Šta bi tek bilo da smo privatizovali zdravstvo?

foto: Nemanja Jovanović / Kamerades

Slučaj pandemije razotkrio je sve probleme zdravstvenog sistema i pokazao neophodnost njegovog daljeg jačanja i razvijanja, na bazi solidarnog i obaveznog zdravstvenog osiguranja.

„Ne pada sneg da pokrije breg, nego da svaka zver pokaže svoj trag“ – tako bi se možda najbolje mogle shvatiti prvobitne društvene reperkusije pandemije virusa COVID-19. Postojeći društveni sukobi i tenzije su zaoštreni, mada uprkos nekim optimističnim ocenama, pandemija sama po sebi ne čini promenu (još manje promenu na bolje), već samo potvrđuje onu Lenjinovu opasku da istoriju ponekad treba malo pogurati. Doduše, u slučaju korone, niz putanju kojom se ova već uputila.

Pa ipak, kao i svaki eksterni šok ili šok koji se takvim poima, ona društveni sistem privremeno primorava na trpljenje znatno otvorenije i fluidnije istorijske konjunkture, u kojoj je moguće stvari ne samo drugačije sagledati – i uvideti da milionske naknade menadžerima investicionih fondova ipak ne koreliraju s njihovim doprinosom društvenom blagostanju, što je direktan udar na ekonomsku ortodoksiju cene kao mere korisnosti – već i praktikovati. Krupna intervencija države u vidu „korona-pomoći“ u mnogim zemljama je u isto vreme intervencija u odnose kapitala i rada i pokazuje kako se lako mogu izmeniti parametri političkih sukoba i kako se brzo može promeniti ono do juče nepromenljivo.

Ko je platio lečenje od koronavirusa?

Na smrtonosnom „snegu“ koronavirusa nisu samo krupne zverke pokazale svoj trag. Praćnula se i kojekakva sitna riba kao, na primer, ministar vojni Aleksandar Vulin, kada je slavodobitno izjavio da u Srbiji niko ni dinara nije platio lečenje od koronavirusa: „ako imaš [simptome], lečiš se kao najbogatiji čovek na svetu“. Iako u izjavi ministra postoji zrno istine – naime, niko pojedinačno nije podneo troškove lečenja od koronavirusa, što jeste slučaj u, primera radi, SAD – lečenje zaraženih platili smo svi. I dobro je što je tako.

Prema članu 5. Zakona o zdravstvenom osiguranju, obavezno zdravstveno osiguranje organizovano je, između ostalog, prema načelu solidarnosti i uzajamnosti, što „podrazumeva sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja u kojem troškove obaveznog zdravstvenog osiguranja snose osiguranici i drugi obveznici uplate doprinosa uplatom doprinosa na ostvarene prihode, a prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja koriste ona osigurana lica kod kojih je nastupila bolest ili drugi osigurani slučaj“.

Brošura za osiguranike RFZO, na koju je verovatno naleteo svako ko je tražio način kako da se osigura u slučaju nezaposlenosti i odsustva nekog drugog osnova, vrlo dobro pojašnjava ovu zakonsku odredbu: „Dakle, na taj način posmatrano, oni koji ostvaruju prihode plaćaju za one koji ih ne ostvaruju, oni koji su zdravi za one koji nisu, a kako bi svi zajedno imali jednake mogućnosti lečenja“.

 U praksi, naravno, stvari ne stoje baš tako dobro: ne samo zbog dugih lista za čekanje na određene usluge, nedostupnosti pravovremene zaštite, nedovoljnog broja lekara i odliva „mozgova“ – što je zabrana zapošljavanja u javnom sektoru (osim za represivni aparat) dodatno pogoršala – već i zato što oko 40% potrošnje u zdravstvu direktno finansira stanovništvo, što je izuzetno visok udeo privatnih plaćanja. Štaviše, ostalih 60% se finansira iz budžeta RFZO, koji delom ponovo pune građani kroz prilično nezanemarljive doprinose za zdravstvo (oko 10% ukupne bruto zarade), dok ostatak potiče iz budžeta, a on se, opet, najvećim delom puni prihodima od PDV-a.

Osim toga, budžet RFZO podložan je arbitrarnim potezima Vlade, poput onog u decembru prošle godine kada je 1,7 milijardi dinara preusmereno u „Puteve Srbije“, iako je početkom istog meseca 60 miliona već prebačeno Kancelariji za informacione tehnologije i elektronsku upravu za potrebe kampanje „Srbija stvara“, pod rukovodstvom Saveta za kreativne industrije, koji vodi premijerka Ana Brnabić.

Srbija troši oko 10% BDP-a na zdravstvo, što nas svrstava u prosek zemalja EU, ali u sam vrh u odnosu na region. Međutim, iza varljivih procenata kojima se ovih dana ponovo neoprezno rukuje krije se činjenica da, u apsolutnim brojevima, to nije mnogo – svega šesto i nešto dolara po glavi stanovnika. Kada se uzme u obzir da je oko polovine stanovništva koristilo usluge privatnog zdravstvenog sektora, dolazi se do apsurdne situacije da je veliki broj nas zdravstvene usluge platio dvaput – jednom kroz platu i RFZO, a drugi put iz novčanika (out-of-pocket).

