Ne radi se o „jednakosti“ – kako žive umetnice i kulturne radnice

Iz predstave „Doći će partizani opet“, Magacin, Kraljevića Marka 4, Hristina Šormaz, Jana Milenković, Miloš Janjić, Nemanja Bošković, Dušan Murić, 2019. Foto: Luka Knežević-Strika

Da nije reč samo izjednačavanju prava žena sa pravima muškaraca, govori činjenica o sve većem broju žena na pozicijama moći, od mesta premijerke jedne države do ključnog mesta u nekoj partiji. Da li su time žene dobile veća prava? Nisu.

Zastupljenost žena u kulturi i umetnosti je pitanje koje se s vremena na vreme aktuelizuje, kao što je trenutno slučaj, lokalno, regionalno i šire. Imamo primere izložbi, biografskih knjiga posvećenih ženskim istorijskim likovima, formiranja novih edicija posvećenih ženama, predavanja o umetnosti žena i slično. Ovakvi programi su značajni i dobrodošli, međutim ne možemo da se ne zapitamo da li nužno predstavljaju korak ka izlasku iz patrijahalnih obrazaca delovanja ili se događa da ostaju u domenu reprezentacije?

Stanje na terenu je takvo da o kvantitativnoj zastupljenosti žena u kulturi možemo da govorimo, ali komplikacije nastaju kada otvorimo pitanje pozicija moći. Kako se navodi u publikaciji „Žene u javnim ustanovama kulture‟, prema podacima Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka 2017. godine, od ukupnog broja zaposlenih 58.9% su osobe ženskog pola/roda, a 41.1% muškog pola/roda. Međutim, muška figura stvaraoca, kreatora, mislioca, umetničkog genija i dalje je dominantna, na šta ukazuju brojni programi iz svih oblasti umetnosti. Pletu se aure, mitologizuju se likovi i pretvaraju u kultne, citiraju se rečenice i prepričavaju anegdote koje vremenom dobijaju legendarne dimenzije, stvaraju se nedodirljivi portreti i biografije. Primera je bezbroj, pomenimo samo neke poput Danila Kiša, Leonida Šejke, Ivana Meštrovića ili svetski poznatih primera poput Pikasa, Van Goga, Modiljanija, Vorhola, Baskijata, itd. Iako su to nesumnjivo značajne figure istorije umetnosti, na taj način skrojenih biografija žena nemerljivo je manje i one imaju drugačije tonove. Setimo se samo biografije Milene Pavlović Barili, koja je uvedena u istoriju umetnosti tek 1950-ih, a koja se intepretira kroz avanturistički ton, jer se bavila slikarstvom i putovala po svetu, što je ženama bilo vrlo retko omogućeno. Simptomatična je i interpretacija prema kojoj je zbog bolesti srca želela da aktivno proživi svaki trenutak, pa se time tumači i veliki broj dela koji je naslikala, kao da to nije „prirodno“ i normalno za jednu ženu.

Žene u kulturi – uloga brige i nege

Kada pak govorimo o savremenom trenutku, žene u kulturi obično imaju ulogu brige, koja se prenosi iz kućnog i reproduktivnog rada i u radnu sferu, a koja je oličena u zanimanjima kustoskinje, producentkinje, prevoditeljke, organizatorke, menadžerke, administratorke, koordinatorke, urednice programa i slično. Uglavnom su u pitanju negovateljski poslovi koji podrazumevaju gomilu nevidljivog, organizacionog i emotivnog rada. Setimo se samo figure muze koja je opstala još od starogrčke umetnosti i koja egzistira i danas u različitim oblicima.

Da ženama nisu namenjene „velike priče“, govori i podatak o broju dobitnica Velike nagrade arhitekture Saveza arhitekata Srbije/Udruženja arhitekata Srbije (od 2011.), koja se dodeljuje od 1982. godine, a koju su primile svega dve žene, i to ne samostalno, već u paru s muškarcima, svojim supruzima: 1993. nagradu su dobili Milenija i Darko Marušić, a 1994. Ljiljana i Dragoljub Bakić. Savez arhitekata Srbije/Udruženja arhitekata Srbije je reprezentativno udruženje u kulturi na teritoriji Republike Srbije, koje je član UIA, Međunarodnog udruženja arhitekata.

