Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobin.
Svaki mladi Amerikanac je odrastao uz Diznijeve crtaće, ali koliko je njih čulo za „građanski rat u animaciji“?
Kulturološke analize Diznija i njegovih proizvoda su uobičajene a sociološki efekti njegove multimedijalne dominacije mogu se raspravljati do u nedogled. Ali malo pažnje se obraćalo štrajku animatora koji je 1941. godine umalo smrsio konce Magičnom kraljevstvu. Nikada pre i nikada posle toga râd koji stoji iza fimova koji su oblikovali milione detinjstava nije tako jasno osvetljen. Kako nove radničke borbe izbijaju u industriji zabave ova istorija postaje relevantnija nego ikada.
Raditi za Volta Diznija
Volt Dizni nije mogao da se osloni na svoj umetnički talenat ne bi li izgradio svoju imperiju – nije bio poznat niti kao dobar umetnik niti sposoban crtač. Simpsonovi su ga čak ismevali za plagiranje Mikija Mausa i Osvalda taličnog zeca koje je zapravo stvorio Ab Ajverks (Ub Iwerks).
Uspeh mu je donela njegova sposobnost transformacije neverovatno radno intenzivnog procesa animacije. Radikalna tehnološka unapređenja omogućili su Dizniju sinhronizaciju slike i zvuka, pomerajući animaciju s njenih grubih početaka. Ovo otkriće je animaciju – a sa njom i Magično kraljevstvo – izvuklo sa margine filmske produkcije u mejnstrim.
Kada je Dizni kreirao Snežanu i sedam patuljaka, animatori su još uvek crtali likove na providnim celuloidnim pločama, koje su zatim postavljane iznad dva ili tri sloja nepokretne pozadine naslikane na papiru. Da bi stvorili iluziju pokreta, crtači su morali da naprave dvadeset četiri sličice za svaku sekundu filma. Za Snežanu, radnici su morali da proizvedu sto trideset hiljada crteža pokreta, ne ubrajajući pozadinske panele.
Da bi unapredio ovaj proces, Dizni je smestio osam stotina umetnika na pokretnu traku koja je ponajviše ličila na industrijsku serijsku proizvodnju. Metodi kontrole radnika koje je koristio u ovoj masivnoj operaciji sastojali su se od psiholoških taktika izvedenih iz studija ondašnjeg vremena. Pripisivao je sebi zasluge radnika, privilegovao omiljene umetnike te na kraju i plaćao različite nadnice za isti rad. Primerice, odabrani animatori dobijali su mesta za parking i rezervisana mesta na internim test projekcijama dok su ostali morali da se bore za preostala mesta ili da ih se klone.
Plate su bile u rasponu od dvanaest do trista dolara nedeljno – ukoliko bi se neki animator setio nekog gega, dobijao je bonus od tri i po dolara.
Dizni je verovao da je efikasna kompanija izgrađena na „timskom radu“ i „glasu zaposlenih“. Da bi razblažio rastuće nezadovoljstvo među animatorima, formirao je Diznijevu Federaciju Crtača (Disney Federation of Screen Cartoonists), žuti sindikat uz pomoć kojeg se nadao da će amortizovati radničke zahteve.
Animatori uzvraćaju udarac
Animatori su stvarali Snežanu, Pinokia i Fantaziju u isto vreme. Radili su produženo radno vreme, pod strašnim pritiscima a mnogi su mesecima ostajali bez plate. Volt im je obećao da će dobiti bonuse kada Snežana donese profit – prazno obećanje sasvim poznato današnjim kreativcima. Nikad isplaćene zarade podstakle su osećaj nepravde među animatorima.
Neočekivano, Art Bebit (Art Babbitt), glavni animator i predsednik kompanijskog sindikata je saosećao sa slabo plaćenim radnicima. On se isprva priključio Federaciji crtača ne bi li se suprotstavio korumpiranoj Alijansi teatarskih radnika (International Alliance of Theatrical Stage Employees – IATSE), koja je bila povezana sa organizovanim kriminalom. Međutim, Bebit je uskoro zahtevao povišicu od dva dolara za tušere.
Ipak, nije mogao očekivati sve ono što je usledilo – Bebit je odmah nakon toga morao da se suoči sa Diznijevim pravnim savetnikom Ginterom Lesingom (Gunther Lessing), koji je ranije u svojoj karijeri sarađivao s meksičkim revolucionarnim predsednikom Franciskom Maderom te na sudu branio radikale. Sada je radio za Diznija i sindikalcima nije popuštao ni za milimetar.
Bio je tu i Voltov brat Roj, finansijski direktor kompanije koji je pribegao i fizičkoj pretnji rekavši Bebitu da ne gura nos gde mu nije mesto, da ga ne bi izgubio.
Bebitu nije trebalo mnogo da shvati da je Diznijeva Federacija stvorena da bi radnike sprečila da se upuste u šire granske sindikalne borbe. A nakon što se jedna radnica onesvestila pošto nije imala novca za obrok, Bebit se pridružio Esnafu crtača (Screen Cartoonist’s Guild) Herberta Sorela (Herbert Sorrell), lokalnom ogranku Sindikata slikara, scenografa i tapetara (Painters, Decorators and Paperhangers Union).
A do tada je Herbert Sorel već prošao sito i rešeto boreći se za radnička prava. Sa dvanaest je počeo da radi u Ouklendskoj fabrici kanalizacionih cevi gde su ga ostali radnici svakodnevno maltretirali. To je trajalo sve dok jednog od njih nije mlatnuo lopatom po glavi. Nakon Prvog svetskog rata postao je profesionalni borac, a zatim se preselio u Los Anđeles da bi radio kao slikar u filmskim studijima. Kada su ga otpustili iz Universal-a zbog članstva u sindikatu, svoju energiju je usmerio ka radničkom aktivizmu.
Dizni je bio ključni igrač u ovoj industriji – njegova je kompanija postavljala standarde u platama i uslovima rada za čitavu industriju. Zato je Sorel sebi zacrtao da će Magično kraljevstvo pretvoriti u prah i pepeo ako se kompanija ne saglasi s radničkim zahtevima.
Neodlučni zmaj
Sukob se krčkao već izvesno vreme kada je februara 1941. Volt Dizni konačno pozvao svoje radnike da zajedno progovore o krizi sa kojom su se suočavali. U stilu savremenih prislinih sastanaka objašnjavao je kako se on lično borio protiv predrasuda te uspostavio crtani film kao umetničku formu. Zatrpavao je zaposlene pričama o godinama koje je provodio gladan, o dugovima i hipotekama. Ali govor se vratio kao bumerang pravo u Voltovo lice. Kao što je 10. maja 1941. Nation napisao: „Ovaj govor je doneo više članova Esnafu od cele godine kampanje“.
Svaki potez koji je Dizni napravio radnike je činio još bešnjim i žešćim. U jednom je trenutku čak rekao: „Ako se vi momci učlanite u sindikat… ja… vas neću pustiti da se kupate u mom bazenu“ – na šta je Al Dempster, tada glavni animator, odgovorio: „Volt, plivanje u tvom bazenu ne hrani moju decu niti plaća kiriju“.
Sindikat je sakupio četiristo članova od ukupno petsto šezdeset zaposlenih. Među njima je bio i deda po ocu Naomi Klajn koji je tada radio kao animator za Diznija i koji će na kraju čak nekoliko meseci provesti kampujući ispred studija u Los Anđelesu. A nakon neuspešnih pregovora, članovi sindikata glasali su da otpočnu neoročeni štrajk 26. maja.
Dizni je ostao ušančen, čak je iz osvete otpustio Bebita i ostale glavne animatore. Kako je štrajk otpočinjao, Dizni je apelovao na Nacionalni odbor za radnička pitanja (National Labor Relations Board – NLRB) da prizna njegov žuti sindikat jer su radnici, navodno „slobodni da se pridruže čemu god žele“.
Dizni se, naravno, nadao da će odbor uzeti njegove apele u obzir, odlučiti u njegovu korist te na kraju prava na kolektivno pregovaranje predati u ruke „omiljenom“ sindikatu. Međutim, na Voltovo iznenađenje, štrajk je počeo kao što je i bilo planirano a Esnaf je na protest doveo čak petsto pedeset radnika.
Dizni je odgovorio kampanjom zastrašivanja – unajmio je fotografe da usnime štrajkače, pa čak i još gore, otpustio je devetnaest zaposlenih a glasine su cirkulisale da za njima sledi otpuštanje još oko dve stotine radnika.
Borba za drugačiju industriju
Radnici su odlučili da ovoj eskalaciji pariraju blokirajući ulazak kamiona koji su prispevali u studio.
Ali ni mišice vlasnika kapitala nisu ustuknule. Ovo je bila borba za budućnost cele industrije i obe strane su to znale. Kao što je bio slučaj u ostalim radničkim borbama, moć štrajkača morala je da se proširi kako horizontalno unutar šire zajednice, tako i vertikalno prema kompanijskom modelu poslovanja.
Radnici su delili letke po bioskopima zahtevajući da menadžeri bioskopa i publika bojkotuju Diznijeve filmove. Takođe su se obratili ostatku radničkog pokreta za pomoć u vidu donacija hrane ne bi li mogli da izdrže dugotrajni protest.
Vertikalno, pokrenuli su seriju pritisaka na Diznijeve dobavljače. Do sredine jula, radnici su ubedili čak i Tehnikolor da bojkotuje Diznija, zaustavljajući kako nabavku, tako i obradu filmskih traka. Williams i British Pathe – druge dve kompanije – takođe su suspendovale Diznijeve filmove.
NLRB je, 5. jula zvanično prepoznao štrajk te poslao savetnika da posreduje između Diznija i štrajkača. Ali čak ni povratak devet sindikata iz Američke federacije rada na posao nije zaustavila animatore. Diznijev advokat, gorepomenuti Lesing, poslao je telegram u prestonicu u kojem je okrivio komuniste za štrajk.
Pukotine su se javile u štrajkačkoj organizaciji: pišući u ime onih koji su se vratili na posao, animator R.F. Frederiks (R.F. Fredericks) argumentovao je da je biti protiv sindikata „američki način“ te da se svi sukobi unutar kompanije moraju rešavati unutar organizacije a ne posredstvom spoljašnjih činioca.
Ovakva – inače često korišćena – šefovska taktika izjednačava radničke zahteve sa spoljašnjim činiocem te omogućava poslodavcu da zadrži i obnovi hegemoniju kroz reči „tihe većine“.
Nju dil je konačno stigao u Magično kraljevstvo.
Poraz u pobedi?
Pa ipak, razlike između štrajkača i štrajkbrehera su bile duboke a Volt Dizni nikada nije oprostio onima koji su se pobunili. Stoga je Tom Sito ovaj štrajk nazvao „građanskim ratom u svetu animacije“ u svojoj knjizi „Povlačenje linije: neispričana priča o animatorskim sindikatima od Boska Do Barta Simpsona“. Novembra 1941, Dizni je otpustio još radnika, podvukavši svoju beskompromisnu poziciju.
Uprkos ranijim neuspesima u NLRB, Volt je naučio da koristi promenljivu političku klimu i rastući Makartizam ne bi li obeshrabrio radničke organizacije unutar njegove rastuće imperije. U nekoliko navrata je svedočio pred sudom za ne-američke aktivnosti, „razotkrivajući“ učesnike u štrajku i članove sindikata kao komuniste te ih optuživao za veze sa Sovjetskim Savezom.
Upravo zahvaljujući njegovom svedočanstvu, mnogi animatori i pisci su se suočili sa nezaposlenošću, stavljanjem na crne liste, političkim progonom i društvenom stigmom, uključivši i istaknutog scenaristu i dobitnika Oskara – Daltona Tramboa.
Današnje radne odnose, strategije izbegavanja i vršenja pritiska na sindikate u kompaniji Dizni mogli bismo pratiti sve do ovog prvog štrajka. Diznijeva strategija ljudskih resursa direktni je prethodnik savremenih radnih odnosa putem kojih su nevolje individualizovane a troškovi eksternalizovani na radnike.
Sa tehnološkim razvojem strategije izbegavanja sindikata su postale uobičajene u industriji animacije. Primerice, produkcijska kuća Titmouse, INC., zadužena za razvoj najavljene Diznijeve franšize Motorcity, nedavno je podeljena u dve kompanije. Druga – novonastala – može da podugovara deo posla sa ne sindikalizovanim firmama u kojima su plate znatno manje.
Radnici iz podizvođačkih firmi često zarađuju svega četiristo dolara nedeljno, što bi bila najniža plata (uračuna li se inflacija) u istoriji ove kompanije koja je isplaćivana američkim radnicima. Sindikalizovane kolege zarađuju gotovo tri puta više.
U međuvremenu menadžment nastavlja da zastrašuje animatore. Producenti animiranog filma Robot Chicken tvrde da bi sindikalno organizovanje radnika povećalo troškove produkcije za dvadeset do dvadeset pet posto, što bi potencijalno moglo da dovede do otkazivanja celog serijala. Ko-kreator Rick and Morty-ja Džastin Roland (Justin Roiland) je bio još eksplicitniji kada je izjavio „jebem ti sindikate“ nakon što su njegovi animatori i umetnici stupili u američki Esnaf 2014. godine.
Valter Benjamin je 1931. primetio: „Vlasnički odnosi u filmu o Mikiju Mausu; ovde, po prvi put, nečija ruka, uistinu čitavo telo, može biti ukradeno“.
Ovo se odnosi, ne samo na masovnu publiku zalepljenu za bioskopska sedišta već i na radnike koji filmove proizvode.
S engleskog preveo: Stefan Aleksić