S obzirom na takvo stanje, čudi izostanak artikulisanijih i smelijih poziva na privatizaciju zdravstvenog sistema (ako ne računamo tržišne talibane sa desnice). Ipak, bilo je apela, ali i nekih zakonodavnih poteza. Pre tačno godinu dana, državni sekretar u Ministarstvu zdravlja Berislav Vekić najavio je izmene ključnih zakona kojima bi se otvorila mogućnost da oni koji žele kvalitetniju uslugu više i plate, dok se RFZO-u ostavlja da pokriva „bazičnu ponudu“. U istom nastupu najavio je i dalju racionalizaciju i mere „štednje“ objedinjavanjem domova zdravlja i formiranjem „zdravstvenih centara“.

S druge strane, Goran Belojević, redovni profesor i šef katedre za higijenu sa medicinskom ekologijom Medicinskog fakulteta u Beogradu, u svom tekstu „Ukinuti zdravstveno osiguranje i domove zdravlja“ od oktobra prošle godine, trenutni sistem na bazi solidarnosti i obaveznosti kvalifikuje kao „nemogući socijalističko-utopijski sistem“ i poziva na uvođenje dobrovoljnog zdravstvenog osiguranja, čime se „uvodi… princip lične finansijske odgovornosti za sopstveno zdravlje“, iako, kao što znamo, lično zdravlje nije u potpunosti u domenu lične odgovornosti.

Država bi, po Belojevićevom uverenju, trebalo da u potpunosti pokriva troškove kod operacija koje spasavaju život, dok bi se za najsiromašnije odredio „minimum zdravstvene zaštite“ koji bi pokrivala država. „Bolnice znatno povečavaju svoj prihod ugovorima sa privatnim osiguravajućim kućama“, dok „ljudi prirodno umiru u svom domu, gde se i rađaju“, što „donosi državi ogromne uštede“. Krajnje je neobično što se profesor Belojević na više mesta u tekstu poziva na Andriju Štampara, istog onog koji je okvir za realizaciju svojih socijalno nastrojenih ideja dobio tek s pobedom jugoslovenske revolucije.

Izvor: Izvor: pixnio.com

Slabe tačke zdravstvenog sistema

Šta nam je, iz takvog ugla, pokazala pandemija koronavirusa? Prvo i pre svega, da uprkos svim relativizacijama kojima obiluje savremeni presek politike i medija, veza između uzroka i posledice i dalje postoji. Možete vi proglasiti COVID-19 prevarom ili izmišljotinom, ali to ne znači da se od njega nećete razboleti i umreti, što su na teži način i na ličnom primeru naučili mnogi američki konzervativci; ako ne uvedete takve i takve mere, imaćete srazmerno veći broj mrtvih kao SAD ili Brazil; ako zapustite i/ili polupate zdravstvo, imaćete najveći broj mrtvih u Evropi kao Britanija.

Nije više moguće ovu vezu između uzroka i posledica tek tako otpisati kao politički marifetluk ili pokrivati PR manevrima, mada ima onih koji na tome i dalje insistiraju. Bojazan je da ćemo cenu te upornosti platiti u drugom, trećem, četvrtom talasu pandemije.

Drugo, one zemlje koje su merama štednje ili planskom privatizacijom oslabile svoje zdravstvene sisteme i dovele ih na ivicu kolapsa prošle su znatno gore u trenutnoj pandemiji. I Španija i Britanija bile su prinuđene da pozivaju penzionisane lekare da se vrate na posao i kuburile su s nedostatkom bolničkih kreveta, nakon godina zamrzavanja ili smanjenja plata i redukcije bolničkih kapaciteta. U odnosu na 2010. godinu u Britaniji je broj kreveta smanjen za više od 17 hiljada, a u novembru 2019, svega nekoliko meseci pred izbijanje pandemije, nalazio se na istorijskom minimumu.

Ko god je pratio događanja u Britaniji u 2019, morao je videti mučne slike ljudi koji po hodnicima satima čekaju na hitne (!) preglede. U Španiji su posle 2011, pod vladom konzervativnog premijera Marijana Rahoja, budžeti za zdravstvo i obrazovanje umanjeni za deset milijardi evra, a udeo potrošnje na zdravstvo u BDP-u je opao sa 6,8% u 2009. godini na 5,9%, što je znatno ispod evropskog proseka od 7,5%. Pandemija se najviše razbuktala u madridskoj oblasti, u kojoj je ujedno i sprovedena najobuhvatnija privatizacija u zdravstvu. „Nacionalizacija“ i rekvizicija bolničkih kreveta koju je sprovela španska vlada u jeku pandemije bili su jedini mogući odgovor.