O tome koliko su žene marginalizovane u umetnosti govori i činjenica da se donedavno kao jedan od prvih bazičnih priručnika za svakog potencijalnog istoričara ili istoričarku umetnosti decenijama koristila veoma popularna „Istorija umetnosti“ H.W. Jansona koja obuhvata period od praistorije, pa sve do polovine XX veka, a koja je poznata i po tome što prvo izdanje iz 1962. ne sadrži nijedan rad ili ime bar jedne umetnice. Knijga je bila toliko uticajna da je poslužila kao osnova za jedan od značajnijih umetničkih radova domaće istorije umetnosti − Kunsthistorisches Mausoleuma.

Kada se u stručnim krugovima pokrene tema pozicije žena u kulturi i umetnosti, vrlo često se kao kontraargumentacija navode primeri u kojima su žene imale (ili imaju danas) određenu poziciju moći u struci, kao što je bio slučaj s dve Gertrude – Štajn (Stein) i Vanderbilt Vitni (Vanderbilt Whitney), jer su imale mogućnost donošenja odluka koje su oblikovale modernu istoriju umetnosti kakvu danas poznajemo. Ono što se u ovakvoj vrsti argumentacije previđa jeste da su obe navedene ličnosti bile klasno veoma privilegovane, poticale su iz bogatih i imućnih porodica, što im je omogućilo da se bave umetnošću, jednako kao i u slučaju pomenute Milene Pavlović Barili. Međutim, čak i pored privilegija koje su obe uživale, simptomatično je to što su u istoriji umetnosti, pre svega, ostale zabeležene kao mecene, ljubavnice i podrška velikim umetnicima, a o njihovim umetničkim opusima se gotovo ništa ne zna, iako su i same bile umetnice.

Iako postoje pozitivni primeri otkrivanja ženske istorije umetnosti, poput žena Bauhausa, koje su skoro potpuno potisnute kroz istoriju umetnosti, ili umetnica nadrealističkog pokreta i mnogih drugih, oni i dalje ostaju u okviru patronizovanih muških prostora na kojima vladaju maskulina pravila ponašanja.

Da se situacija nije drastično promenila ni nakon sto godina, svedoče primeri poput vesti da je nedavno prvi put u istoriji opere u Beču izveden komad kompozitorke ili, recimo, podatak da je danas među sto svetski najistaknutijih dirigenata/kinja svega osam žena.

Postoje inicijative poput one koju pokreće beloruska dobitnica Nobelove nagrade Svetlana Aleksijevič (Svetlana Alexievich), a koja se sastoji od otvaranja nove izdavačke kuće koja će štampati isključivo dela književnica, jer, prema njenim rečima, „muškarci su svuda“. Iako neophodne i dobrodošle, takve inicijative nažalost nemaju mogućnost rešavanja problema strukturalne prirode, već ostaju u domenu žensko-muške dihotomije, kvantiteta i statistika. Potreban nam je izlazak iz patrijahalnih obrazaca ponašanja, rada i delovanja u svakom segmentu života, pa tako i u kulturi, što izolovana ostrva u moru maskulinih pravila ponašanja ne mogu da pruže.

Isečak iz videa: Za reproduktivna prava žena se moramo boriti, Ana Vuković, Mašina, 2018.

Ravnopravnost nije dovoljna, potrebna je dublja društvena transformacija

Ono što objedinjuje 99% ljudi bez obzira na rod/pol jesu prekarni uslovi rada i života kojima su izloženi, a umetnost nije izuzeta iz toga. Naprotiv, kao i kada se radi o kućnom i reproduktivnom radu, eksploatacija se zamagljuje voli-ono-što-radiš ideologijom . Kao što Katja Praznik ističe, upravo zbog ideje o posebnosti umetničnog rada i distanciranja od rada koji se obavlja za nadnicu, omogućena je eksploatacija na kojoj počivaju institucije umetnosti. Kako podaci istraživanja koje je umetnički kolektiv W.A.G.E. (Working Artists and the Greater Economy – Radnice i radnici u umetnosti i šira ekonomija; akronim znači nadnica, op.ur.) iz Njujorka sproveo, između 2005. i 2010. godine naknade za umetnike su u proseku iznosile 0.6. i 1.4 posto operativnih organizacijskih budžeta neprofitnih organizacija koje se bave vizuelnom i izvođačkom umetnošću.

