Mnogobrojne su preprepeke na putu ka uspešnom sindikalnom organizovanju radnica i radnika u medijima. Njihovo prevazilaženje je neophodno kako zarad boljeg ekonomskog i profesionalnog položaja novinara, tako i zarad kvalitetnog informisanja o temama od presudnog značaja za položaj radništva.
Nedavno je vest da je radnik, noseći oružje, svratio u firmu da se obračuna s svojim kolegama i po do detalja osmišljenom planu pucao na njih, usmrtivši jednog, a potom i sebe, osvanula je u rubrici crne hronike u većini ovdašnjih glasila. Pozornost medija nije se odmakla dalje od porodičnih priča aktera tog nemilog događaja, lične biografije počinioca i veoma površno opisanog odnosa među kolegama u toj firmi.
Pod kakvom anestezijom je novinarstvo u Srbiji ako propušta takav povod za analizu položaja radnika u Srbiji?
U ovom jednom primeru novinarstvo u Srbiji oglušilo se kako o obavezu da se rukovodi interesom javnosti, tako i o profesionalni cilj da sadržaj bude atraktivan što širem broju građana. Nenamerno, zato što o radnim pravima, kao naizgled tek posredno političkom temom, medijima nije zabranjeno da pišu čak i ako su u vlasništvu multinacionalnih korporacija. Ali novinari u Srbiji, kao i većina svetskog radništva, pate od straha od gubitka posla.
Pritisak „dobre investicione klime“
Pre dve godine Centar za sindikalizam objavio je istraživanje o uslovima rada novinara i ispostavilo se da 76% novinara smatra da je autocenzura veća od cenzure, jer se anketirani ili njihove kolege plaše da ostanu bez posla, da tri petine zaposlenih karakteriše zabrinjavajuća prekarizovanost rada i da bi polovina nezaposlenih novinara prihvatila bilo kakve uslove rada.
Od tada do danas se stvari nisu promenile nabolje, pa je sasvim ljudski razumeti da pod pritiskom potpune – svakodnevne i u skoro svakom segmentu – podređenosti života većine sticanju profita manjine, popustili i novinari. Uostalom, njih je ta promena pokosila prve. Jer se medijski sadržaji tretiraju kao jedan od početnih faktora za stvaranje „dobre investicione klime“, ključne maksime svih vlada u Srbiji poslednjih barem petnaest godina.
Pitanje od izuzetne važnosti za budućnost, međutim, jeste kako će prava drugih braniti i čuvati od uzurpacije kojoj svaka vlast teži oni koji nisu u stanju ni svoja prava da sačuvaju. I ko će, ako ne mediji, brinuti o pravima radnika kad već država svim svojim kapacitetima, čak i u ministarstvu zaduženom za rad, toliko brine o poslodavcima? Mogućnost koju mediji imaju da jednom novinarskom pričom skrenu pažnju javnosti da radnici u jednoj fabrici u Srbiji nose pelene da ne bi prekidali posao zbog odlaska u toalet ista je mogućnost kojom bi i bez takvih ekstrema jedino bilo moguće zašititi minumum prava.
Ni ministar za rad svakako neće biti taj koji je dostojanstvo rada sačuvao pred halapljivošću za profitom. Evo i zašto. Zoran Đorđević, o kome se češće stiče utisak da je pre ministar za podsticanje investicija nego za zaštitu rada, bio je tih dana kao i mnogo puta pre opterećen drugim problemima da bi uopšte reagovao na koban incident na radnom mestu. Morao je da smišlja opravdanje i obrazlaže svoj izbor da u osmomartovskoj čestitki radnicama izrecituje mizogine stihove. Malo pre toga osmislio je takve izmene Zakona o štrajku čiji će cilj biti da „poboljšaju poslovnu klimu“.
Trenutne (ne)mogućnosti organizovanja medijskih radnika
Organizovanje novinara se, uglavnom, završava na članstvu u udruženjima između ostalog i zato što ta vrsta angažmana ne podrazumeva konfrontaciju s poslodavcem. Ona zbirno imaju na hiljade članova, uglavnom neaktivnih, ali njihov zadatak nije da se bave radnopravnim, već pitanjima od značaja za profesionalne standarde. U nedostatku sindikalne organizovanosti, udruženja su, međutim, prinuđena da se bave i drugom vrstom problema, jer su profesionalni standardi često odraz radnog statusa. Predugo i sistemski osiromašen novinar nije slučajnost, nego posledica upornog obezvređivanja profesionalnih kvaliteta, slamanja integriteta i oblikovanja novinarstva prema trenutnim potrebama politike.
