Žeremi Gravaj: film kao prostor za glas obespravljenih

Žeremi Gravaj; Izvor: khiasma.net

Nagradu za najbolji film u stranoj konkurenciji na ovogodišnjem BELDOCS festivalu dobio je „A Lua Platz“, film koji prati borbu rumunskih i romskih doseljenika u Francusku protiv pogoršavanja uslova stanovanja i za dostojanstven život. Sa Žeremijem Gravajom (Jérémy Gravayat), režiserom i aktivistom, razgovarali smo o njegovim iskustvima.

Šta te je zainteresovalo za probleme stanovanja, ljudskih i radničkih prava doseljenika?

Istraživanje za film o uslovima života stranih radnika u Francuskoj započeo sam tokom rada na prethodnom filmu, „Suprotstavljeni” („Les hommes debut“), snimljenom 2010. godine. Film prikazuje uništavanje jednog od poslednjih radničkih naselja – fabrike i socijalnog stanovanja – u Lionu. Bilo je osuđeno na rušenje da bi ustupilo prostor poslovnom bloku sa stanovima za srednju klasu.

Tokom snimanja u lokalnoj fabrici saznao sam da je početkom sedamdesetih ona bila poprište jednog od prvih uspešnih štrajkova stranih radnika u Francuskoj. Francuski dokumentarista Dominik Dubosk (Dominique Dubosc), koji je bio učesnik tih previranja i zabeležio te događaje, dozvolio mi je da iskoristim nekoliko scena iz tog starog filma o borbi stranih radnika zahvaljujući tome što sam mu tokom školovanja bio asistent.

Oni nisu imali jednaka prava?

Francuska vlada je nakon dekolonizacije uputila poziv alžirskim radnicima. I baš u pomenutoj fabrici vlasnik je radnicima zaplenio lične dokumente, tako da nisu mogli da mrdnu. Morali su da žive u fabričkom krugu, nisu imali pauze tokom dana i radili su s toksičnim materijalom, bez zaštite. Naravno, nisu mogli sindikalno da se organizuju. Bilo je žrtava, i povređenih i mrtvih.

Razgovarao sam sa učesnicima ovog štrajka, prikupio njihova svedočenja i pretražio arhivske dokumente. Od njih sam saznao da su šezdesetih godina desetine hiljada radnika živele u slamovima. U isto vreme sam shvatio da je broj ljudi koji danas žive po udžericama u Francuskoj u porastu od devedesetih, što naročito pogađa porodice iz Istočne Evrope.

Reci mi nešto o stambenom zbrinjavanju u Francuskoj, posebno socijalnim stanovima i neuslovnim naseljima?

U prvih nekoliko decenija nakon Drugog svetskog rata u Francuskoj su pokrenuti veliki projekti urbane rekonstrukcije, što zbog stambene krize izazvane ratom, što zbog dekolonizacije i industrijalizacije. Do kraja sedamdesetih godina država je uspela da reši najteža pitanja: više nije bilo velikih sirotinjskih naselja, kakva su bila česta šezdesetih.

S vremenom su industrijska proizvodnja i državne investicije u socijalno stanovanje jenjavale; nova stambena naselja su se sve manje gradila, a stara su zapostavljana i propadala su. Rasli su siromaštvo, nejednakosti i društveno-prostorna stratifikacija. Zato je osamdeset treće održan veliki protest, „Marš protiv rasizma i za ravnopravnost”, na kojem su mladi rekli: „Naši očevi su izgradili Francusku, oni rade i ne dižu glas, a mi zahtevamo da nas Francuska poštuje kao ravnopravne građane!”.

Devedesetih je krenuo nov talas doseljavanja u Francusku. S raspadom Istočnog bloka i izbijanjem rata u Jugoslaviji, ljudi iz Istočne Evrope dolazili su u potrazi za poslom. Kada sam počeo da radim na filmu „Zauzimanje mesta“ bilo je već proteklo više od dvadeset godina od pada Berlinskog zida, a u Francuskoj je ponovo bilo mnogo neuslovnih naselja.

Izvor: A Lua Platz / Facebook

Kako si uopšte počeo da snimaš dokumentarne filmove?

Kada mi je bilo sedamnaest godina, izbila je velika migrantska kriza u Kaleu. Mediji jesu izveštavali o tome, ali se migranti nisu čuli.

S jednim drugom i jeftinom kamerom otišao sam na lice mesta da se zbližim sa izbeglicama. Nikako nismo želeli da se nametnemo kao profesionalni novinari iz spoljnog sveta, želeli smo da neposredno komuniciramo s ljudima u teškoj situaciji i da ih shvatimo. Bio je to i moj prvi pokušaj da snimim dokumentarac.

Radio sam ja i na nekoliko komercijalnih filmova kao asistent, ali nisam podnosio rigidnu hijerarhiju i piramidalnu strukturu moći. Želeo sam da ponovo snimam filmove s prijateljima pokušavajući da ne intervenišem u stvarnost, već da pustim da se stvarnost nametne filmu.