Kao što Čincia Aruca, Titi Batačarja i Nensi Frejzer (Cinzia Aruzza, Tithi Bhattacharya i Nancy Fraser), autorke „Manifesta Feminizam za 99%‟ navode, u pitanju je borba koja se ne može odvojiti od drugih pokreta koji se bore za zadovoljenje potreba 99 posto stanovništva, poput klimatske pravde, visokokvalitetnog besplatnog obrazovanja, javnih servisa, dostupnog stanovanja, radničkih prava, besplatne zdravstvene nege, sveta bez rasizma ili ratova. Potrebna je dublja društvena transformacija koja će omogućiti okolnosti koje će zaista biti inkluzivne i dati šansu svim društvenim grupama, bez obzira na rod/pol, klasu, rasu, zdravstveno stanje i druge kriterijume koje u sadašnjim okolnostima isključuju pojedince/ke i grupe koje se u njih ne uklapaju. Ovo je još jedna stvar koja se potpuno ogolila tokom vanrednog stanja zbog pandemije koronavirusa, jer nisu svi bili u mogućnosti da ne obavljaju svoj posao ili da rade od kuće, što je dovelo do brojnih slučajeva infekcija, pa čak i smrti. Ugrožene grupe i dalje su izložene riziku, a od njihovih individualnih okolnosti i mogućnosti zavisi i koliko će moći da se (sa)čuvaju.

Pored svega navedenog, polje umetnosti, bez obzira na svoju buržoasku konceptualizaciju, oduvek predstavlja i polje borbe, antagonizama, otpora, eksperimentisanja, traganja za novim, drugačijim poimanjima umetnosti i umetničkog rada. Granice umetnosti se stalno preispituju i pomeraju, iako ne logikom linearnog progresa, već uvek u zavisnosti od šireg konteksta. Na primer, postojali su istorijski pokušaji da umetnost postane dostupna svima. Jedan od njih je i razvijanje amaterizma, odnosno ne-ekspertskog pristupa u kontekstu samoupravnog preobražaja kulture u SFR Jugoslaviji kroz kino-klubove, foto-klubove, raznovrsna umetnička društva, formiranje ustanova kao što su domovi kulture, studentski i omladinski centri, itd. Ovde se ne radi o amaterizmu kakvim ga danas znamo, a koji se najčešće vezuje za etnokulturu i slično, već se radi o nečemu što bolje opisuje termin „iskazi kulturne samoaktivnosti radnika‟. Ideja iza ovog programa je da umetnost nije nešto što je dostupno samo privilegovanim pojedincima i pojedinkama, kao oblik profesionalnog bavljenja i stvaranja društvenih elita, već svaki čovek je umetnik i stoga svakome treba da bude omogućeno da se umetnički artikuliše i izrazi, ukoliko za tim oseća potrebu. Taj ideal nije nikada u potpunosti ostvaren, već samo u fragmentima, a današnjim politikama podsticanja kreativnih industrija nauštrb vidova umetnosti koje nemaju komercijalnu vrednost, od njega se sve više udaljavamo, jer umetnost postaje polje ili izuzetne komercijalizovanosti, jednokratni mamac za privlačenje investicija, ili pak polje (samo)eksploatacije i prekarnosti.

Činjenica je da do dubinske transformacije neće doći odmah i sada, ali je takođe činjenica da ne moramo čekati idealne okolnosti da bismo činili male korake u vidu konstantnog (samo)obrazovanja, (samo)osvešćivanja, reformulisanja zahteva i potreba koji su u interesu većine stanovništva, s ciljem života u svetu u kojem svi imaju jednake šanse. Izlazak iz buržoaskog patrijahalnog obrasca prema kojem je umetnost aktivnost privilegovanih nadarenih i nadahnutih pojedinaca, najčešće muškaraca, svakako predstavlja značajan iskorak. Kolegijalnost, bez obzira na snažne tržištem uslovljene pritiske jeste još jedan takav iskorak. Ne samo reprezentovanje dela autorki, već njihovo aktivno uključivanje u rad i proces predstavlja još jedan iskorak.

