Dvadeset godina od Petog oktobra: demokratske promene ili duplo golo?

Foto: Nemanja Jovanović / Kamerades

Prošlo je dvadeset godina od Petog oktobra, dana punog nade i euforije, marša odlučnosti, ulaska u promene, u bolji, perspektivniji život. Iako se 5. oktobar 2000. u javnom diskursu pretežno i dalje vidi kao istorijski trenutak, revolucija i početak demokratskih promena, ona energija i očekivanja koje su obeležile svrgavanje Miloševića sa vlasti pre dve decenije danas su sasvim izbledele.

Tog četvrtka su kolone automobila, autobusa i kamiona krenule iz gradova širom Srbije. Mnogi od onih koji su dugo protestovali na ulicama i trgovima u svojim gradovima, pritiskali kordone policije, zauzeli Skupštinu i mahali zastavama sa njenih zapaljenih prozora tu su došli materijalno opustošeni, očajni i ljuti.

Da li je Peti oktobar propuštena šansa za istinsku transformaciju Srbije samo zato što nije došlo do lustracije? Teško da je DOS, čak i da je političke volje bilo, tada mogao da lustrira bilo koga kada su se i u njihovim redovima nalazili oni koji su Miloševićev režim činili godinama. Danas, čini se, situacija ima svoje sličnosti sa tim periodom. Većina i dalje živi na ivici siromaštva, tranzicija je trajno suspendovala demokratiju, vlast i opoziciju čine isti ljudi, a institucije su i sada na raspolaganju samo jednom čoveku. A bolje sutra?

Ko je izneo revoluciju?

Predstavnici DOS-a su znali da do svrgavanja Miloševićevog režima neće doći bez jačeg pritiska, još jednom rundom šetnji i protesta. Tada su mapirali strateške aktere za stvaranje pritiska i građanske neposlušnosti – radništvo.

Nekoliko dana nakon izbora, 29. septembra, preko 7000 rudara Kolubare je stupilo u štrajk. Ubrzo nakon toga u štrajk stupaju i rafinerija u Pančevu, valjaonica bakra u Sevojnu, Kostolac i Majdanpek. Kako je pričao za BBC Miodrag Ranković, tadašnji predsednik Sindikata površinskih kopova Kolubare: „Ceo 5. oktobar lomio se na Kolubari tih dana. Bilo je strašnih pritisaka, dolazila je vojska, policija. Nudili su nam šta god hoćemo, vile na Dedinju, samo da RTS snimi bager kako radi”.

U nekim gradovima, Čačku, Užicu, Nišu i Kragujevcu, otkazale su i državne službe i banke koje su odbijale da šalju novac za Beograd. U štrajku su bili i radnici u velikim fabrikama širom Srbije, do tada uporištima Miloševićevog režima. Pridružili su im se i advokati i zdravstveni radnici i radnice. Već trećeg oktobra veliki broj preduzeća, vrtića, fakulteta, škola, kulturnih ustanova i muzeja nije radio. Čak ni vremenske prognoze nije bilo tih dana, Hidrometeorološki zavod je bio u štrajku.

Nisu samo radnice i radnici bili u štrajku, nego su u velikoj meri blokadu pomogli i seljaci. Tako su kod Smederevske Palanke zbog pokradenih glasova seljaci izvezli četrdeset kombajna na put i blokirali ga. Nisu hteli da ih sklone uprkos naredbama policije, već su gorivo iz njih istočili i rekli – sklonite ih sad sami.

Ideja da će generalni štrajk i opšta građanska neposlušnost započeti Peti oktobar pokazala se kao ispravna. Deluje da do generalnog štrajka nije ni bilo teško doći, radnici i radnice su se u tom trenutku već preko deset godina borili za osnovnu egzistenciju. Socijalno nezadovoljstvo je bilo veliko još od kraja 1980-ih, kada započinje i najveći talas štrajkova na ovim prostorima, a mnogi od njih, poput onih radnika Borova i Rakovice, su se i završavali ispred federalne Skupštine.

