Veliki broj, pre svega mladih, ljudi je podvrgnut konverzivnim praksama. Procenti su zabrinjavajući sudeći po prvom istraživanju o konverzivnim praksama. Procenti su zabrinjavajući jer govore o tome da se konverzivne prakse i dalje pojavljuju unutar sistema koji bi morao da bude zasnovan na savremenim medicinskim i etičkim standardima o čemu govori naša sagovornica.
„Istraživanje ima svoja metodološka ograničenja, što znači da nikada nećemo imati potpun uvid u to u kojoj meri se ove prakse sprovode u zvaničnim i poluzvaničnim institucijama, posebno imajući u vidu da se one često ne imenuju otvoreno kao ‚konverzivne‘, već se predstavljaju kao savetovanje, terapija ili ‚podrška‘“, kaže Bajrektarević za Mašinu.
Iako je homoseksualnost davno uklonjena sa liste mentalnih bolesti, transrodnost je u važećoj Međunarodnoj klasifikaciji bolesti (MKB-10) i dalje prisutna pod dijagnozom F64 – transseksualizam. To, kako ističe ona, ostavlja prostor za patološki pristup, zloupotrebe i legitimizaciju praksi koje se formalno ne nazivaju „lečenjem“.
Podaci pokazuju da su najčešći konteksti u kojima se sprovode konverzivne prakse porodično okruženje (85,6%), zatim obrazovne ustanove (45,9%) i neformalni krugovi prijatelja, zajednice ili kolektiva (44,2%). Psihološka i psihijatrijska podrška, kao i zdravstvene ustanove, navedene su u znatno manjem procentu, tačnije 8,8% ispitanika i ispitanica je prijavilo pritiske u tim kontekstima.
Koncept roditeljske brige se vrlo često zloupotrebljava kao legitimacioni okvir za konverzivne prakse
Prema rečima Bajrektarević, ono što se spolja predstavlja kao „zabrinutost za dete“ ili „želja da mu bude lakše u životu“, u praksi se svodi na kontrolu, uslovljavanje i kažnjavanje identiteta.
„Ta zloupotreba postaje posebno vidljiva u situacijama u kojima se ljubav, podrška i osnovna sigurnost uslovljavaju prestankom ‚gej ponašanja‘. Poruke poput ‚ako nastaviš tako, izbaciću te iz kuće‘, oduzimanje ličnih stvari, nadzor nad komunikacijom, kao i prisilno odvođenje kod psihologa, psihijatara, verskih autoriteta ili u institucije koje nude ‚lečenje‘, jasno pokazuju da se ne radi o brizi, već o pritisku i nasilju. U ovom pogledu, porodica postaje primarno mesto socijalizacije konverzivnih praksi, ona ne mora uvek direktno da ih sprovodi, ali ih često inicira, održava i normalizuje, stvarajući uslove u kojima osoba internalizuje poruku da je sa njom ‚nešto pogrešno‘ i da mora da se menja da bi preživela“, navodi ona.
Istraživanje potvrđuje da se religijski rituali, molitve i različiti oblici duhovnog „isceljenja“ pojavljuju kao jedan od modaliteta konverzivnih praksi.
„Ali je važno biti precizan jer je ovo ipak prvo istraživanje ove vrste u Srbiji, ono ne omogućava da sa sigurnošću kvantifikujem koliko su te prakse danas rasprostranjene ispod radara. Ipak, postoji nekoliko jasnih strukturalnih razloga zbog kojih možemo govoriti o njihovom opstanku. Crkva u Srbiji i dalje ima značajnu društvenu i političku moć, jer živimo u svojevrsnom kvazi-sekularnom kontekstu u kojem verski autoriteti imaju realan uticaj na norme, vrednosti i odluke, uključujući i porodične odnose. U takvom okviru, religijski narativi o ‚grehu, posrnuću ili iskušenju‘ lako se prevode u prakse koje imaju sve elemente konverzije, iako se ne prepoznaju kao nasilje“.
I sama Bajrektarević je prošla kroz slične mehanizme. U istraživanju je pisala o obećanju „izlečenja“ koje se nudi žrtvama. Najopasnije u ovom obećanju „izlečenja“ nije samo to što je ono lažno, već što se, kako kaže ona, nudi u trenutku duboke ranjivosti.