Gde je još privatizacija ugrozila sposobnost zdravstva da adekvatno odgovori na pandemiju? U Italiji! Od 2010. godine, italijanski zdravstveni sistem je pretrpeo smanjenje izdvajanja od čitavih 37 milijardi evra, a zabrana zapošljavanja je u periodu između 2008. i 2017. rezultirala u smanjenju medicinskog osoblja za skoro 43 hiljade ljudi, a sličan trend uočen je i broju kreveta na milion stanovnika, koji je u Italiji opao s 3,9 u 2007. godini na 3,2 u 2017.

Međutim, jedino pogled u dalju prošlost otkriva pravu razornost privatizacije: 1998. godine odnos javnih i privatnih bolnica bio je 61,3% prema 38,7%, dok je sada skoro 50-50%. Osim toga, Italija je osamdesetih godina imala oko pola miliona bolničkih kreveta, a danas ih ima oko dvesta hiljada. Žarište epidemije je, još jednom, bilo u regionu koji je bio vodeći po zdravstvenoj privatizaciji – Lombardiji, u kojoj je 40% bolničkih kapaciteta u privatnim rukama.

Nešto severnije, u Nemačkoj, prošle godine je povedena debata o „prekapacitiranosti“ zdravstvenog sistema u kojoj je jedna strana – pogodite koja – pozivala da se broj klinika prepolovi s 1400 na 600, tvrdeći da je nemački zdravstveni sistem – pogodite šta – preskup, neefikasan i trom. Sudeći po nemačkim rezultatima u borbi protiv koronavirusa, deluje da će ova rasprava biti odložena do daljnjeg, pošto je upravo izobilje bolničkih kreveta i medicinskog osoblja spaslo Nemačku visoke stope smrtnosti. Treba samo imati na umu da je teško stanje na jugu Evrope i u našim krajevima tesno povezano s nemačkim „uspehom“ – on se ima zahvaliti prilivu stotina i stotina medicinskih radnika iz siromašnijih delova Evrope, usled čega potonji nisu bili u stanju da adekvatno odgovore na zarazu.  

Svakako, istina je i da broj zaraženih i umrlih nema veze samo sa stepenom privatizacije zdravstvenog sistema, već i s nizom drugih faktora: blagovremenom reakcijom vlasti, demografskom slikom, brzinom opticaja ljudi i kapitala, turističkom aktivnošću, otporom kapitala epidemiološkim merama, i tako dalje. Pre će to biti faktori kojima se može objasniti to što su se zemlje Istočne Evrope relativno dobro snašle, jer su, s jedne strane, mesta slabijeg protoka kapitala, novca i ljudi, a s druge, nisu gubile vreme bulazneći o „imunitetu stada“ kao, na primer, britanski premijer (koji je nešto kasnije postao deo tog stada).

Pa ipak, i u tim krajevima se pokazalo gde su slabe tačke zdravstvenog sistema, kao što je slučaj s gerontološkim centrima kod nas, u kojima obitava najranjivija populacija, a koji su u ko zna kakvom materijalnom i finansijskom stanju. U Britaniji je u staračkim domovima umrlo više od šest hiljada ljudi, što je skoro petina ukupnog broja umrlih.

Da smo privatizovali zdravstvo po zapadnom modelu – cinik bi mogao dodati: umesto što smo ga ovako „samo“ zapustili – danas bismo bili suočeni sa znatno više nepoznatih u borbi protiv pandemije, tim pre što nije zamisliv scenario u kome SNS nacionalizuje privatne bolničke kapacitete, s obzirom na to da ni jednu fabriku za motanje kablova nije mogao (ili hteo) da primora da poštuje epidemiološke mere donete na državnom nivou.

Nije jasna ni uloga privatnog zdravstvenog sistema kod nas, niti zašto nisu mobilizovani i njihovi kapaciteti, iako 10% ukupnog broja lekara u Srbiji radi u privatnom sektoru, a u poslednjih 30 godina je u njega investirano 3,5 milijarde evra. Reklo bi se da se privatnici kod nas prosto „prave blesavi“, doduše, kao i u susednoj Hrvatskoj.

Kapitalizam sve više liči na kult smrti. Berzanski indeksi i sreća investitora rastu kada država radnike tera nazad na posao, a jedan broj njih u sigurnu propast. Konzervativna desnica, bilo u liku teksaških guvernera bilo u liku Bolsonara, hladnokrvno poziva ljude da se žrtvuju na oltaru ekonomskog rasta. Sitni preduzetnici, uz finansijsku podršku svoje nešto krupnije sabraće, s automatskim puškama, socijal-darvinističkim parolama i nacističkim znamenjima haraju javnim institucijama širom SAD, pozivajući na „otvaranje ekonomije“, a to će reći još i još smrti. Kapitalističkoj, privatizacionoj nekropolitici neće stati na put tapšanje zdravstvenim radnicima. Njoj se zna samo jedan lek − onaj koji je 1945. izvojevao pobedu života nad smrću.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE