Taj strah, kako ističu, više se ne odnosi samo na pitanje izlazaka. On se proširio i na mnoge druge oblasti, jer se čini da su ljudi izgubili poverenje u zakone, njihovu transparentnost i način na koji se primenjuju.
„Ipak, uz strah i tugu postoje i snažni tragovi nade. Zbog onoga što se dogodilo, i zbog toga što naša generacija ne može da poništi prošlost niti da je promeni, jasno je da mnogi ljudi zaista žele da dođe do promena. Mnogi su izgubili članove porodice, prijatelje i bliske ljude, a taj gubitak stvorio je snažnu motivaciju da se obezbedi da se nešto slično nikada više ne ponovi. U izvesnoj meri isto se može reći i za one koji upravljaju državom – donosioce odluka koji su na ovaj ili onaj način dozvolili da do ovakve situacije dođe.“
Obe kažu da je teško precizno reći ko je odgovoran zbog toga što to nikada nije jedna osoba, jedna partija ili mala grupa pojedinaca.
„Odgovornost se verovatno proteže kroz mnoge nivoe. Ali bez obzira na to, činjenica je da je takva situacija ipak bila dozvoljena. Na institucionalnom nivou određene lekcije jesu prepoznate: vlasti su nakon požara sprovodile inspekcije noćnih klubova, a parlament je usvojio zabranu upotrebe pirotehnike u zatvorenom prostoru. Ipak, godinu dana kasnije bili bismo oprezni da kažemo da je institucionalni odgovor doveo do suštinskih strukturnih promena ili da je država zaista naučila lekciju. Kritike pravnih stručnjaka i organizacija civilnog društva ukazuju da je regulatorni okvir za dobijanje dozvola za rad uglavnom ostao nepromenjen. Pravo učenje ne meri se samo hitnim reakcijama ili izmenama zakona, već time da li se pravila dosledno sprovode, da li su inspekcije nezavisne i da li se javna bezbednost tretira kao nešto o čemu nema pregovora“, kažu.
Tragedija je duboko pogodila mlade ljude u Severnoj Makedoniji
Veliki broj žrtava bio je veoma mlad – mnogi su bili naših godina ili čak mlađi, i bili su prijatelji, školski drugovi ili poznanici ljudi iz našeg neposrednog okruženja, dodaju Kuzmanovska i Smilevska.
„U zemlji tako maloj kao što je Makedonija bilo je gotovo nemoguće da neko ne bude lično dotaknut ovim događajem. Gotovo svi smo poznavali nekoga ko je bio povređen, hospitalizovan ili na neki način direktno pogođen, zbog čega je tragedija za čitavu zemlju delovala veoma neposredno i lično. Zbog toga je posebno bolelo videti kako se tako mladi životi iznenada gase. To je među mladima stvorilo kolektivni osećaj tuge, ali i osećaj ranjivosti. Svi smo shvatili da je nešto slično moglo da se desi bilo kome od nas. Slušamo istu muziku, volimo da izlazimo – na njihovom mestu mogao je biti bilo koji drugi mladi čovek. Istovremeno, ovaj događaj je podstakao snažnije razgovore među mladima o bezbednosti, odgovornosti i ulozi institucija koje bi trebalo da štite građane.“
Za Mašinu dodaju da je bilo određenih neposrednih reakcija. Najvažnija među njima bila je zakonska zabrana upotrebe pirotehnike u zatvorenom prostoru, usvojena ubrzo nakon tragedije.
„Bilo je poseta inspekcija u noćnim klubova širom zemlje, pri čemu je utvrđeno da mnogi objekti ne ispunjavaju osnovne bezbednosne uslove. Ove mere bile su jasna direktna reakcija na ono što se dogodilo i imale su za cilj da otklone neke od najvidljivijih rizika koji su doprineli tragediji. To jesu važni koraci, ali po našem mišljenju treba ih posmatrati kao početak, a ne kao dovoljan ishod. Dublja reforma koja je i dalje potrebna mora biti sistemska: profesionalne inspekcije ne samo nakon tragedija već stalno, transparentno izdavanje dozvola za rad, snažnija odgovornost na lokalnom i centralnom nivou i kraj kulture u kojoj pravila postoje na papiru, ali su u praksi podložna pregovorima.“
Sudski proces u toku, Tužilaštvo podiglo optužnice protiv više desetina pojedinaca i nekoliko pravnih lica
One dodaju da je sudski proces u toku. Prema njihovim rečima, Tužilaštvo je podiglo optužnice protiv više desetina pojedinaca i nekoliko pravnih lica, uključujući vlasnike, menadžere, inspektore i javne službenike, za teška krivična dela protiv javne bezbednosti.
„Suđenje je počelo u novembru 2025. godine i vodi se u Skoplju pod pojačanim merama bezbednosti. U ovoj fazi, međutim, još uvek nema pravosnažnih presuda. Slučaj je složen i obuhvata veliki broj optuženih, kao i godine institucionalnih propusta. Za porodice žrtava, ali i za društvo u celini, očekivanje je da će proces dovesti do pune odgovornosti i pravde.“
Godinu dana kasnije, nema mnogo toga da se doda osim iskrene nade da ćemo kao društvo izvući pouke iz onoga što se dogodilo, pričaju obe za Mašinu.
„Ono što bar možemo da zaključimo jeste da moramo brinuti jedni o drugima i o ljudima koji su nam bliski, ali i ostati pažljivi i kritični prema sistemima koji oblikuju naš svakodnevni život. Preispitivanje postojećeg stanja je ključno, jer se promene retko dešavaju bez ljudi koji postavljaju teška pitanja i zahtevaju više standarde. Samo kroz takvo stalno preispitivanje društva mogu napredovati i sprečiti da se tragedije poput ove ponove“, zaključuju Kuzmanovska i Smilevska.
A.Đ.
