Osmi mart: dan rodne i klasne borbe

foto: Marko Miletić

foto: Marko Miletić

Milioni žena će i ovog Osmog marta protestovati širom sveta. Jedan od protestnih skupova će biti organizovan u Beogradu, u sredu, na Trgu republike s početkom u dvanaest časova. Razloga za protest je mnogo, a u ovom tekstu smo probali da istaknemo klasnu perspektivu Praznika i borbe žena.

Iako je 8. mart praznik ženske emancipacije, prvi put, i to ne slučajno, proslavljen revolucionarne 1917, kapitalistički sistem je vrlo brzo uspostavio mehanizme za zamenu njegovog radikalnog političkog potencijala sentimentalnim sadržajem. Bilo da je reč o brisanju klasnog aspekta ženske pobune, što je učinjeno kada su Ujedinjene nacije 1975. proglasile ovaj praznik Međunarodnim danom žena, bilo da je reč o patrijarhalnom preoznačavanju u domaćem kontekstu – cveće damama, čestitke mamama i sl. – depolitizujući učinak je očigledan.

Zahvaljujući sprezi nacionalističkih „projekata“ poput kampanja za podizanje nataliteta i neoliberalnih „mera štednje“ koje dovode do produbljivanja diskriminacije žena na tržištu rada, do smanjivanja porodiljskih naknada i drugih poteza kojima se briga o deci u potpunosti svaljuje na žene, prvi korak pobune jeste da se o majčinstvu govori u političkim i ekonomskim kategorijama umesto u emotivnim. U tom svetlu, premda na negativan način, važan je i nedavno otvoren slučaj Marije Mali.

Njene izjave potvrdile su nekoliko stvari koje smo u teoriji svi znali, ili makar pretpostavljali: luksuz u kome političke elite žive, odgovornost Siniše Malog za rušenje u Savamali u aprilu prošle godine, kao i činjenicu da žene, bez obzira na svoj klasni položaj, nisu zaštićene od muškog nasilja.

Kao što je slučaj Savamale ogolio dubinu kontradikcija (bez)pravne neoliberalne države, kao i neophodnost borbe protiv sistemskih uzroka a ne samo površinskih manifestacija nefunkcionalnosti sistema kao što je korumpiranost pravosuđa, tako i gubitak starateljstva Marije Mali i nemogućnost vođenja postupka protiv nasilnog bivšeg supruga predstavljaju vrh ledenog brega koji tek nagoveštava dubinu i sveobuhvatnost nasilja nad ženama u našem društvu. Nezainteresovanost i neodgovornost insitucija, nadležnih da reaguju u ovom slučaju, predstavlja jednu od ključnih prepreka sa kojima se u odbrani bazičnih prava, poput onog na dostojanstven život bez nasilja, u sistemu pravne i socijalne zaštite susreću žene sa mnogo manje finansijskih i simboličkih resursa od Marije Mali.

Rod i(li) klasa

No, ovaj slučaj nije ni izbliza toliko jednostavan kao kada ga posmatramo iz relativno jednostrane perspektive okupacije medijskog prostora. S jedne strane, slučajevi poput Marije Mali i Nataše Naletine, čiji su bivši supruzi – (lokalni) moćnici do krajnjih granica zloupotrebili svoju političku moć i tipične propuste sistema povećava vidljivost jedne dimenzije problema muškog nasilja nad ženama. S druge strane, za razliku od žena, za koje razvod od nasilnog muža najčešće znači potpuni gubitak materijalne sigurnosti, i u smislu prihoda i u smislu krova nad glavom, Marija Mali se nakon razvoda, kako sugerišu pojedini njeni odgovori u intervjuu za KRIK, bavi preraspodelom (uglavnom nelegalno stečene) imovine, a upravo zahvaljujući takvom klasnom položaju ona i poseduje mogućnost izlaska u javnost i zahtevanja zaštite javnosti.

Iako je njen položaj u odnosu na mnoge druge žene višestruko povlašćen, medijska reprezentacija ovog slučaja takođe podleže mizoginom obrascu okrivljavanja žrtve za pretrpljeno nasilje. „Argumenti“ koji impliciraju da je ona „znala šta radi“ i „trpela dok je njoj tako odgovaralo“ utiču na generalnu degradaciju položaja žena, jer stvaraju sliku ženâ kao onih koje zaslužuju zlostavljanje i na neki način profitiraju od njega. To je duboko ženomrzačka, relativizatorska logika, koja leži i u osnovi „tipičnih propusta“ institucija, u koje se ubraja i nevoljnost policijskih službenika da izađu na teren.

Premda nikako ne možemo reći da je Marija Mali „sama kriva“, niti poricati njeno pravo na pravičnu presudu o pitanju starateljstva, takođe ne bi trebalo da upadnemo u zamku analize ovog slučaja kao reprezentativnog za tretiranje roda i klase kao dve odvojene, ako ne i suprotstavljene kategorije. Budući da ni u teoriji ova dva nije moguće diferencirati na taj način, kao i da, posebno u ovom slučaju, ne treba izbegavati zaoštrenu marksističku terminologiju, treba poći od toga da je M. Mali pripadnica vladajuće klase. Naprotiv, možemo reći da je od izuzetne važnosti za razumevanje svih implikacija položaja žena u nefunkcionalnom i nepravednom sistemu pravne i socijalne zaštite neoliberalne države upravo sinteza rodnog i klasnog aspekta. Jedan (u odnosu na porodicu Mali i „bivše supruge moćnika“) disparatan primer koji ilustruje neophodnost takvog sintetičnog pristupa jeste i praksa da centri za socijalni rad marginalizovane žene iz najsiromašnijih slojeva upućuju na podizanje tužbe za srodničko izdržavanje, postupak za koji je potreban novac, ili, recimo, praksa da nasilnici kazne za nasilje isplaćuju iz svog, odnosno porodičnog džepa, čime se zlostavljani članovi porodice dovode u još teži položaj.

Kako neoliberalizam ukida mogućnost javne svojine, te teži postepenom iskorenjivanju svake javne brige i zaštite, to dovodi do individualizacije reprodukcije – povlačenja države iz sistema socijalne zaštite i svaljivanja potpune odgovornosti na roditelje, a u skladu s patrijarhalnim vaspitnim i društvenim obrascima, to prvenstveno znači povratak žena, da se poslužimo ilustrativnom sintagmom sovjetskih komunistkinja, na „kuhinjsku robiju“. Zatvaranje žena u privatnu sferu nije jedina posledica mačističkog rezona neoliberalizma. Budući da u privatnoj sferi vlada nejednak odnos moći između muškaraca i žena, neoliberalni kapitalizam, upravo zbog privatizacije roditeljstva i socijalne zaštite, stvara atmosferu u kojoj je privatnost prostor gde muškarac neograničeno može biti „sam svoj gazda“.

Taj neoliberalno-patrijarhalni model po kome je muškarac gospodar privatnosti preuzimaju i muškarci iz nižih klasa – nemogućnost prijavljivanja i procesuiranja nasilja jer nasilni muž/partner ima poznanstva ili „vezu“ u policiji, ili drugim lokalnim institucijama, jeste svakodnevica žena u Srbiji.

Iako u izvesnoj meri podiže vidljivost određenih problema, primer Marije Mali ne doprinosi politizaciji roditeljstva, pre svega, majčinstva niti iskoračuje iz površnog diskursa korumpiranosti pravosudnog sistema. Štaviše, uprkos tome što je u njenom slučaju reč o zloupotrebi političke moći, ona sama nastoji da pridobije javnost upućujući moralni apel u kome sebe predstavlja kao uzoritu patrijarhalnu suprugu i majku, te ističe da je ona od početka braka odabrala da se u potpunosti posveti deci. Tu se uspostavlja jasan klasni jaz između pripadnica elita i žena iz nižih klasa – onih koje su automatski, bez mogućnosti da biraju, budući da muškarci u proseku zarađuju više za isti rad, te da, ukoliko ne bivaju odmah otpuštene, žene na trudničkom i porodiljskom bolovanju imaju smanjene prihode, vraćene pod kuhinjsko okrilje.

No, u proteklih nekoliko nedelja svedočimo i jednoj politizaciji majčinstva koja je dijametralno suprotna svemu što govori i oličava Marija Mali. Borba „crnogorskih majki“ protiv smanjenja roditeljskih naknada jeste kolektivna, klasna i nastoji da prevaziđe ograničenja sentimentalno-patrijarhalnog diskursa o majčinstvu.

Crnogorske majke kao primer

Sredinom februara nekoliko stotina žena započelo je proteste ispred vlade Crne Gore u Podgorici zbog Izmena zakona o socijalnoj zaštiti, kojima se naknada majkama troje ili više dece smanjuje za oko 25%. Čak i u punom iznosu, ova naknada iznosila je tek nešto više od 300 evra. Budući da dogovor između Vlade i žena u protestu nije postignut, protesti koji uključuju i radikalnije metode poput noćenja ispred zgrade vlade neće biti obustavljeni. Broj žena koje su pogođene ovim zakonskim izmenama premašuje 20.000, zbog čega je mobilizacijski potencijal ovog protesta veoma velik.

Potez crnogorske vlasti sjajan je primer kako neoliberalna država doslovno primorava žene na povratak u kuhinju. Država ženama šalje poruku da biraju između rada i rađanja

Da bi ostvarile pravo na ovu naknadu, žene u Crnoj Gori moraju se ili bespovratno odreći plata i penzija, dakle prava na rad, ili moraju biti nezaposlene. Jasno je da je zakon koji je predviđao da naknada iznosi 70% prosečne zarade bio predizborni trik, ali upravo zbog toga doslednost i otpor koji majke u Crnoj Gori u ovom trenutku pokazuju izgleda kao javni čas samoorganizovanja i dobre političke artikulacije protesta. S obzirom na to da su porodiljske i roditeljske naknade, odnosno povraćaj PDV-a za opremu za bebe i te kako relevantan i akutan problem u BiH i u Srbiji, iskustvo tekućeg protesta u Crnoj Gori biće važna lekcija za sve.

Nepristajanje na pregovaračke manipulacije vlasti, odnosno na predlog da se naknada vrati na stari nivo samo majkama koje su izgubile posao predstavlja važan iskorak u odnosu na dosadašnje artikulacije građanskih protesta na ovim prostorima, jer ne poziva državu isključivo na pravnu već i na socijalnu odgovornost. U tom svetlu, jasno je da izjava Željke Savković, jedne od organizatorki protesta, da „pruža podršku svim protestima koji brane pravo čoveka, radnika i socioekonomski ugroženih ljudi“ nije poslovičnog ili čisto retoričkog karaktera.

Da „vladavina prava“ ne znači ništa bez adekvatne političke i socijalne potpore, jeste važno uporište levice i feminizma. Kao što pokazuje slučaj majki u Crnoj Gori, a za razliku od slučaja Marije Mali, tek kada se odvoji od balasta klasne povlašćenosti i/ili nacionalističko-patrijarhalne paradigme majčinstva kao beskonačnog samožrtvovanja, tj. tek kada otvoreno napadne društveno-ekonomski sistem koji omogućava eksploataciju reproduktivnosti, majčinstvo može postati izvor radikalizacije feminističkog i drugih pokreta koji zahtevaju socijalnu pravdu.

Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us