Radio sam ja i na nekoliko komercijalnih filmova kao asistent, ali nisam podnosio rigidnu hijerarhiju i piramidalnu strukturu moći. Želeo sam da ponovo snimam filmove s prijateljima pokušavajući da ne intervenišem u stvarnost, već da pustim da se stvarnost nametne filmu.

Kasnije sam sreo već pomenutog starijeg kolegu, koji je šezdesetih godina bio aktivista u Francuskoj: snimao je političke filmove zajedno s radnicima, doseljenicima iz Alžira i drugih zemalja. Radeći s njim naučio sam da snimam dokumentarce.

Zašto ste odlučili da film o imigrantima snimite upravo u La Kurnevu?

Radim u okviru umetničke laboratorije L’Abominable . To je jedan od najvećih francuskih kolektiva kinematografa i operatera koji se bave tehnologijom snimanja i obrade filma (sa srebrnom emulzijom), osnovan pre dvadesetak godina. Članovi razmenjuju stručna i umetnička iskustva, a mnogi među njima su i aktivisti. Nakon što su izbačeni s prethodne lokacije, pozvao ih je gradonačelnik La Kurneva, komunista.

Tako je, igrom slučaja, La Kurnev postao možda i jedino mesto gde sam mogao nastaviti da radim na način na koji sam to želeo, da se posvetim brojnim stvarima van filma i da uglavnom snimam na filmskoj traci od 16mm. Članovi kolektiva bili su mi od velike pomoći, naročito Jan Ševalije, koji je učestvovao u projektu u svakom pogledu tokom gotovo pet godina.

Neki kažu da filmaši neumitno profitiraju razmatrajući takve situacije s privilegovane, izdvojene pozicije… Da li je tvoj cilj bio da pronikneš u suštinu zbivanja, ili da pomogneš?

Moglo bi se reći da sam želeo da skromno doprinesem. Mislim da moramo razumeti kako je država uspela da savlada probleme prethodne stambene krize šezdesetih i sedamdesetih.

Najpre smo oko godinu dana posvetili arhivskim istraživanjima, čiji je vrlo mali deo prikazan u filmu. Shvatio sam da proučavanjem arhivske dokumente možete da sagledate kako država, NVO i drugi akteri formiraju dominantan narativ, kako govore o ljudima u nevolji, utiču na tretman i na njihove sudbine.

I tako pomislih: budući da gotovo niko ne ide u arhive da bi bolje razumeo kako su se njihovi roditelji i dedovi borili za svoja prava, hajde da napravimo istraživanje i objavimo ga besplatno u formi novina. Za mene je to bio način da ljudima omogućimo pristup deliću arhivskog materijala i izvesnom razumevanju cele stvari. Uradili smo i desetine intervjua s političkim aktivistima i stanovnicima sirotinjskih četvrti iz šezdesetih godina.

Zatim smo oko šest meseci posvetili radu na tim novinama. Srećom, dobili smo sredstva za štampanje od grada La Kurnev i departmana Sena Sen Deni. Kada su bile gotove, proveli smo oko šest meseci distribuirajući ih besplatno na terenu. Odlazili smo u barove i popularne kafiće, izložili bismo novine i pratili kako ih ljudi čitaju, prepoznajući članove sopstvenih porodica… Polovina novina bila je o prošlosti, a polovina o sadašnjosti.

To je i bio moj cilj – povezati ove procese na političkom, urbanom, sociološkom, ekonomskom nivou, pokazati kako se oni prepliću, i koristiti to za suprotstavljanje rasizmu.

Kako?

Nažalost, u predgrađima je rasizam izražen, čak i kod ljudi koji su bivali u sličnom položaju, koji su sami živeli u sirotinjskim četvrtima. Znate, skoro sve koji dolaze iz Istočne Evrope u Francuskoj nazivaju Romima. Romi su žrtveni jarac, najsiromašniji među siromašnima. Svako može da ih koristi kako bi sebi digao cenu, jer uvek postoji neko ko je u goroj situaciji. Rome po sirotinjskim naseljima u današnje vreme nazivaju divljacima. Postoje predrasude kako se ne kupaju, ne govore francuski, ne šalju decu u školu.

Jedan od naših ciljeva bio je da tim ljudima, onima poreklom iz Alžira ili Maroka, koji su i sami odrasli u neuslovnim naseljima, ukažemo na to da svoje egzistencijalne probleme dele sa Romima i ljudima koje nazivaju Romima, i da bi trebalo da se udruže na obostranu korist i nastave borbu svojih predaka.

Doprinose li mediji u Francuskoj rasizmu?

Svi najuticajniji mediji u Francuskoj u vlasništvu su osam najbogatijih ljudi Francuske. Makron je izabran zahvaljujući njima, i sada mora da im služi. Rasizam je strukturalan, u Francuskoj baš kao i u mnogim drugim zemljama. Posebno prema ljudima koji su označeni kao Romi. Čak i kada su mnogi od njh po sirotinjskim naseljima u stvari Rumuni, a ne Romi.

