Šesdesetosmogodišnji muškarac je tokom noći 6. maja u Buenos Ajresu ubacio molotovljev koktel u sobu u kojoj su četiri žene zajedno živele, a zatim ih silom vraćao u zapaljenu sobu kada su pokušale da pobegnu od vatre.
Lokalni mediji prenose da je osumnjičeni za višestruko ubistvo i ranije vređao i pretio ženama da će ih ubiti. Iako je jasno da je zločin motivisan mržnjom, tačnije homofobijom, policija još uvek nije izašla u javnost sa motivima za ova ubistva.
Spaljene su jer su siromašne lezbejke
Četiri žene delile su sobu bez kupatila u porodičnom hotelu za iznajmljivanje po ceni od okvirno 50 dolara. Lokalni aktivisti i aktivistkinje organizovali su protest istog dana na glavnom trgu u Buenos Ajresu. „Spaljene su jer su lezbejke. Spaljene su jer su siromašne lezbejke. Spaljene su jer su siromašne lezbejke koje su pokušale da oforme zajednicu“, izjava je članice neformalne lezbejske grupe u lokalnoj zajednici.
Ovo nije prvi put da društvo u Argentini svedoči ubistvima motivisanim homofobijom i transfobijom. Ne tako davne 2015. godine u toku samo mesec dana ubijene su čak tri transrodne žene, a poslednja među njima i prominentna aktivistkinja za LGBT prava Dijana Sakajan. Samo tri godine ranije, ona je lično od predsednika Fernandesa dobila novu ličnu kartu koja ju je prepoznavala kao ženu – što je prvi ovakav slučaj u Argentini.
Počinilac njenog ubistva osuđen je jednoglasno na doživotnu kaznu zatvora, tereteći se za travesticido (ubistvo transrodne osobe na osnovu njenog transrodnog identiteta), presedan za argentinsko pravosuđe. Međutim, sve ovo nije dovoljno da poništi činjenicu da je očekivani životni vek transrodnih osoba u Argentini 32 godine. Povrh toga, 78% ubistava transrodnih i rodno fluidnih osoba na svetu između 2008. i 2014. godine počinjena su baš u Latinskoj Americi, kako navodi aktivistička grupa Transgender Europa.
Jasno je da ubistva tri transrodne žene u roku od mesec dana, a pogotovo Dijane Sakajan, nisu bila puki činovi mržnje prema pojedinkama. Zapravo, bili su to akti agresije prema progresivnim politikama koje su u tom trenutku uveliko pronalazile svoj put u argentinskom zakonodavstvu.
Od prve latinoameričke države koja je usvojila zakon o istopolnim zajednicama do desnog populizma
Međutim, da li je Argentina zapravo toliko netolernatna i neprijateljski nastrojena prema ljudima sa nestandardnim seksualnostima i rodnim identitetima? Argentina je 2010. godine, kao prva latinoamerička država a deseta u svetu, usvojila zakon o istopolnim zajednicama, legalizujući ne samo brak već i usvajanje dece od strane istopolnih parova. Zakon u senatu je usvojen „tankom većinom“ (33 za, 27 protiv i 3 uzdržana glasa).
U decembru 2023. godine novi argentinski predsednik Havijer Milej došao je na poziciju obećavajući u kampanji da će se obračunati sa svim „socijalističkim“ odlukama koje su njegovi prethodnici usvajali. Proglasivši sebe anarho-kapitalistom, takođe je svojim biračima obećao ukidanje socijalnih davanja, smanjenje troškova za zdravstvo, obrazovanje i ljudska prava.
I za sve to su glasali stanovnici Argentine, čak i veliki broj mladih (prevashodno muškaraca), vapeći za promenom koja je istinski neophodna ovoj ekonomski i politički poljuljanoj državi. Kako je Argentina za manje od 15 godina od države koja je prva na kontinentu legalizovala istopolne brakove došla do države koja zatvara vrata ljudskim pravima, proganja siromašne i uskraćuje zdravstvenu negu i obrazovanje?
Populizam je najprimamljiviji odgovor za društvo koje se suočava sa enormno visokom stopom inflacije, gde se čak više od četvrtine stanovništva nalazi ispod granice siromaštva. Ima različitih vrsta populizma, ali je svima zajednička jedna stvar – podela društva na neke „nas“ i na neke „one druge“. Kada su ljudi na granici siromaštva i u konstantnoj egzistencijalnoj krizi najlakše je ponuditi im krivca za njihovu situaciju. Rešenje je jasno – problem se rešava tako što se elimiiše „onaj drugi” odnosno „krivac”.
Verzija populizma u kojoj se za sve probleme krive oni koji su već diskriminisani i nemaju moć često nazivamo fašizmom. S pravom. A u slučaju Argentine možemo jasno videti koliko su siromašne države ranjive na fašističke narative, pogotovo ukoliko su ljudska prava sveže stečena i još uvek krhka.
Stanje u Srbiji
Postavlja se pitanje – gde je Srbija na ovoj mapi populizma? Trend polarizacije društva i podela na „nas“ i „njih“ ne zastareva već više od deceniju. Takođu, čak 800.000 ljudi u Srbiji živi u apsolutnom siromaštvu, dok su mnogi na njenoj granici. Ekonomski izrabljivano i egzistencijalno ugroženo stanovništvo ranjivo je na populizam i to posebno na onaj koji pronalazi „druge” u onima koji su na margini društva i koji su tek završili ili još uvek biju bitku za svoja osnovna ljudska prava.
Tako se u Srbiji u poslednje vreme mogu videti brojni primeri diskriminativnog govora i ophođenja prema ranjivim grupama u javnosti, ali i slučajevi ekstremnog nasilja prema Romima, pripadnicima LGBT populacije i ženama, samo zbog njihovih identiteta.
Tokom jučerašnjeg dana, 17. maja, obeležio se međunarodni dan borbe protiv homofobije, bifobije i transfobije. Zamolićemo vas za minut ćutanja za brutalno nastradale Argentinke, ali i za par minuta razmišljanja o tome koliko nas deli od ovakvih naslova u Srbiji? I da li će se debate oko rodnog identiteta pobednika muzičkog tamičenja voditi uz (Molotovljev) koktel?