Pravo na kolektivni ugovor mogao bi da ostvari i granski sindikat, ali novinarstvo je oblast u kojoj je takav ugovor trenutno nije moguće obezbediti. Reprezentativnost, kao neophodan uslov za kolektivno pregovaranje, na nivou grane obezbeđuje se uz saglasnost Unije poslodavaca u kojoj poslodavci u medijima treba da imaju 15% učešća. Pošto tog procenta nema, ni Unija poslodavaca nije legalno mesto za potvrđivanje reprezentivnosti granskog sindikata. I tako u krug i na zadovoljstvo poslodavca.
Tako je najpre propisima, a potom i postupcima država onemogućila medijskim radnicama i radnicima da se sindikalno organizuju u zaštitu osnovnih radnih prava (zaštita od diskriminacije, redovnu isplata zarade, pravo na regres i godišnje odmore…), da jedinstvom izbore svoje mesto u društvu i profesionalno se usredsrede na svoj zadatak – u demokratskim sistemima od odsudnog značaja.
Krug prebacivanja odgovornosti s propisa na birokratiju i nazad, trebalo bi, međutim, da se prekine pozivanjem na ličnu odgovornost. Da je ministar Đorđević i lično odgovoran za manjak sindikalne organizovanosti u Srbiji najbolje pokazuje primer NIN-a, koji je osvestio potrebu da osnuje sindikat i tako zaštiti minimum prava zaposlenih. Ali avaj. Nakon što mu menadžment Ringier Aksel Špringera, u čijem je NIN vlasništvu, nije, u skladu sa Zakonom o radu, a u roku od 30 dana, potvrdio reprezentativnost, sindikat NIN-a se po proceduri žalio Odboru za utvrđivanje reprezentativnosti sindikata i udruženja poslodavaca u kome sede predstavnici sindikata, poslodavaca i Vlade Srbije. Taj Odbor je odobrio reprezentativnost (za koju je neophodno članstvo od 15 odsto zaposlenih) mesecima kasnije, leta prošle godine. I to, poput i samog poslodavca probijajući zakonske rokove i samo zato što nije imao drugu mogućnost, jer su svi zaposleni u NIN-u, uključujući honorarce, glavnog urednika i sekretara ujedno i članovi sindikata. Ali ta odluka još nije potvrđena. Zašto? Zato što je ubrzo potom došlo do rekonstrukcije Vlade, od kada novi Odbor nije formiran. Pa je tako zapisnik s poslednje sednice prethodnog saziva Odbora ostao nepotpisan. A sindikat uskraćen za pravo na delovanje. Vlada još uvek nije imenovala svoja tri predstavnika, a ministar Đorđević odbija da upotrebi svoje diskreciono pravo da potvrdi čak i toliko očiglednu reprezentativnost.
U međuvremenu, sindikat nije u prilici da započne kolektivno pregovaranje niti da na adekvatan način zaštiti prava koja su pod stalnom „opsadom“ poslodavaca. Pune dve godine sprege države i poslodavaca u toj sabotaži sasvim je dovoljno da se na redakciju jednog od najstarijih nedeljnika u Evropi stvori pritisak koji bi ugasio sindikat, a što da ne i sam magazin. Novinarski osvešćena, ali ipak mala redakcija NIN-a (malobrojnost je, uzgred, jedan od dobrih početnih elemenata za jedinstvo, ali loših za snagu) svakog dana, već duže od dve godine, spremna je ,da u zaštitu prava za koja je započela, borbu žrtvuje i ličnu sigurnost i sam opstanak tog nedeljnika u formi u kojoj on postoji do danas. A to je jedini način da se i na kolektivnom nivou povrati integritet ličnosti i dostojanstvo profesije. Alternativa je ambis beščašća, ucena i na kraju gašenje novinarstva kao profesije, što je opasnost koju analize modernih ekonomskih tokova već predviđaju.
No, da je sindikalno organizovanje masovnije ni ovakva sabotaža ne bi bila moguća. Da postoji granski sindikat koji predstavlja većinu zaposlenih, mediji bi imali minimum istih ciljeva kojim bi mogli da se zaštite radna prava, elementarnu ekonomsku sigurnost, a time i integritet i profesionalne standarde. Na terenu, situacija je toliko poražavajuća da dobar deo medijskih radnika u međusobnim razgovorima tvrdi da im je ugovorom zabranjeno sindikalno organizovanje. To pravo je, inače, Ustavom garantovano svima. Elementarna prava i slobode danas su toliko ugrožena da ih je alarmantno nužno zaštiti kolektivnim ugovorom koji bi sindikatima otvorio mogućnost da učestvuju u donošenju odluka o radnim, socijalnim i pravnim pitanjima od značaja za zaposlene.
Neophodna je borba za važne teme
Mediji su četvrti stub demokratije i bez nezavisnih i slobodnih medija demokratski procesi nisu mogući, jer tada tok komunikacije između vlasti i građana postaje jednosmeran. Novinari koji ne razumeju svoja, a time ni prava drugih, po društvo su opasni koliko i skupština koja sledi instrukcije izvršne vlasti, a ne kontroliše je, ombudsman koji ne štiti prava građana nego pravo vlasti da njima upravlja, policija koja pendrekom štiti vlast od nezadovoljnih građana, pedijatar koji izdaje lažne potvrde o vakcinisanju deteta. –Osim nasleđenih sindikata iz perioda pre privatizacija (u NIN-u dva, u Novostima dva, i brojni u lokalnim medijima koji su uglavnom ogranci nekih od nacionalnih reprezentativnih sindikata) i organizacija u javnim servisima (u RTS pet od čega dva reprezentativna…), u medijima nije bilo pokušaja sindikalnog organizovanja najmanje poslednjih deset godina. Istovremeno, struktura zaposlenih se menjala, a tako su i mnogi od tih sindikata prestajali da budu aktivni.
Uz strah od gubitka posla, nedostatak radničke empatije u medijima javlja se i usled nerazumevanja konteksta i potrebe da radna prava iz kojih proizilazi čitav set drugih sloboda − ravnopravnost po svim osnovama, kvalitet obrazovanja i zdravstvene zaštite, socijalna osiguranost, bogatstvo društva – budu u fokusu medijskog nadzora nad sprovođenjem vlasti.
Urednici i novinari skloniji su da veruju da je loš životni položaj ili zdravstvena ugroženost aktera nekog događaja – posledica mukotrpne stvarnosti koja samo delom ima veze s pravima radnika i obavezama poslodavca i države. A koje su i oni sami deo. Položaj radnika je, zato što su i novinari otupeli na teške uslove rada, danas manje privlačan medijima nego ikada pre. Smatra se posledicom, a ne uzrokom.
Privatizacija medija etablirala je poslovna pravila – sticanje profita je prioritet, i to ne povećanjem kvaliteta proizvoda nego stalnim uštedama. Posledice takve logike su velika fluktuacija radne snage, smanjivanje ukupnog broja zaposlenih i stalna nesigurnost. Omasovljavanje medija dodatno je potpomoglo kvantitetu da pobedi kvalitet. Zakon o radu, o čijim je nedostacima već bilo dosta reči, legitimisao je proces prekarizacije svih slojeva društva, pa tako i novinara. Za razliku od drugih slojeva, međutim, novinari su jedini imali moć da taj proces ublaže, ako ne zaustave – ali nisu.
Isuviše dugo ubeđivani da je lenjost neminovna posledica socijalizma, i mladi novinari poverovali su da trku s vremenom i potrebu za razumevanjem događaja mogu zadovoljiti samo ako se odreknu svih vrednosti te „zlokobne“ prošlosti. Neosporne civilizacijske vrednosti – u ma kom sistemu živeli – naročito je teško prepoznati u globalnoj fuziji levice i kapitala, koja je zbunila radništvo širom sveta (u Francuskoj se predstavnikom leve struje smatra, recimo, Emanuel Makron, koji je radnike nazvao krezubima) i danas raširenom fenomenu lakovernosti u uređivanju medija, koji su, legavši naivno na rudu kapitala, poverovali da u svetu sve veće nejednakosti, nesigurnosti i socijalne nepravde postoje teme važnije od položaja radnika.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta koji finansira Evropska unija kroz program malih grantova „Zaštita slobode medija i slobode izražavanja na Zapadnom Balkanu“, koji sprovodi Hrvatsko novinarsko društvo kao deo regionalnog projekta Regionalne platforme Zapadnog Balkana za zastupanje slobode medija i bezbednosti novinara, u partnerstvu šest regionalnih udruženja novinara – Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Udruženja BH novinara (BHN), Hrvatskog novinarskog društva (HND), Udruženja novinara Kosova (UNK), Udruženja novinara Makedonije (UNM) i Sindikata medija Crne Gore (SMCG).