Šejma Fere, postavljanje izložbe, galerija U10, 2017.

Anketa: Kako žive um(j)etnice?

Stoga, veoma su važne inicijative, grupe, organizacije, pojedinci i pojedinke koji upravo na tome vredno rade, pomenuću samo neke: Rekonstrukcija ženski fond, Befem, Femikseta, Pobunjene čitateljke i druge. Trenutno je u toku popunjavanje ankete „Kako žive um(j)etnice?“ koje realizuju Ksenija Đurović i Ana Vuković na teritoriji Beograda tokom 2020. godine. Projekat su 2017. godine inicirale Selma Banich i Nina Gojić i sprovele istraživanje zajedno sa Tajanom Josimović na teritoriji Rijeke i okoline, što je rezultiralo publikacijom i muralom posvećenim ženama Rijeke i okoline.

Anketu su popunile 93 kulturne radnice iz različitih umetničkih oblasti i različitih statusa: stalni radni odnos (na puno i na pola radnog vremena), samostalne umetnice, samozaposlene, studentkinje, freelance radnice koje nemaju status samostalne umetnice, jedna pripravnica na stručnom osposobljavanju i zaposlene u drugoj struci. Rezultati istraživanja su pokazali recimo da je 25% ispitanica bilo izloženo mobingu, a kao razlozi se navode primeri poput uskraćivanja slobode da oblikuju kurikulum onako kako smatraju kvalitetnim i adekvatnim, pretnje otkazom zbog čestih bolovanja (najčešće zbog nege bolesne dece), podizanja glasa zbog nepotizma među drugim kolegama, rodna diskriminacija (u slučaju filmskih snimateljki). Naveden je slučaj kada jedna ispitanica nije dobila posao u jednoj muzičkoj školi zato što je direktor zaključio da bi u slučaju porodiljskog odsustva morao da traži zamenu za nju.

U istraživanju se, takođe, ističe kako je ceo sistem postavljen tako da u slučaju bolesti i nege deteta sve pada na leđa majki. Mnoge žene odlažu roditeljstvo kako bi sačuvale posao ili napredovale u njemu, a mnoge od te uloge odustaju jer za to nemaju uslove, poput recimo, književnica, s ozbirom da su jedan od važnijih izvora finansiranja za tu oblast rezidencije u inostranstvu. Ukoliko ste majka jako je teško otići na mesec-dva ili duže od kuće, ili pak izvaditi dete iz škole na tako dugi period i povesti ga sa sobom.

Ksenija Đurović i Ana Vuković su, u konsultaciji sa koleginicama umetnicama (Šejma Fere i Katarina Popović), savete sociološkinje Marije Radoman i uz podršku platforme zajedničko.or i rezidencijalnog programa MutiMadeira, upitnik prilagodile lokalnom kontekstu Beograda. Ono što ovom istraživanju daje još jedan nov aspekt je podatak da su i one same producentkinje, što je veoma zanimljiva pozicija u procesu umetničke proizvodnje, koja podrazumeva jako puno brige, nege, praćenja celokupnog procesa i stoga i dobro poznavanje uslova rada i razumevanje života kulturnih radnika i radnica.

Ostaje da vidimo šta će pokazati rezultati ove ankete za Beograd i okolinu, a u međuvremenu možemo da nastavimo da razmišljamo, udružujemo se i radimo na tome da se stvari strukturalno menjaju, jer kao što kaže jedan mim koji ovih dana kruži internetom “Feminizam nije o ‘jednakosti’. Žene ne žele isti pristup mizogenim sistemima; mi želimo kraj tim sistemima” (Feminism isn’t really about “equality.” Women do not want equal access to misogynist systems; we want an end to those systems.)

Upitnik za popunjavanje se nalazi na ovde i može se popuniti do 30. juna, pozivaju su sve kulturne radnice, svih umetničkih oblasti i statusa da ga popune i time daju svoj doprinos istraživanju.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE