Skoro dvesta hiljada ljudi na ulicama Beograda poslalo je, još jednom, jasnu poruku – vreme je da dođe do političkih promena. Skup se završio nasiljem, preteranom reakcijom policije, te istrošenim raspravama da li je bilo „ubačenih elemenata“. Bilo kako bilo, jasno je da kod dela građana postoji autentičan bes koji vodi nasilnom delovanju. Vlast će verovatno ove primere pokušati da iskoristi za prikazivanje pokreta u svetskim medijima u negativnom svetlu. No, jasno je da je ipak glavna slika protesta broj okupljenih ljudi, na drugom najvećem skupu posle pada Miloševića.
Dane pre protesta obeležilo je pokazivanje mišića na ulicama širom Srbije. Gotovo svaku akciju studenata i zborova pratili su kontraskupovi koje su organizovali članovi SNS-a, koji su ujedno i visoki partijski javni funkcioneri. U pojedinim slučajevima, skupovi su se završavali nasilnim napadima na studente i članove zborova. Na sam dan protesta, organizovan je pomalo bizaran događaj u Pionirskom parku. Ako ostavimo po strani estetski utisak, čini se da je osnovna funkcija dovođenja tolikog broja ljudi u park, bilo organizovanje fizičke snage, za svaki slučaj.
Iako je većini okupljenih na protestu najvažnije pitanje promena vlasti, bez detaljnijeg ulaska u konkretna politička pitanja, deo građana i dalje vaga kome će pružiti podršku na narednim izborima. Deluje da su njima namenjena programska načela saopštena sa bine. Uprkos tome što je pred 23. maj objavljen Memorandum o Kosovu i Metohiji, ključne poruke sa samog protesta ticale su se najvažnijih životnih pitanja – zdravstva, radničkih prava, životnog standarda i borbe protiv korupcije.
U delu javnosti je objavljivanje Memoranduma bilo povod za burne reakcije, posebno na društvenim mrežama. Deo ljudi bliskih pojedinim opozicionim partijama je pokušao da ponovo studentskom pokretu prišije oznake desničarskog i nacionalističkog. Ovakve površne ocene promašuju suštinu, svodeći politiku na tržište ideja i simboliku – pristup koji se proteklih godina pokazao politički nedelotvornim. Studentsko-građanski pokret je mnogo više od saopštenja i simbolike. Ovaj dokument je iskorišćen i za opravdanje još jednog sramnog saopštenja evropske komesarke za proširenje Marte Kos, koja je pozdravila usvajanje „Petrašinovićevih zakona“ ocenivši ih kao važan korak ka ostvarivanju slobodnih i poštenih izbora – navodno kada studenti odu udesno, EU ima razlog da podrži aktuelnu vlast.
Memorandumom je studentski pokret stavio tačku na pitanje svog stava prema Kosovu, čime se dovodi u pitanje iskrenost nastupa desnice na izborima. Istovremeno je i podsetio koliko je aktuelna vlast, uprkos tome što svoje političke protivnike često naziva izdajnicima, zanemarila pitanje položaja srpske zajednice, vodeći proteklih godina politiku suštinskog zaokruživanja nezavisnosti Kosova. Na kraju, ključna politička poruka dokumenta je da pokret prepoznaje relevantne međunarodne organizacije kao „nezaobilazne partnere u pronalaženju najadekvatnijeg i održivog rešenja u okviru svog Ustava“, što je, suštinski, pozicija i svih relevantnih političkih partija u Srbiji.
Šta ljudi rade
Od saopštenja, proklamacija i deklaracija, daleko je važnija politička praksa. A studentski pokret i zborovi, kao važna organizaciona jedinica, pokazali su se u praksi kao daleko progresivniji akter svih „najprogresivnijih“ delova društva koji proteklih godina (a i decenija) nisu uspeli da izgrade smislenu političku strukturu.