Radništvo se masovno suprotstavljalo merama štednje osamdesetih godina; Protest radnika Borova 1988; Izvor: Arhiv Jugoslavije – AJ-112-L-11703-123

U prvoj polovini devedesetih, zajedno sa bujanjem nacionalizma, zbog težine ekonomske i socijalne situacije u zemlji, radnici su skoro svakodnevno protestovali za opšte uslove za preživljavanje. Ratno stanje i posledične sankcije i inflacija donele su brojne probleme u društvu, od potpunog smanjenja obima rada u fabrikama, ukidanja sredstava za osnovno poslovanje, odlaska preko 800.000 zaposlenih na prinudne odmore i plaćena odsustva (tek se kasnije ispostavilo da mnogima tada doprinosi nisu uplaćivani pa čitava jedna generacija ne uspeva da ode u zasluženu penziju zbog ovih godina nepovezanog staža), do neisplaćivanja plata.

Devedesetih je zakonska regulativa bila takva da je radničke štrajkove maltene onemogućavala, iako su nominalno bili dozvoljeni zakonom iz 1996. Ipak, kako navodi Nada Novaković u svojoj knjizi o radničkim štrajkovima i tranziciji, zbog težine situacije su oni u posleratnim godinama postali sve učestaliji. Nakon rata se protestovalo protiv pretnji od stečaja, likvidacije firmi i njihove prodaje. Štrajkovali su tekstilci, metalci, rudari, putari, zaposleni u prosveti, zdravstvu, sudstvu.

O mrtvima sve najlepše

Prve reforme nakon Petog oktobra koje su započete formiranjem Đinđićeve Vlade ticale su se najpre privatizacije društvenih preduzeća, trgovinske liberalizacije, i donošenja novog Zakona o radu.

U vreme rada prelazne Vlade između 5. oktobra 2000. godine i formiranja Đinđićeve „prve demokratske vlade“, po Miloševićevom privatizacionom zakonu iz 1997. godine, a pre nego što je donet “Đinđićev zakon o privatizaciji” (usvojen samo četiri meseca nakon formiranja Vlade) – je insajderski privatizovano više od pola društvene svojine u Srbiji, i to u najvažnijim preduzećima, pri čemu su najviše profitirali tadašnji direktori.

Najavljene reforme su navodno nastavile tranziciju u kojoj je privatizacija za cilj imala rast privrede i zaposlenosti, ali i vraćanje države blagostanja koja se devedesetih raspala. Međutim, u praksi privatizacija je imala potpuno suprotne efekte jer ona podrazumeva negiranje radničkih interesa čak i kada se radi po zakonu. Pored toga što je bila pretežno netransparentna i pojeftinjena (državna imovina se prodavala budzašto), privatizacija je podrazumevala i velika otpuštanja. U prvim godinama od Petog oktobra posao je izgubilo nekoliko stotina hiljada ljudi, a sav privredni rast koji je i postojao, razgrabila je mala grupa ljudi čiji se predstavnici rotiraju na vlasti već trideset godina.

Danas postoji nastavak retroaktivne idealizacije perioda Zorana Đinđića koja se razvila vrlo brzo nakon njegovog ubistva. Ovaj „reanimator privatne svojine nakon pedeset godina komunizma“ nažalost nije doneo najavljivano zlatno doba; nije ga, istini za volju ni obećavao, ko je pažljivo slušao. Ne treba stoga zaboraviti rečenicu iz teksta „Peti oktobar i učenik koji je prevazišao učitelja“ iz 2015. godine – reforme koje je Đinđić predvodio išle su direktno nauštrb blagostanja onih bez kojih bi, kako je i sam govorio, petooktobarsku bitku izgubio.

Kud se dede Šesti oktobar ili šta ako smo dobili baš ono što smo i hteli?

Svaka godišnjica Petog oktobra sa sobom donosi nove lamente nad izdajom petooktobarskih očekivanja od strane onih koji su „mnogo isti“ u svojim kabinetima i foteljama, onih koji su revoluciju ukrali kao skupštinski inventar i odneli je kućama iako nema tih stolica i slika sa skupštinskih zidova koje mogu da nadoknade višedecenijsko sistemsko pljačkanje, ili onih koji su je ugušili kolektivnom apatijom iz koje se nikad neće prenuti.

Šta su te suštinske promene koje su se čekale tog famoznog Šestog oktobra? Sve one promene koje su apstraktno nazivane da nam konačno bude bolje. A to u praksi može značiti i zaista znači različite stvari. Danas kada se pogleda unazad, više je nego jasno da nisu svi isto ni tražili, na tim ulicama, ispred te Skupštine. Neki su bili protiv nacionalizma, neki protiv socijalizma, protiv rata, nezadovoljni zbog sankcija, neprimanja plata, restrikcija struje, protiv izborne krađe, višegodišnje izolacije. Ipak, svi su hteli da rade i žive od svog rada.

Nakon Petog oktobra stigao je Šesti, samo ga tako možda niko nije zamišljao. Najavljivane reforme su tada započete po hitnom postupku, a privatizacija javnih preduzeća i društvene imovine je nakon konstituisanja Đinđićeve Vlade dodatno ubrzana. Kao reakcija na ubrzani proces privatizacije, ali i dalje osiromašenje stanovništva, organizovani su brojni radnički štrajkovi. Ti štrajkovi, kako piše Nada Novaković, su bili i izraz otpora neoliberalnom konceptu privrednog razvoja kojim je većina ubrzano gubila stečena socijalna i ekonomska prava.

Vreme je da vratimo radnika u Zakon o radu; Foto: Marko Miletić / Mašina

Nasuprot obespravljenih stajala je nova politička elita na vlasti. Privatizacija je pre Petog oktobra već značajno uništila industrijske grane, a nakon njih su na red došla preostala preduzeća i javni sektor. Vlada je zamrzla plate i pristupala organizacionim promenama, a štrajkovi su bili sve češći, u EPS-u, JAT-u, državnoj upravi (katastri, uprava, sudstvo, policija) i u bankarskom sektoru.

Koliko je situacija bila loša govore činjenice da je godinu dana nakon demokratskih promena Vlada nameravala da otpusti blizu 7000 radnika Crvene Zvezde iz Kragujevca. Radnici i radnice su stupili u štrajk, i nakon pregovora sa ministrima zaista su usledile promene, samo ne u njihovu korist: fabrika je zatvorena, otkaz je dobilo 6000 ljudi, a pomoć države je bila više simbolična. Nepune dve godine nakon Petog oktobra rudari iz Bora su najavljivali „Marš gladnih“. 2004. godine su radnici Jugostroja iz Rakovice protestovali i tražili pedeset zaostalih ličnih dohodaka. Pedeset.

Nakon ubistva Zorana Đinđića nije bilo nikakve kontrarevolucije. Osnovne ideje Petog oktobra koje je imao DOS niko nije izdao, vrlo su ih dosledno sprovodili, svaka vlada od tada do danas. Sve vlade imaju kontinuitet politika koje se zasnivaju na privatizaciji, tržišnoj liberalizaciji, deregulaciji tržišta rada i evrointegracijama gde Srbija zauzima tačno ono mesto koje i treba da zauzme – ona je zadužena i ekonomski zavisna država na kapitalističkoj periferiji u kojoj se demokratija jeftino prodaje za stabilnost i poslušnost.

Ostaje da priznamo da je Peti oktobar iznelo i izvelo radništvo, ali da ih je Šesti kaznio, jer svu cenu transformacije i reformi su platili radnici, ostavljeni na cedilu od strane onih koji su njihov očaj, nezadovoljstvo i želju za demokratskim promenama karijeristički iskoristili. A bolje sutra? Bolje sutra ostaje fantazam kojim se i danas maše građankama i građanima, a doći će tek kada se loša društveno-ekonomska situacija za koju su uvek „krivi oni prethodni“ reši i sanira – daljim reformama.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE