Nakon zatvaranje fabrike Leoni u Malošištu i otkaza u kraljevačkoj fabrici o kojima je pisao Ozonpress, sumnju da će se Leoni u Kraljevu zatvoriti potkrepio je i predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić. Ukoliko se to obistini, poslove bi moglo da izgubi oko 2000 ljudi.
Dok se strane kompanije potpomognute državnim subvencijama jedna po jedna zatvaraju, krivci su – radnici, smatra predsednik.
„Nama će sad deo ljudi iz Kraljeva, zbog autoputa, to im je 20 minuta, da idu u Kruševac da rade, jer su neke kompanije Kraljevo napustile ili napuštale, zato što vam je stopa bolovanja 22, 23 odsto. Dođu letnji radovi i ide na 30 odsto. Kad treba da se bere kajsija, trešnja, jabuka, svi su bolesni“, rekao je Vučić.
Jesu li radnici zaista krivi, zašto uzimaju bolovanje da bi radili i kakvi su uslovi rada u automobilskoj industriji u Srbiji, za Mašinu govore koordinatorka programa za radna prava u Centru za politike emancipacije (CPE), Bojana Tamindžija i predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad, Mario Reljanović.
Plate niske, norme surove
Prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku, svaka peta osoba u Srbiji bila je u riziku od siromaštava 2025. godine.
Reljanović navodi da jedino egzistencijalna muka tera ljude da rade teške poljoprivredne poslove pored svog redovnog zaposlenja.
Predsednik udruženja Centar za dostojastven rad napominje da zaposleni koji je u radnom odnosu sa punim radnim vremenom ne može biti angažovan putem zadruge, niti na PP poslovima u bilo kojem obliku, a naročito to ne može činiti za vreme bolovanja.
„Tako da većina njih radi bez pravnog osnova, na crno. Zašto bi to jedan srećan zaposleni radio, i rizikovao dobro zaposlenje sa dostojanstvenim uslovima rada i istom takvom zaradom? Odgovor je da ne bi, odnosno da zaposlene koji to rade (a kojih svakako nema toliko koliko vlast i poslodavci tvrde) jedino egzistencijalna muka tera da rade teške poljoprivredne poslove povrh svog redovnog zaposlenja. Kada bi se uvećale zarade na nivo koji je ljudima dovoljan da žive normalnim i ispunjenim životima, svakako se ne bi dolazilo u situaciju da oni traže po svaku cenu, pa i cenu otkaza, da rade neke dodatne aktivnosti kad god to mogu“, navodi Reljanović.
Koordinatorka programa za radna prava u CPE ističe da je radnik ekonomski iznuđen da bira veću dnevnicu na njivi.
„Optužiti direktno radnike za potencijalni odlazak investitora je opasna i perfidna zamena teza. Ako stopa bolovanja zaista dostiže 30%, to nije dokaz lenjosti, već činjenica koja upućuje na sistemsko iscrpljivanje i potplaćenost ljudi u pogonima auto-industrije. Radnici na sezonske poslove ne odlaze iz ljubavi prema branju voća, već zato što su u fabrikama plate niske, a norme surove. Kada zarada ne zadovoljava osnovne životne potrebe, težak fizički rad u poljoprivredi postaje jedina opcija za preživljavanje. U takvim okolnostima, radnik je ekonomski iznuđen da bira veću dnevnicu na njivi, svesno rizikujući i sopstveno zdravlje i radno mesto kako bi prehranio porodicu“, navodi Tamindžija.
Na našem sajtu pročitajte razgovor sa bivšom radnicom Leonija u Malošištu i neizvesnoj budućnosti radnica i radnika na jugu Srbije.
Problemi kompanija nastaju u Nemačkoj, ne u Srbiji
Bojana Tamindžija objašnjava da neisplativost poslovanja automobilske industrije nema veze sa radnicima i ne nastaje u Srbiji. „Ovde je posredi jedna druga stvar, a to je vezanost srpske automobilske industrije za Nemačku kroz koju se trenutno prelama potpuni krah jednog modela poslovanja i proizvodnje“, kaže Tamindžija.
Decenije zanemarivanja inovacija i fokus na kratkoročne profite doveli su do toga da nemački giganti danas gube trku sa Kinom, koja gotovo u potpunosti kontroliše lance snabdevanja i tehnologiju baterija, navodi sagovornica Mašine i objašnjava da se, sa druge strane, nemačka auto-industrija godinama oslanjala na jeftin ruski gas kao bazu svoje konkurentnosti, dok je danas taj gas zamenjen skupim LNG-om iz SAD-a. Kako Tamindžija navodi, u trenutku kada Kina već nudi jednako kvalitetna, tehnološki napredna, a jeftinija vozila, ulazni troškovi proizvodnje u Nemačkoj skaču i čine proizvodnju nemačkih automobila dodatno skupljom.
„U tom kontekstu, prebacivanje krivice na radnike u Srbiji deluje kao pokušaj maskiranja činjenice da su centralni problemi kompanija, energetska neizvesnost i tehnološko zaostajanje, nastali u centralama u Nemačkoj, a ne u pogonima u Kraljevu. Kada nemački investitor krene da gube profit, oni pritisak prebacuju na periferna tržišta poput našeg. U tome leži vrhunska ironija, dok se naši radnici optužuju za lenjost, oni su zapravo jedini koji, radeći za bedne plate, rade na amortizaciji strateških promašaja bogatog, a arogantnog nemačkog menadžmenta. Ovo nije kriza rada, već kriza neodrživog kapitalističkog modela koji radnike koristi kao žrtvenu jagnjad za sopstvenu nesposobnost da se prilagodi novoj realnosti“, ističe koordinatorka programa za radna prava CPE.
Srpska radna snaga je visoko produktivna i disciplinovana
„Narativ o lenjom srpskom radniku je perfidna neistina koju direktno pobijaju poslovni bilansi svetskih giganata, oni u Srbiju ne dolaze uprkos radnicima, već upravo zbog njih“, kaže Tamindžija.
Sagovornica Mašine ističe da je radna snaga u Srbiji visoko produktivna i disciplinovana, što je i jedini razlog zašto strani kapital ovde godinama ostaje i širi kapacitete.
„U automobilskoj industriji, gde su norme proračunate u sekund, prostor za nerad fizički ne postoji. Naši radnici i radnice postižu iste ili slične nivoe produktivnosti kao njihove kolege u Zapadnoj Evropi, ali za radikalno nižu cenu rada. Optužbe za nedovoljan trud nisu ništa drugo do mehanizam pritiska i disciplinovanja, to je način da se radnici drže u stalnom strahu od otkaza kako bi se unapred ugušio svaki zahtev za boljim uslovima rada i dostojanstvenom platom“, smatra Tamindžija.
„Pretnja odlaskom kapitala je klasičan alat ucene“
Što se navoda o krivici radnika i njihovih bolovanja za zatvaranje fabrika tiče, Reljanović kaže da je u pitanju nedostatak racionalnih izgovora vlasti, zbog čega je najlakše svaliti krivicu na „nezahvalne i bahate“ radnike.
„Krajnje je cinično reći da su radnici na ,masovnim bolovanjima‘ krivi za zatvaranje fabrika, ne samo zato što bolovanja nisu masovna i ne ugrožavaju rad fabrika, već zato što se neozbiljna i šibicarska ekonomska politika koju vlast vodi 15 godina konačno raspada, a onda izgleda da su krivi svi osim onih koji su zapravo odgovorni. Godinama pričamo o tome kako su direktne strane investicije na način na koji se sprovode u Srbiji izuzetno štetne i neperspektivne, i kako ćemo prvi stradati u sezonama velikih kriza pojedinih industrija. To se sada dešava, i čini se da u nedostatku racionalnih izgovora vlastima najviše odgovara da kažu da su krivi nezahvalni i bahati radnici – to ne samo da nije tačno već bi bilo smešno, da nije izuzetno tužno“, kaže Reljanović.
Upitali smo Tamindžiju da li je stranim kompanijama zaista neisplativo da imaju svoje fabrike u Srbiji.
„Tvrdnja da je kompanijama ovde neisplativo da posluju prosto ne izdržava test realnosti. Srbija je za strane investitore profitni raj, a ne teret. Država im kroz direktne subvencije često pokriva troškove zarada za prvih nekoliko godina, dok im niska cena struje i blizina tržišta EU dodatno pumpaju profitne margine. Pretnja odlaskom kapitala je klasičan alat ucene. Taj narativ se poteže onog momenta kada subvencije isteknu ili kada se radnici usude da se sindikalno organizuju i traže veće zarade i bolje uslove rada. Nije ovde reč o gubicima, već o potrazi za ekstremnim profitom koji se najlakše izvlači tamo gde je radna snaga jeftina, a država spremna da žmuri na kršenje radničkih prava“, smatra Tamindžija.
„Ove radnike sada više ništa ne veže za Srbiju“
Prema procenama, u Kraljevu bez posla može ostati i do 3000 ljudi. Tokom 2025. godine na Mašini smo pisali o hiljadama otkaza koji su usledili zatvaranjem niza fabrika. Šta će biti sa svim ljudima koji su ostali bez posla, pitali smo Reljanovića.
„Na tržište rada u Srbiji trenutno deluje nekoliko faktora, i nijedan nije povoljan. Istovremeno se zatvaraju fabrike i broj otpuštenih se meri hiljadama, i imamo neometan priliv stranih radnika iako je potreba za njihovim radom praktično prestala. Čini se da će kao i u Kragujevcu radnici iz Kraljeva pronaći angažovanje u inostranstvu i neće sačekati novog ,investitora‘ koji će im ponuditi sramotne uslove rada. Ove radnike sada više ništa ne veže za Srbiju pa se čini da će verovatno svoju sreću pronaći negde izvan nje“, zaključuje Reljanović.
