SAD: Ima li mesta za policijske sindikate u radničkom pokretu?

Foto: KarlaAnnCoté / Flickr

U SAD već mesec dana traju intenzivni protesti čiji je neposredni povod bilo ubistvo Afroamerikanca Džordža Flojda. Masovna pobuna protiv strukturnog rasizma i policijskog nasilja je izazvala raspravu unutar radničkog pokreta o politici i praksama policijskih sindikata.

Flojdova smrt je, nažalost, samo jedna u dugom nizu fatalnih posledica policijskog nasilja. Ono je, po podacima internet stranice Fatal encounters, od dvehiljadite godine rezultiralo smrću gotovo 30 000 Amerikanaca. Samo u prvih pet meseci 2020. nastradalo je nekoliko stotina ljudi. Dok je udeo afroameričke populacije u opštoj oko 13%, oni predstavljaju čak duplo više, odnosno četvrtinu usmrćenih u ovoj statistici. Znatno češće od drugih Afroamerikanci stradaju od gušenja, „zdravstvenih uzroka“ i prebijanja.

Preterana upotreba sile od strane policije motivisala je nastanak pokreta Black lives matter. Od 2013. godine njegovi učesnici organizuju kampanje osvešćivanja o ovoj problematici, protestuju na ulicama i vrše medijski pritisak na vlasti u SAD, sa ciljem da ih nateraju da se pozabave iskorenjivanjem rasističkih predrasuda i ukidanjem regulativa koje omogućavaju da se različiti oblici nasilja nad afroameričkim stanovništvom odvijaju u zakonskim okvirima.

Ovogodišnji protesti su po masovnosti, učestalosti i intenzitetu daleko prevazišli sve skorašnje kampanje antirasističkih pokreta. Počeli su zapaljivo, a proširili se velikom brzinom.

Predstavnici demonstranata i vlasti ušančili su se u suprotstavljenim stavovima, optužujući drugu stranu za agresivne provokacije, a za svoju pribavljajući legitimitet branitelja pravde — odnosno, u slučaju policije, reda i poretka. Već prvih dana nakon Flojdove smrti u protestima je gorela stanica policije u Mineapolisu, a osnovna funkcija bulevara na Menhetnu se transformisala iz trgovačke u ratnoliko političku: izlozi su izlomljeni i pozatvarani, ulice tako postale polje za iskazivanje nataloženog i proključalog nezadovoljstva.

Američka policija i zakonodavstvo su ozloglašeni zbog nepravednog tretmana Afroamerikanaca; Policijska stanica u Mineapolisu u plamenu. Foto: Mateja Meded / Facebook

Istovremeno, Amnesty international je od 26. maja do 5. juna dokumentovao čak 125 slučajeva policijskog nasilja nad demonstrantima u 40 država, objavivši i njihovu mapu. Mnogi od njih, uključujući nediskriminatorno ispaljivanje gumenih metaka i suzavca, te nasilno potiskivanje okupljenih štitovima od strane policije u punoj opremi, izvršeni su nad mirnim okupljenima. Iz tačke gledišta demonstranata, bezbednost koju brane vlast i policija se iscrpljuje u osiguravanju interesa viših klasa i njihovog privatnog vlasništva.

Od početka protesta raste broj Amerikanaca spremnih da podrže to gledište, koji staju na stranu antirasizma, suprotstavljajući se formalnom pravu i uvreženom poretku. Demonstracije su u proteklih nekoliko nedelja održavane u preko stotinu gradova, odnosno u većini američkih država. Još zanimljivije, istraživanja pokazuju da u njima gotovo svuda belci učestvuju u iznenađujuće velikom procentu: početkom meseca bilo ih je oko 61% na okupljanjima u Njujorku, 65% u Vašingtonu, 53% u Los Anđelesu.

Snaga aktuelnog talasa protesta najčešće se dovodi u vezu sa povodom njegovog nastanka i okolnostima narastanja. Ubistvo Džordža Flojda je do sada najbolje dokumentovan slučaj policijskog nasilja. Različitim kamerama je zabeležen gotovo svaki sekund, od privođenja do smrti, i ti snimci su postali momentalno dostupni javnosti. Javnost je, sa svoje strane, već senzitivirana na ovu temu zahvaljujući kampanji Black lives matter (uz to, nemalo i „pakovanju“ gorke političke poruke u šećerlemu sitkoma poput Grey’s anatomy, preko kojih je ona upućena i publici sklonoj političkom eskapizmu).

Istu tu javnost, današnje demonstrante, sačinjava stanovništvo čiji je zamašan udeo zbog pandemije koronavirusa privremeno ili trajno izgubio posao i/ili bio primoran na kućnu izolaciju: onih, dakle, koji ovih dana imaju više vremena da se informišu, više gneva da ga izraze, više uslova da se na ulici solidarišu sa zemljacima izloženim dramatičnoj nesigurnosti očuvanja golog života.

Sindikati i reforma policije

Tako formatirani otpor od mnogih aktera iziskuje da se prema njemu odrede i tako dodatno politički profilišu. Sindikati nisu najnevažniji od njih. Za sindikate bi, uopšteno govoreći, solidarisanje sa radnicima i nezaposlenim demonstrantima predstavljalo ne samo „prirodno“ ujedinjavanje po afinitetu (konkretno: sličnosti zahteva), već i priliku za sopstvenu afirmaciju u momentu koji brojnost članstva zatiče nisko na krivulji dugogodišnjeg opadanja.

Nekoliko momenata, međutim, sprečava američke saveze sindikata u tome da se strogo i unisono izjasne za društvenu ravnopravnost, a protiv poretka u njegovom postojećem obliku.

Jedan od njih spada u domen odnosa snaga realnih aktera na političkoj areni u kojoj sindikati nastupaju. Drugim rečima, radi se upravo o borbi za pomenuto članstvo.

U nekoliko velikih saveza, naime, značajnu ulogu imaju policijski sindikati. Kao mnogo puta do sada, policijski sindikati se i u ovom slučaju protive zahtevima za reforme koje bi uključivale smanjenje policijskih ovlašćenja, kriminalizaciju najnasilnijih praksi i (strože) kažnjavanje policajaca koji za njima posegnu. Štaviše, iako su pod pritiskom protesta delimične reforme već usvojene u pojedinim američkim gradovima i državama, policijski sindikati prete istupanjem iz saveza sindikalnim upravama koje bi podržale temeljnije izmene zakonodavstva.

Revoltirani takvim stavovima, drugi sindikati na to od saveza zahtevaju da se policijski sindikati čiji predstavnici nisu raspoloženi da se zalažu za univerzalna ljudska i radna prava — iz članstva jednostavno izbace.

Tako je početkom juna koalicija King county Labor Coalition zapretila policiji u Sijetlu da se „pozabavi problemom rasizma u svojim redovima“ ili napusti savez. Kako piše Guardian, udruženje radnika i radnica u avio-saobraćaju, Association of Flight Attendants-CWA, takođe je izdalo saopštenje u kome poziva na „izbacivanje policijskih sindikata iz radničkog pokreta“. Sindikat televizijskih pisaca i digitalnih novinara (Writers Guild of America) je od saveza sindikata AFL-CIO zahtevao da izbaci uniju policijskih udruženja (International Union of Police Associations – IUPA). U svom saopštenju za štampu ta organizacija je IUPA da svoju težinu u kolektivnom pregovaranju koristi „kao batinu“.

Pristajanje policijskih sindikata na reforme je značajno jer, kako piše Gardijan, oni trenutno imaju nekoliko načina da zaštite svoje članstvo od optužbi i kazni: od toga da su u mogućnosti da ih zaštite od arbitraže u slučaju da uniformisano lice bude otpušteno zbog nedoličnog ponašanja do toga da se mogu osigurati da dosijei optuženih policajaca ostanu poverljivi. To je jedan od preduslova za to što se, prema podacima internet stranice Mapping police violence, krivci za smrt usled policijskog nasilja u 99% slučajeva izvlače bez zakonske kazne, a često i bez optužbe.

Bauk socijalizma kruži SAD-om; Foto: Gage Skidmore / Flickr

Emancipatorski nastrojeno članstvo pojedinih sindikata sada se suočava sa dva problema u pokušaju da pritisne policijske sindikate. Sa jedne strane, nekoliko važnih policijskih sindikata ne pripadaju savezima i nikada se i nisu predstavljali drugačije nego kao okoštala i konzervativna udruženja bez sluha za društvenu ravnopravnost, namenjena zaštiti uskog spektra neposrednih interesa članova. Drugi matične saveze ucenjuju mogućim preletanjem u rivalske koalicije; a u slučaju pomenutog IUPA, „batina“ kojom zasad uspešno prete broji nezanemarljivih 100 000 članova.

Određivanje sindikata prema zahtevanim reformama sadrži još jednu, principijelnu, začkoljicu. Javnost, zahteva i da se značajno smanji finansiranje policije; da se smanji brojnost zaposlenih, rashodi na opremu, plate. To je tačka u kojoj policijski sindikati kao predstavnici radnika u policiji na solidarnost u odbrani plata i uslova rada pozivaju druge radnike.

Američka policija se, međutim, ipak nalazi u položaju koji se dramatično razlikuje od položaja ostatka javnog sektora, da krenemo od njega. Kako za Jacobin stvari sažima Džeremi Gong, iz Ouklanda, grada koji čak 43% budžeta usmerava na policiju: „Tokom poslednjih pedeset godina američki gradovi su pretrpeli ogromne budžetske rezove, sindikati su desetkovani, radnici ostali bez posla i dostupnog stanovanja, osnovna infrastruktura je urušena, a siromaštvo i beskućništvo su eksplodirali. Ali, gradovi i državne vlasti su se, uz podršku federalnih, okrenule policijskom nadzoru i pritvaranju građana sa ciljem da nasilno kontrolišu nezaposlene i siromašne – naročito Afro i Hispanoamerikance, ali i belce – umesto da im obezbede poslove i sredstva za spasavanje iz siromaštva.“

Samo za vreme pandemije najbogatiji Amerikanci su inkasirali 434 milijarde dolara, čime je njihovo bogatstvo poraslo na 3.3 biliona – nadmašujući ukupnu imovinu čak 60% stanovništva. Siromašniji imaju mnogo razloga da zahtevaju ravnopravnije i bezbednije društvo, a bogati ogroman interes da od njih pokušaju da se zaštite sirovom silom pod okriljem zakona.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE