Borbu za život vode žene

Olivier Hansen GUE_NGL

foto: Olivier Hansen – GUE/NGL

Sve je veći broj žena koje preko agencija za zapošljavanje rade na najmanje plaćenim poslovima – čišćenju i održavanju tuđih domaćinstva. One su potplaćene za svoj rad, često rade na crno ili se njihovi ugovori ne poštuju, u vezi sa tim izostaju i socijalna davanja. Ipak, organizovanje ovih žena za borbu za bolje radne i materijalne uslove je, iako teško, moguće. O tome nam govori primer iz Grčke gde žene vode borbu za svoja prava od porodice do sindikata i parlamenta.

Kostadinka Kuneva je članica grčke partije SIRIZA, koja je ove godine izabrana za poslanicu u Evropskom parlamentu. Šira javnost je mogla da čuje za Kunevu, kao bugarsku imigrantkinju i jednu od vodećih sindikalistkinja u Grčkoj. Bila je sekretarka Grčkog sindikata čistačica i radnica u domaćinstvu (PEKOP), dok je i sama je radila kao čistačica, zaposlena preko agencije tj. firme koja je obezbeđivala putem autsorsinga usluge drugim kompanijama. Kuneva je u decembru 2008. bila napadnuta sumpornom kiselinom i teško povređena. Usledili su protesti solidarnosti i sukobi sa grčkom policijom, koja je koristila brutalne metode gušenja otpora.

U ovom intervjuu, sa Kostadinkom Kunevom razgovaramo o njenom aktivizmu i položaju žena na tržištu rada, kao i položaju žena koje su pripadnice manjinskih grupa u Grčkoj. Ova pitanja nas zanimaju u smislu pravljanja paralela sa stanjem u Srbiji i izvlačenja pouka iz iskustva borbi u Grčkoj. Zapažanja koja je iznela Kuneva o merama štednje i njihovom uticaju na položaj žena koje su radile na poslovima čišćenja, o procesima deregulacije tržišta i porasta nesigurnosti zaposlenja, govore nam da je situacija gotovo identična kao u Srbiji.

Dakle, šta je bio najveći izazov u organizovanju protesta čistacica koji se dogodio 2008. godine? Da li je bilo teško pokrenuti i organizovati žene koje su radile kao čistacice u kompanijama koje su pružale usluge putem autsorsinga, ako se zna da autsorsing otuđuje radnike međusobno i čini ih najjeftinijom radnom snagom sa najmanje radnih prava? Takođe, da li ste tada protestom postigli nešto konkretno?

Njihov najveći strah je bio sam strah. Bilo je potrebno da prođe dosta meseci i godina dok nismo uspele da osnujemo sindikat. I vi ste u pravu, rad kroz agenciju nas drži razdvojene. Dve od nas bi radile na jednoj stanici, dok druge dve rade na drugoj stanici – bilo je teško i da se sretnemo, čak i da povremeno klimnemo glavom jedna drugoj u prolazu. Zamislite, kako je bilo teško da se sastanemo sve zajedno i da se organizujemo, da diskutujemo, da zakažemo kolektivnu akciju protiv poslodavca. Ali kada uspete da pobedite svoj strah sve izgleda lakše ostvarivo. Naravno, ništa nije lako kada su u pitanju lične relacije. Postoji konkurencija i stalno se potvrđuje da smo mi niža kategorija zaposlenih, bez prava! I sad su stvari čak i gore, s obzirom na visok procenat nezaposlenosti. Ali ono što je ostalo od naše borbe, jeste paradigma koju drugi mogu da slede. Sada se vodi borba koja traje već godinu dana, borba žena koje su domari u Ministarstvu finansija u Grčkoj i celo društvo posmatra šta će se desiti sa ovim odbačenim radnicama.[1]

Imala sam priliku da u Srbiji razgovaram sa radnicama koje rade na poslovima čišćenja preko jedne agencije. Dešava se da je njihov radni dan tako podeljen da one rade 8 sati u dve smene, a plaćene su naravno kao da rade 8 sati bez prekida, iako one celi dan provedu na putu do posla i nazad do kuće, kako bi stigle u drugu smenu.

U Grčkoj, u kompaniji preko koje sam ja radila, bila je ista situacija, samo što smo mi imale i tri smene. Tako da je rad nekad počinjao u 5.30 ujutro, jedna žena je radila tri smene za jednu platu! Ali takođe, ono što se dešavalo jeste da je, jedna smena trajala na primer 6 sati, a onda druga 2 sata i treća možda samo sat, ali trebalo je ići u različite zgrade, ne radi se samo u jednoj. Takođe, dešava se da žene rade na dva ugovora, za dva poslodavca, a dobijaju samo jednu platu.

Rekla bih da je pozicija tih čistačica očigledan primer toga kako kapitalističko tržište eksploatiše žene. Svi elementi su prisutni – feminizacija tržišta, kreiranje specifično ženskih poslova, žene koje su zbog toga niže plaćene i plus rade u lošijim uslovima. Svedoci smo, da se danas u Srbiji ali i širem regionu, uveliko događa ono što se naziva fleksibilazacija rada. Zanimljivo je, da se fleksibilazacija često od strane vlada tih zemalja predstavlja kao deo strategije rešenja problema žena – kako bi one navodno poboljšale svoj položaj tj. ujedno ostvarile svoju materinsku ulogu i bile na tržištu. Agencijski rad je samo jedan od takve vrste poslova koji su izuzetno fleksibilni, gde radnici bivaju premeštani sa jednog posla na drugi ili prosto menjaju poslodavce, često sa sumnjivim ugovorima o radu ili prosto rade na crno. U slučaju čistačica to je često rad bez pokrivenih beneficija, penzijskog, zdravstvenog osiguranja ili prevoza. Često ispod minimalne cene rada – u čemu agencije očigledno krše zakon.

U Grčkoj su mnoge od tih agencija nekako povezane sa Vladom ili sa nekim političkim partijama koje su u Vladi, i dešava se obično da agencije koje pobede na javnim tenderima, imaju neki dogovor sa nekom političkom partijom. Takođe, imaju jako moćne vlasnike.

Kada je reč o takvim oblicima zapošljavanja, koliko je danas raširen autsorsing i uopšte fleksibilizacija tržišta rada u Grčkoj? Da li ljudi razumeju autorsing kao još jedna zamku neoliberalizma, i da li veruju da fleksibilizacija može rešiti problem nezaposlenosti?

Većina ljudi ne razume ideološke reference – da li je fleksibilizacija zamka neoliberalizma ili nekog drugog sistema. Ipak, ljudi razumeju da posao koji imaju više nije stabilan, kao što nije ni mesto življenja, ni država, ni plata ili socijalna sigurnost. Znaju da to nije posao koji možeš da imaš i da sa tim sastavljaš kraj sa krajem. Fleksibilizacija takođe uništava i ljudski integritet. I ta vrsta poslova je zaista jako brzo porasla u Grčkoj. Grčka Vlada, Trojka[2], čak i EU, predstavljaju fleksibilne poslove kao lek protiv nezaposlenosti. Ono što je nekada predstavljalo kršenje zakona, sada je postalo deo zakona! Ipak, nezaposlenost dostiže sada 27%, što ljude primorava da se lako odriču svojih prava. Nažalost, upravo suprotno onome što Vlada tvrdi i u šta većina ljudi veruje, se stvarno dešava. Nije fleksibilizacija rada ono ono što rešava problem nezaposlenosti već je visok procenat nezaposlenih ono što pomaže da se fleksibilni poslovi šire.

Danas smo u Srbiji suočeni sa velikim rezovima: smanjenje plata u javnom sektoru i smanjenje, ionako niskih, penzija za 10% što pogađa oko 1,7 milion penzionera u Srbiji. Dodatno smo suočeni sa ucenama koje postoje u vezi sa primanjima socijalne pomoći. Naime, Vlada je donela uredbu po kojoj će oni koji primaju socijalnu pomoć morati da rade kako bi zaradili tu pomoć. Zatim, da ne pominjemo smanjenja nadoknada za porodilje i trudnice itd. Jasno je da mere štednje pogađaju socijalno najugroženije, one koji ne mogu da pruže otpor. Međutim, kada se pogleda situacija generalno, iako postoje štrajkovi i možemo ih očekivati sve više u budućnosti, na vidiku nema organizovanog i artikulisanog otpora. U Srbiji nam nedostaje pokret, nešto sto će morati očigledno tek da se izgradi. Pitanje je, šta je bio ključni faktor da protesti u Grčkoj postanu masovni i organizovani – da li je to drugačiji odnos stanovništva prema ekonomskoj situaciji, infrastruktura i organizovanost sindikata i levice ili su prosto mere MMF-a bile suviše represivne?

Svaka zemlja, svako društvo ima svoje specifičnosti, svoju posebnu politčku kulturu i kulturu sindikata. Istina je da su u Grčkoj, kao i u celom svetu, sindikati izgubili veliki deo moći, i ovo je bila takođe krivica njihovih lidera. Međutim, čak i u toj situaciji, kada je kriza dostigla vrhunac, sindikati su imali neki bazični nivo organizovanja, kako bi se pružila podrška borbi radnika, posebno u javnom sektoru. Ali da ne bi ulepšavali stvari, dozvolite mi da vas podsetim da oni najveći i većina drugih masovnih protesta u Grčkoj, nisu bili oni koje su organizovali sindikati, nego oni koji su nastali spontano, kao pokret Indignadosa (Kinima Aganaktismenon) 2011. godine. Ili ranije, kada je izbila pobuna mladih 2008. godine. Međutim, generalno, ja se ne bih složila sa stavom da što su jače mere preduzete u nekoj zemlji, to će biti jača reakcija društva. Nažalost, može da se desi baš suprotno. Tokom poslednjih 5 godina Memoranduma u Grčkoj, videli smo dva različita aspekta društva – najveći bes ali i čudnu tišinu takođe.

Kako vidite ulogu žena u okviru socijalnih i radničkih pokreta u Grčkoj? Da li, po vama, postoji podrška koja dolazi od strane muževa, partnera, porodice, u smislu da muškarci imaju svest i razumevanje da su žene dvostruko opterećene, da su ugroženije na tržištu?

U politici, prisustvo žene je veoma intenzivno, ali kada se radi o sindikatima ne toliko. To je pitanje strukture svake profesije i same privrede. Sektori koji su bili prilično ženski, kao sektor tekstila i odeće – nestali su, a isto važi i za sindikate tih grana i za žene koje su se istakle u njima. U sektoru usluga, dominantan je sektor grčkih banaka, trgovine itd. – gde je učešće muškaraca i žena gotovo jednako, dok je članstvo u sindikatima veoma slabo. Osim toga, činjenica da su stope nezaposlenosti primorale mnoge muškarce da ostanu kod kuće dok žene rade, u velikoj meri je doprinela da dođe do promene rodnih uloga. Ja pretpostavljam da ovo stvara tenziju među samim parovima i u porodicama, ali ovo su promene za koje ćemo tek kasnije videti koliko su jak uticaj imale.

S obzirom na vaše iskustvo rada kao imigrantkinje iz Bugarske, da li vam se čini da je diskriminacija žena koje su imigrantkinje veća od imigranata muškaraca? Da li ste morali da pravite kompromise u tim različitim ulogama, bilo kao žena, ili imigrantkinja bilo kao sindikalistkinja?

Naravno da su žene migranti mnogo ranjivije i izloženije diskriminaciji. Jako raširen fenomen, u Grčkoj, je bio da imate migrantkinje iz Bugarske i drugih balkanskih zemalja, koje rade kao služavke u kućama. Skoro pa dve decenije, na stotine i hiljade njih su radile bez osiguranja, potplaćene, i ono što je najvažnije neprijavljene. Ako se dešavalo da ih neki poslodavac ne isplati, one nisu mogle ni da dokažu da su radile za njih. Ipak, u jednom trenutku, porodice koje su ih zapošljavale su primorane su da se prilagođavaju zakonskim merama. Ali zbog krize i kako su prihodi grčkog naroda smanjeni, hiljade migranata je ostalo bez posla i izbačeni su iz tih kuća, sa svojih radnih mesta. Niko nije uzeo u obzir sve te velike promene. Gde su hiljade tih žena završile? Šta je sa njihovim pravom na socijalno osiguranje? I što se tiče tvog poslednjeg pitanja, da, ja sam podizala dete i morala sam da napravim neke kompromise, ali nikad ispod granice svog dostojanstva.

Na kraju, kako vi vidite mogućnosti za poboljšanje položaja žena, posmatrano u okvirima parlamentarne demokratije – kao članica partije SIRIZE i kao članice Evropskog Parlamenta?

Kao što sam rekla, u Grčkoj možete videti mnogo žena u politici i SIRIZA ima mnogo žena koje su članice Parlamenta i članice Evropskog parlamenta. Očigledno, da su u tom smeru pomogli i zakoni koji nameću specifične procente vezane za rod kandidata, ali ja mislim da postoji nešto mnogo važnije: kriza utiče na sve aspekte života – uloga žene se pojavljuje u svojoj realnoj dimenziji. Žena donosi život, na njoj je opstanak porodice, deca, ona može bolje da organizuje borbu za opstanak. To je u njenoj prirodi. I to se odražava i na javni život, u sindikatima, u politici. To se dešava čak i tokom rata. Muškarci se bore do smrti, ali borbu za život vode žene. Priroda nas je obdarila ovim instinktima i moramo to dobro iskoristiti, za sve, muškarce i žene.

Kostadinka Kuneva je u oktobru posetila Beograd gde je učestvovala na skupu u organizaciji Fondacije Rosa Luxemburg.

1 U pitanju je otpuštanje 595 žena sa posla u Ministarstvu Finansija, gde su radile godinama kao čistačice i domarke, a otpuštene su usled mera štednja u korist privatnih korporacija, ali navodno, kako bi Vlada tim potezom smanjila javni dug. Većina njih ima preko 50 godina, i pitanje je kako će dobiti novi posao jer je jasno da penziju možda neće ni imati otkad je granica za odlazak u penziju u Grčkoj za žene, pomerena sa 60 na 65 godina (slično kao što je plan u Srbiji sa novim zakonskim izmenama).
 2 Tripartitna komisija koju čine Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond koja je reorganizovala dugove evropskih zemalja i nametala druge ekonomske mere. U Grčkoj se taj paket mera naziva Memorandum.
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us