Zamišljam sebe u sledećoj situaciji: dobijam poziv za poslovni ručak sa nekolicinom prijatnih osoba koje mi, u ambijentu luksuznog restorana, predstavljaju viziju jednog dela Beograda koji će se, prema njihovom planu, u potpunosti izmeniti.
Pritom, svestan sam značaja svoje uloge koja ima uticaj na donošenje odluka važnih za projekat koji mi se predstavlja.
Pored nekih navodnih aspekata napretka koje ovaj uslovni plan donosi gradu, bivam upoznat sa, da izaberem reči, pogodnostima i konkretnom korišću koje mi sleduju.
Svestan sam i materijalne situacije moje porodice, koja se bori za golu egzistenciju. Prihvatam predloženo i krećem usklađeno da se angažujem na realizaciji takvog projekta.
Projekat podrazumeva i rušenje dela kulturne baštine mog grada.
Razmišljam – ionako je sve već bilo i jeste prepušteno propadanju, ne ulazeći previše u razloge koji su doveli do takvog odnosa zajednice prema urbanim strukturama.
Vreme prolazi, realizacija projekta odmiče.
Dišem, ali mi manjka kiseonika. Šetam pored (oronulog ali još uvek postojećeg i za goste otvorenog) hotela Jugoslavija. Hodam, a kao da se neko drugi umesto mene kreće. Izašao sam iz sebe i uporedo koračam kraj nekakvog tela koje predstavlja moje biće, a koje sam svesno izabrao da napustim.
Neretko obuvam tuđe cipele, ali sve ređe iz zabave. Zapravo, pokušavam da razumem šta nas je to, pored demokratizacije tehnologije, prizivalo da krenemo putem zaborava i odustajanja, ali i gde je kraj putovanja.
Pitam se imamo li svest o svom identitetu i zašto ne bismo, za različite akcije, češće koristili lokalitete poput nekadašnjeg hotela Jugoslavija, Pošte Beograd 6 i Savskog trga, kompleksa Generalštaba, Starog savskog mosta, Beogradskog sajma, Narodne biblioteke Srbije. Odličan primer nam godinama daje festival Krokodil sa programima koji se održavaju na prostoru ispred sadašnjeg Muzeja Jugoslavije. Mnoge ugrožene lokacije su nam još uvek dostupne, ali pitanje je – imamo li volje i energije da kič i senzacionalizam zamenimo istinskim vrednostima i kvalitetnim sadržajem. Ima li, zaista, u Srbiji mesta za kulturu i stvaralaštvo? Koji je naš identitet i u šta je počeo da mutira?
Bezmalo dve decenije se kroz politiku planiranja javnog prostora vredno radi na rušenju tekovina Jugoslavije, ali se poslednjih petnaestak godina u Srbiji takva ideja profilisala u jasnu nameru da se sasvim izbrišu identitet i kultura izgrađeni tokom 20. veka na doskorašnjem jugoslovenskom podneblju.
Fabrički kompleksi, arhitektonske celine sa spomeničkim obeležjima i umetničkim delima, mnogi simboli nekoliko epoha planski su zapušteni, prepušteni zaboravu, čekajući samo odgovarajućeg investitora da uloži deo svog kapitala u neku vrstu transformativnog projekta.
Ugrožena su i zaštićena prirodna područja. Stvara se prostor za sklapanje sumnjivih poslova i besramno se briše identitet građana te kulturno i istorijsko nasleđe Jugoslavije zaključno sa periodom SFRJ.
Ono što se pred našim očima dešava jeste previđanje uloge koju je jugoslovenska ideja, posebno izražena kroz tekovine nekadašnje federativne države, imala u nekoliko epoha.
Izgradnja jugoslovenskog društva bila je veoma dobro usklađena sa aktuelnim dešavanjima u Evropi i svetu. Pored toga što je ova ideja ustoličila slobodarska načela i nacijama koje su je sastavile donela državnost, tokom perioda socijalističke Jugoslavije društvo je izrastalo u funkcionalan organizam koji je u važnim segmentima (obrazovanje, zdravstvo, kultura, odbrana, neimarstvo…) bio u saglasju sa praksom kontinuiranig razvitka.
Arhitekstonski i spomenički kompleksi koje olako prepuštamo uništavanju, među poslednjim su svedočanstvima o vremenu koje jeste bilo bogatije u svakom smislu, podsećajući na duh progresa o kome se u važećim istorijskim udžbenicima malo šta može naslutiti.
Zapamtimo, stoga, jedan od simbola koji su već nestali – nedavno porušeni hotel Jugoslavija. Možemo se zapitati – kakav će kompleks iznići na njegovom mestu: ako uzmemo u obzir moralne, estetske i bezbednosne kriterijume, koji su se već ustalili kroz praksu kratkovidosti i površnosti, imamo razloga da se pribojavamo konačnog ishoda.
Invazivni trend je očigledan: porušeno zdanje Pošte Beograd 6, demontaža Starog savskog mosta, izgradnja javnog garažnog prostora tik uz Narodnu biblioteku Srbije uz ugrožavanje rada ove institucije… Nastavite niz.