Svake godine iskrsne poneki „problem” s Romima, i svi to komentarišu, ali nema razgovora s neposrednim učesnicima. Njima u principu nije dozvoljeno da javno iznesu šta misle o svojoj situaciji. Film im je otvorio prostor da progovore, bio je mesto na kome mogu da oslobode svoja osećanja, stavove i snove.

Šta je s lokalnim medijima?

Grad La Kurnev je, na primer, komunistički još od Drugog svetskog rata. Gradonačelniku je bilo drago što smo, radeći na novinama, oživeli sećanja grada decenijama unazad.

Pokušali smo da koristimo novine i protiv tekućih deložacija ljudi iz sirotinjskih četvrti, i okrenuli smo se direktnoj borbi. Jan i ja smo prišli romskom udruženju i političkim aktivistima i podigli sa njima šatore ispred kancelarije gradonačelnika, što je i prikazano u filmu, ne bi li se podigla svest i privukla pažnja javnosti.

Već sutradan su nas iz gradonačelnikove kancelarije pozvali na razgovor da pitaju zašto se okrećemo protiv uprave, i da zaprete uskraćivanjem dalje finansijske podrške. Treba im da budemo umetnici, ne aktivisti… Mnoga NVO udruženja su se ustručavala da se javno pridruže ovom protestu iz straha da će njihov rad i opstanak time biti ugroženi.

Oni nemaju državnu finansijsku podršku?

Postoje evropski fondovi, ali taj novac često biva usmeren drugde. Što se tiče siromašnih ljudi koji žive po slamovima, ne postoji državni program za socijalno stanovanje. Mislim da država namerno okleva da reši stambene probleme imigranata iz Istočne Evrope koji imaju državljanstvo EU kako bi ih odvratili od doseljavanja u Francusku.

Insert iz filma A Lua Platz / Vimeo

Pretpostavljam da ste dosad „Zauzimanje mesta” uglavnom prikazivali javnosti koja je već osetljiva na takva pitanja. Da li ste ga pokazali nekome od koga očekujete da ima predrasude?

U publici uvek ima ljudi s predrasudama. Postoji, na primer, snažan kliše da su Romi po prirodi nomadi. A država je ta koja svakog meseca uništava njihova naselja, i njih to, a ne običaji, primorava da se seljakaju! Na primer, isti ti ljudi u Rumuniji imaju svoje kuće i nisu nomadi. Dok su odrastali u Rumuniji, bili su tek obični seljani ili žitelji gradova.

Posebna odlika svih porodica s kojima smo se zbližili jeste da su mešovite, romsko-rumunske. Izmešale su se u procesu migracije, jer su se ljudi sretali po slamovima u Francuskoj. I sami su mi govorili: „Kao tinejdžer u Rumuniji, nisam želeo da imam posla s Romima”. Ali okolnosti menjaju ljude, ponekad nabolje.

Ljudi bi trebalo da su kadri da sagledaju koliko je sveukupna stvarnost Roma komplikovanija, i da dosegnu razumevanje koje bi vodilo solidarnosti. Mnogi su rekli: „Nisam znao da ljudi u skvotovima žive ovako, da kose travnjak kao ’normalni ljudi’, da imaju kuću sa dvorištem i psom! Izgledaju sasvim ljubazno, deca su im tako ljupka, oni grade… Bivaju filozofski nastrojeni i ponekad duhoviti”.

Siromašni ljudi u Francuskoj mogu otkriti da imaju više toga zajedničkog nego što misle – i taj svet radi po fabrikama, ima podjednako težak život i male plate, pa će, nadajmo se, moći da zaključe: „Sada kapiram; možda će i moj posao postati previše težak i biću primoran da odem u drugu zemlju u potrazi za boljim”.

Da li ste vi imali neke predrasude da neobrazovani ljudi ne mogu tako artikulisano da se izraze?

Nisam bio iznenađen, oduševila me je njihova plemenitost. Film je za njih bio retka prilika da detaljno i tanano pričaju o svojim životima i problemima. Prvi put su dobili šansu da mnoge stvari iznesu i objasne ih nama, javnosti. U nadi da se obraćaju celom francuskom narodu.

Otvorila im se mogućnost da se uključe u snimanje, i da mu se raduju. Većina kadrova je načinjenа kad je grupacija bila dobro i kad naselje nije bilo u opasnosti. Da smo radili prethodne godine, dok su bili iseljavani i pod stresom, teško da bi se iskazao njihov smisao za humor. S vremenom, a zaista smo snimali zajedno, Jan i ja smo postali likovi u filmu, a ne samo filmska ekipa.

Planirate li da prikažete film široj publici?

Planirano je prikazivanje na internacionalnim festivalima, a kasnije u domaćim bioskopima u Francuskoj. Zatim će ići DVD praćen reprintom naših novina. U pregovorima smo s jednim od vodećih TV kanala u Francuskoj, ARTE, pa se nadamo emitovanju za širu publiku. Ali voleo bih da ga pogledaju i političke partije, i da javno razmene mišljenje.

Trejler fima A Lua Platz / Vimeo
Print

Preporučujemo

DONIRAJTE

Share On Facebook
Share On Twitter
Contact us