Kratka istorija studentskih borbi za dostupno obrazovanje u Srbiji, 1. deo

Studentski protest u Beogradu 2006. godine

Studentske borbe protiv komercijalizacije visokog obrazovanja predstavljaju neke od najznačajnijih otpora neoliberalnoj društvenoj transformaciji u Srbiji. U četiri teksta donosimo kratak pregled najznačajnijih momenata studentskog organizovanja na fakultetima u Beogradu i Novom Sadu u proteklih petnaest godina.

U poslednjih trideset godina obrazovanje – nekada smatrano društvenim dobrom, zbog čega je bilo besplatno i svima dostupno – sve više postaje roba. Otvoreni su privatni fakulteti, na kojima vlasnici ubiraju profit od školarina, dok se državnim fakultetima sukcesivno smanjuju sredstva koja dobijaju iz javnog budžeta. Među studente je još 1993. godine uveden princip konkurencije kada je smanjen broj budžetskih mesta i uvedena kategorija studenata koji sami plaćaju školarine, odnosno „samofinansirajućih studenata“, čime je zvanično određenom broju studenata onemogućeno besplatno obrazovanje.

U istom periodu, školarine su iz godine u godinu bivale sve skuplje, a uslovi za studiranje teži. Pod parolom „povećanja efikasnosti studiranja“, 2005. godine uveden je Zakon o visokom obrazovanju, čime je smanjen broj ispitnih rokova, a povećan uslov za budžet. „Bolonjska reforma“ je imala za cilj uvođenje Evropskog sistema prenošenja bodova (ESPB), kako bi studenti iz Srbije studirali po istom sistemu kao i njihove kolege u Evropi i time bili u mogućnosti da im se diploma s naših univerziteta prizna u inostranstvu i pozicionira ih na evropskom tržištu rada, što je pospešilo i kasnije uočen problem „odliva mozgova“.

Komercijalizacija visokog obrazovanja neminovno ima svoje materijalne posledice za studente i njihove porodice. Minimalna zarada 2006. godine iznosila je 46 dinara po satu, što znači da je radnik koji radi za minimalac tada za mesec dana svog rada zaradio 7.360 dinara.

Školarine su već tada bile sramotno nepriuštive velikom broju ljudi s nižim i srednjim primanjima – školarina za Filozofski fakultet iznosila je 86.000 dinara, za Pravni 60.000, za Rudarsko-geološki je bila među najnižima i iznosila je 30.000 dinara, dok je školarina za Arhitektonski fakultet bila čak 240.000 dinara, sve do studentskih protesta, posle kojih je smanjena na 160.000, ali samo privremeno, pošto je već godinama ponovo 240.000 dinara.

Dakle, visinom školarina znatno je smanjena mogućnost društvene pokretljivosti, deca iz radničkih i seljačkih porodica otpadaju u prvom krugu, ili se pak upuste u trku za budžet, ali možemo pretpostaviti da visina školarine takođe igra ulogu u odabiru fakulteta, pa je verovatnije da će se budući student iz siromašne porodice opredeliti pre za Rudarsko-geološki nego za Arhitektonski fakultet, jer će, ukoliko ne uspe da upiše Arhitektonski, ili ukoliko padne godinu, izgubiti mogućnost da studira.

Studentski protest u Beogradu 2006. godine

„Profesori, a koliko ste vi platili školarinu?“ Blokada Filozofskog fakulteta 2006.

Studenti su se usprotivili ovim promenama i organizovali se već 2006. godine, najpre na Filozofskom fakultetu, a zatim i na Medicinskom, Stomatološkom i drugim fakultetima u Beogradu sa zahtevima da se školarina umanji za 60% i da se utvrde kriterijumi za njeno određivanje. Rešenje koje je ponudila grupa pobunjenih studenata sa Filozofskog, pod parolom „Dole školarine“, bilo je da visina školarine bude ograničena do iznosa od 35.000 dinara. Pobuna je otpočela protestnom žurkom za niže školarine, da bi preko niza protesta došla konačno do blokade fakulteta.

Jedan od ključnih problema reforme visokog obrazovanja bilo je otežavanje društvene pokretljivosti – pošto je obrazovanje sve više počelo da se naplaćuje, siromašnijem delu stanovništva smanjivale su se šanse za studiranje. Godine 2006, profesor Mladen Kozomara ukazuje na ovaj problem:

Vrlo brzo će se znati koji društveni slojevi uopšte mogu da računaju na tu prohodnost, kako se to kaže, na osnovu školovanja i znanja, a koji uopšte ne mogu da računaju s tim. To je već sada vidljivo. Pa ja sam maločas pričao, prvi put u životu sam imao na ispitu… troje studenata je plakalo zato što im je to bio poslednji ispit… ako taj ispit ne polože, nemaju uslov, i onda prelaze na samofinansiranje. Prvi put se meni kao nastavniku koji je trideset godina na fakultetu dešava da studenti plaču, znate. To govori o krajnje dramatičnoj situaciji.

Vladimir Simović, učesnik protesta 2006. godine, objašnjava šta ga je najviše podstaklo da istraje u protestima i blokadi:

Sećam se da smo te godine krenuli da delimo letke na Filozofskom fakultetu prilikom upisa nove generacije brucoša. Reakcije su, naravno, bile raznolike. Većina ljudi je bila fokusirana na svoje papire, prijemni ispit, birokratiju… Ali mi je i dalje u glavi jedan čovek koji je tu došao sa sinom. On je uzeo letak i krenuo da nam priča kako dolaze iz jednog manjeg grada u Srbiji, kako im je pored svih administrativnih troškova bilo potrebno i mnogo novca za prevoz i smeštaj tokom prijemnog ispita koji je trajao dva dana, i kako su jedva uspeli da se skrpe kako bi sinu omogućili upis na fakulet. Takve male priče te ohrabre da nastaviš dalje da se boriš.

Simović kaže da je njihova generacija već tada bila kritična prema političarima koji su nakon 5. oktobra 2000. došli na vlast i počeli da sprovode privatizaciju javnog sektora, između ostalog i obrazovanja.

Glavna parola bila nam je ’Dole školarine’. Jasno je da su naši neposredni zahtevi bili da se školarine smanje, ali dugoročno smo želeli da kažemo da su problem školarine kao takve. Argument nam je bio da znanje ne može biti privatno vlasništvo, da ono nije roba. Ono mora biti dostupno svima, mora biti zajedničko dobro. Još jedna parola koje se sećam bila je: ’Profesori, a koliko ste vi platili školarinu?’ Većina nastavnog kadra koji je u to vreme predavao na Univerzitetu školovao se u socijalizmu, potpuno besplatno. Na neki perverzan način su ti isti ljudi počeli nas da ubeđuju kako obrazovanje ne može biti svima dostupno.

Naš sagovornik podseća i da je nakon jednog od protesta (22. novembra 2006) u zgradi Filozofskog fakulteta istovremeno organizovano obeležavanje deset godina od studentskih protesta iz 1996. godine.

Baš tog dana susrele su se na hodniku dve generacije i dve perspektive. Čedomir Jovanović je izviždan na hodniku, baš kao i Čedomir Antić, koji je, silazeći niz stepenice ka izlazu iz zgrade počeo da nam dobacuje nešto u stilu: ’Komunjare!’ Taj trenutak je samo iskristalisao ono što je pažljivom posmatraču moglo biti od početka jasno – karakter dva protesta bio je potpuno različit.

Na pitanje kako je bilo tokom blokade, Simović odgovara:

Tih sedam dana fakultet je bio naš 00–24, gradi se zajedništvo, a ljudi se kroz to iskustvo na specifičan način politizuju. Deluje mi da fakultet nikad nije bio čistiji i zabavniji nego tih dana. Organizovana je alternativna nastava, projekcije filmova, diskusija je bila konstantna. Ljudi sa strane su dolazili, donosili nam novac, hranu, podržavali. Sve to skupa je činilo atmosferu posebno pozitivnom.

Štrajk glađu studenata ispred Vlade Srbije 2010. godine

Izostanak dijaloga i radikalizacija protesta

Isticanje zahteva za smanjenje školarina doveo je do talasa protesta: iste godine se protestuje za izjednačavanje statusa diplomiranih studenata s novom uvedenom kategorijom master studenata, za smanjenje troškova studija, a zatim 2007. godine u štrajk za smanjenje školarina i smanjenje uslova za upis ulaze studenti i studentkinje Arhitektonskog i Fakulteta likovnih umetnosti. Godine 2008. na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja protestuje se sa zahtevom da se uslov za budžet spusti na 42 ESPB i da se smanji cena bodova koji se prenose u narednu školsku godinu, a studenti Filološkog svoj protest otpočinju peformansom prošnje novca za školarine ispred zgrade fakulteta, da bi ga kasnije radikalizovali štrajkom glađu.

Na Fakultetu muzičkih umetnosti se 2009. godine protestuje zbog naglog povećanja školarine sa 100.000 na 150.000 dinara, kao i cene za prijemni ispit sa 5.000 na 10.000, čime se selekcija studenata koji mogu da plate školovanje pravi i pre rangiranja na prijemnom ispitu. Arhitektonski prvi put protestuje zbog smanjenih kvota mesta za master studije, nakon čega počinje niz studentskih protesta ovim povodom.

Kao osnovni studentski zahtevi tih godina definisali su se zahtevi za budžetsku granicu od 48 ESPB, protiv ukidanja apsolventskog staža, protiv naplaćivanja prenosa bodova i za niže školarine. U novembru 2010. godine studenti organizuju štrajk glađu uz kampovanje ispred zgrade Vlade za ostvarivanje ovih zahteva.

Kako nam objašnjava Ž.L., jedna od učesnica tadašnjeg protesta, jedan od najvećih problema tokom svakog studentskog protesta jeste „nedostatak odgovornih ljudi s ključnih mesta u obrazovanju koji su spremni na dijalog sa studentima“. Tako je bilo i 2010, kada su, prema rečima naše sagovornice, predstavnici vlasti svojim izjavama medijima „opipavali puls“ studenata.

Kako niko nije imao sluha za naše zahteve, jedna grupa studenata je odlučila da radikalizuje protest. Započeli su štrajk glađu, i doneli ćebad i vreće za spavanje ispred zgrade Vlade. Ogradili su najlonom prostor u kome su rešili da spavaju, doslovno na trotoaru pored Vlade. Ljudi su im donosili vodu, sokove i čajeve da se zgreju. Bilo je teško poverovati da će 1. decembar dočekati na ledenom betonu bez hrane ispred zgrade Vlade, ali tako je bilo. Na kraju su zahtevi uslišeni, ali zar je potreban tako radikalan korak da bi mladi ljudi dobili obrazovanje, koje je glavni resurs svake ozbiljne države?!, kaže Ž.L. za Mašinu.

Preporučeni članci

Smatramo da je jako važno da kritičko novinarstvo ostane van komercijalnih interesa.

Podržavajući naš rad individualnim donacijama iz zemlje i inostranstva pomažete nam da ostanemo nezavisni.

Sva podrška je dobrodošla!

 

DONIRAJTE