikcija nad moći kapitala da nametne više radnih sati, i nadasve, fleksibilizaciju.

U SAD se, na primer, sa Trampom pojavljuje opasnost da bude oborena odluka vrhovnog suda, koja bi inače zaštitila sindikate u javnom sektoru od mogućih pravo na rad 2 zakona, kojima se ukida obaveza da se radnici u javnom sektoru učlane u sindikate.

Dakle, mislim da je generalni trend više sličan nego što je različit. Sindikati u kapitalističkim državama moraju pod hitno da postanu ponovo organizatori i da se povežu sa partijama koje su posvećene jačanju kapaciteta sindikata.

Da li primećujete da sindikati imaju takav potencijal?

Ne dovoljno, ali mogu da dam nekoliko primera.

Na globalnom jugu postoji primer Inicijative nacionalnog sindikata Indije, koji je inventivan i pažnje vredan sindikat. Izrastao je iz štrajkova radnika industrije čelika u Mumbaju ranih ’90-ih godina. Oni uključuju ljude u sindikat i organizuju ih ali ne nužno na njihovom radnom mestu, već na nivou lokalne zajednice i tek se nakon toga pokreću pokušaji obezbeđivanja prava na radnom mestu. Na primer, imali su 36 žena organizatorki, zaposlenih na puno radno vreme, koje su organizovale 20.000 žena zaposlenih u Nokiji u Čenaju.

Ima sindikata poput sindikata radnika u auto industriji u Kanadi, ili sindikata Unite the Union u Velikoj Britaniji, koji su razvili svoje grane na nivou lokalnih zajednica preko kojih uključuju individualne prekarne radnike koji nisu u odnosu kolektivnog ugovaranja, i rade na razvijanju veština i potencijala potrebnih za dalji organizatorski angažman. Dakle, možemo videti neke primere.

Takođe predložio bih za čitanje sjajnu knjigu „Raising Expectations and Raising Hell od Džejn Mekalevi (Jane McAlevey), koja je bila organizatorka pri Sindikatu zaposlenih u uslužnom sektoru (Service Employee’s Union), i koja je uspešno organizovala zaposlene u sedam bolnica u Nevadi koja je pravo na rad država, pod čime se podrazumeva pravo da ne budete član sindikata.

foto: Marko Miletić

foto: Marko Miletić

Osim sindikata koje forme organizovanja imaju potencijala za levicu po vašem mišljenju?

Zavisi koliko široko razmišljate o organizaciji. Ono što vi radite sa vašom internet stranicom – Mašinom, ili ono što Jacobin radi, jesu takođe forme organizovanja, forme diskurzivnog organizovanja. Momentum, pokret iza Džeremija Korbina (Jeremy Corbyn), koji ima 20.000 članova i dopire do stotine hiljada ljudi preko društvenih mreža, veoma je dobar u vođenju kampanja, i poput korporacija, može da identifikuje demografiju na koju targetiraju preko lokacije individua i njenih lajkova – to je takođe jedan oblik organizovanja. Mislim da su obe te forme veoma važne. Ali takođe mislim da bismo morali mnogo više vremena, truda i posvećenosti da uložimo u organizovanje ljudi kao radnika i kao potrošača.

Kao potrošača?

Komunistkinje u Torontu 1920-ih su praktikovale protest kojim su ometale pristup mesarama i zahtevale snižavanje cene mesa. To je takođe forma organizovanja. Danas moramo da organizujemo zaposlene u kol centrima, prekarne radnike, najbolje što umemo. To nije nemoguće.

Na kraju, da bismo izašli iz kapitalizma, neophodno je da se razvijaju alternativni načini proizvodnje i potrošnje. Ekološka kriza u kojoj živimo to dodatno naglašava. To je forma organizovanja koja je veoma važna budući da priprema ljude na alternativne standarde življenja i obučava ih za alternativne oblike proizvodnje.

U datim okolnostima koliki značaj pripisujete partijskom organizovanju i osvajanju državne vlasti?

Talasi protesta protiv neoliberalizma su bili izrazito anti-partijskog karaktera. Imali su sindikalno-anarhistički element, što ne iznenađuje ukoliko uzmemo u obzir iskustva sa komunističkim i socijal-demokratskim partijama. Već se i moja generacija bunila protiv njih zbog njihovog korporativizma, birokratije i sl. Naredna generacija se bunila zbog njihovog neoliberalizma – Toni Bler, Klinton, nemačke i švedske socijaldemokrate. Dakle, postojala je odbojnost ka partijama. Pobune su imale formu anti-globalizacijskog pokreta do početka krize i tada su uzele formu Okjupaj pokreta (Occupy movement) u kojem se mnogo više radilo o jednakosti, koji je bio mnogo više klasno fokusiran.

Ono što se desilo poslednjih nekoliko godina jeste sticanje svesti o tome da možeš protestovati dok je sveta i veka, ali nećeš ništa promeniti, te da nije istina da se svet može promeniti bez osvajanja vlasti.3 Dakle videli smo skretanje od protesta ka politici. To predstavljaju, na primer, Siriza i Podemos među novim partijama, ili Korbin i Senders (Bernie Sanders) u starim partijama. Mislim da je ovo tačno, da treba ući u državu.

Ali ako uđete u državu, da li raspolažete kapacitetima da transformišete njene institucije?

To je problem s kojom se i Siriza suočava.

Tako je. Stare predstave o državi kao o mašini koju uzmete u ruke i koristite je za vlastite ciljeve, ili ona još gluplja, da državu treba slomiti, nisu tačne. Šta znači da treba da se slomi država? Ovo je naš veliki izazov.

Tu postoji i jedno vremensko razmimoilaženje za koje nemam odgovor. S obzirom na haos, neracionalnost, ksenofobiju savremenog neoliberalnog kapitalizma urgentno je da se osvoji vlast zarad gašenja požara koji pustoši društvo. Međutim, istovremeno, ukoliko prebrzo osvojiš vlast, i ne znaš kako da je koristiš, nećeš umeti da transformišeš državne aparate, a ujedno uvedeš najbolje kadrove u njih, ne ostavljajući nikog da nastavi organizovanje u društvu, da razvija alternativne načine proizvodnje i potrošnje. Nemam odgovor na ovaj problem, ali mislim da je ovo upravo to na šta treba da se fokusiramo.

 

  1. Američka multinacionlana maloprodajna korporacija
  2. Pravo na rad zakoni (Right to work laws) su usmereni na slabljenje položaja sindikata: ne samo da onemogućavaju zahtev obaveznog učlanjenja u sidikat, već sprečavaju obavezujuće zahteve sindikata od radnika, poput obavezne članarine ili obaveznog stupanja u štrajk.
  3. Referenca na knjigu John Holloway: Changing the world without taking power (Menjati svet bez osvajanja vlasti)
Print

Preporučujemo