„‚Izlečenje‘ se ne nudi kao izbor, već kao uslov za prihvatanje, sigurnost i opstanak. Psihološki, to obećanje funkcioniše tako što ti pošalje poruku da sa tobom ‚nešto nije u redu‘. A kada se ta poruka internalizuje, mlada osoba počinje da veruje da su bol, odricanje i samoponištavanje nužna cena da bi bila ‚normalna‘. Time se briše granica između podrške i nasilja, a osoba uči da ne veruje sopstvenim osećanjima, granicama i iskustvu. Dugoročno, to proizvodi snažan osećaj krivice, stida i straha, kao i trajno narušeno samopouzdanje i poverenje u druge“, ističe ona.
Nalazi pokazuju da žrtve često same počnu da veruju da im treba pomoć. Bajrektarević ističe da, trenutak kada sopstvena svest postane najveći progonitelj zbog pritiska konverzivnih praksi, nije bio nagao niti lako prepoznatljiv.
„On se dešava postepeno, kada spoljašnji pritisak počne da se pretvara u unutrašnji. Više ne mora niko otvoreno da preti ili kažnjava, osoba sama počinje da se nadzire, koriguje i kažnjava sopstvene misli, ponašanja i osećanja. To se prepoznaje u trenutku kada prestaneš da se pitaš ‚zašto me drugi ne prihvataju‘, a počneš da se pitaš ‚šta sa mnom nije u redu‘. Kada počneš da tražiš ‚pomoć‘ ne zato što patiš zbog nasilja koje trpiš, već zato što veruješ da si ti sama uzrok tog nasilja. Tada sopstvena svest postaje produžetak konverzivne prakse. Prepoznavanje tog trenutka često dolazi tek kasnije, kroz terapiju ili susret sa afirmativnim okruženjem, kada osoba shvati da ‚problem‘ nikada nije bila ona, već sistem pritiska koji ju je naučio da okrene nasilje prema sebi“, ističe ona.
Šta Srbija nije učinila, a mogla je
Istraživanje pokazuje da su najčešće posledice konverzivnih praksi anksioznost (58,7%) i osećanja krivice i stida (50%), zatim depresija (36,9%) i socijalna izolacija (37,4%), dok su suicidalne misli zabeležene kod 29,6% ispitanika. Iako nisu najčešća posledica, taj procenat, ističe ona, je sam po sebi izuzetno alarmantan.
„Kada govorimo o ulozi države, važno je naglasiti da se državna odgovornost ne meri samo direktnim delovanjem, već i sistemskim nečinjenjem.“
„U Srbiji ne postoji jasna zakonska zabrana konverzivnih praksi, ne postoje obavezujući protokoli za institucije, niti mehanizmi prevencije, prijave i sankcionisanja. Drugim rečima, država ne stvara konverzivne prakse, ali stvara uslove u kojima one mogu da opstaju bez posledica po počinioce. Kada se kontinuirano ne obezbeđuje afirmativna i bezbedna podrška LGBTI osobama, država snosi deo odgovornosti za kumulativne posledice koje vidimo u podacima, uključujući i suicidalne misli“, priča ona.
Bajrektarević završava istraživanje preporukama za zajednicu. Na naše pitanje šta bi rekla onoj Dini koja je bila na početku tog puta, ona kaže:
„Onoj Dini na početku puta bih rekla: ono što ti se dešava nije tvoja greška i nije tvoj izbor. Tvoje iskustvo nije slabost, već svjedočanstvo kroz koje ćemo kasnije razumijeti kako nasilje funkcioniše, ali i kako ga drugi mogu preživjeti. Jer, nažalost, mnogi nisu preživjeli. Posebno želim da istaknem poruku za svog prijatelja, koji je prošao kroz isto iskustvo i koga je liječio isti psihijatar kao i mene – tvoje iskustvo je bilo potvrda mog puta. Dino, hvala ti i iako te više nema, tvoje svedočanstvo nikada neće biti zaboravljeno. Svima koji danas sede u ordinacijama, crkvama ili drugim mestima i veruju da ih treba ‚popraviti‘, poručujem da niste sami u tome, i da postoji zajednica i podrška koja neće dozvoliti da ovo nasilje opstane. Mi smo na početku kraja, izdržite još malo!“, zaključuje ona za Mašinu.
A.Đ.