Ovde su važne dve stvari. Prva je neposredno uključivanje velikog broja građana u politička zbivanja. Uprkos tome što se takva vrsta delovanja označava kao antipolitička, zapravo je reč o istinskoj politizaciji velikog broja ljudi. Umesto da su objekti koji na političkom tržištu biraju najbolju upakovanu robu – bilo marketinški, programski ili na osnovu harizme – ti ljudi su postali politički subjekti koji kroje političku budućnost svoje zajednice. Upravo je ukorenjenost u zajednice i istinsko organizovanje odozdo, to što studentsko-građanski pokret čini pokretom.
Studentski pokret i zborovi su postali mesta kolektivnog promišljanja i praktikovanja politike. Iz takve prakse su došle mnoge pozitivne stvari u proteklih godinu i po dana, koje najprogresivniji delovi društva nisu uspeli da postignu tokom proteklih decenija. Osim političke subjektivizacije velikog broja građana, to je i približavanje bošnjačke manjine i većinskog stanovništva, kakvo do sada nije viđeno. To nije učinjeno kroz saopštenja ili deklaracije, već kroz političku praksu borbe protiv nedemokratskog režima.
Drugo, iz toga sledi politička učinkovitost u vidu mogućnosti da se relativno brzo mobiliše veliki broj ljudi. To daje taktičke mogućnosti kakve nisu bile viđene na opozicionom delu spektra, otkako je SNS došao na vlast. Ne samo da je reč o mogućnosti da se organizuju akcije u gotovo svim naseljima većih gradova, selima i sl. već se navedeno može pretočiti u dovoljno dobru organizaciju kontrole izbora. Počev od pokrivanja svih biračkih mesta kontrolorima, što u proteklih četrnaest godina nije bilo moguće, do organizacije mobilnih timova koji bi sprečavali malverzacije van biračkih mesta.
U delu opozicione javnosti se često prenaglašavaju desni elementi studentsko-građanskog pokreta, kako bi se opravdalo učešće na izborima pojedinih političkih partija. Naravno, to je sasvim legitimno, ali je, u ovom trenutku, politički nekorisno. Otuda i insistiranje na prikazivanju simbola Evropske unije u javnosti i potenciranju teme evropskih integracija, iako je reč o temi koja se, po pravilu, ne nalazi među prioritetima građana kada se vrše istraživanja javnog mnjenja. Naravno, desnih elemenata ima, kao i svih drugih ideoloških i političkih pozicija, ali ovoga puta, postoji jedinstvo političkog delovanja, uprkos tome što nedvosmisleno ima političkih razlika. No, to su sve detalji u odnosu na tektonske pomake i korenitu promenu odnosa građana prema politici. Svaka naredna vlast će biti pod budnim okom javnosti.
Slika u svetu
Nema sumnje da je za pobedu nad ovakvom vrstom režima važno kako se ponašaju najmoćniji međunarodni akteri. No, jasno je i da oni najčešće traže novi povod da stanu na stranu svojih partnera koji su na vlasti u Srbiji. Razlozi su dobro poznati – od „ekonomskog ambijenta“ za investitore koji dolaze iz tih zemalja, preko odnosa aktuelne vlasti prema Kosovu, do specifičnih pitanja kakva su potencijalno iskopavanja litijuma. Zbog toga briselski komesari često žmure na kršenje demokratije u Srbiji. Tako, veći problem iz „evropske perspektive“, predstavlja odlazak državnog vrha u Kinu, nego prebijanje građana od strane paramilitarnih grupa bliskih režimu.
Utoliko, može se razumeti i sve veći skepticizam prema evropskim integracijama. On ne dolazi nužno iz nacionalističke perspektive, niti je u pozadini neozbiljan zahtev da se Srbija približava zemljama BRICS-a. Jednostavno, mnogi koji su načelno za ulazak u EU ne žele da svoje ponašanje prilagođavaju očekivanjima spolja, jer upravo ti spoljni akteri predstavljaju važan oslonac aktuelne vlasti. Deo objašnjenja podrške leži i u tome što vlast trguje odnosom prema Kosovu zarad ličnog opstanka na vlasti – otuda i protivljenje vlastima zbog politike prema Kosovu ne dolazi uvek iz iracionalne ili šovinističke perspektive. On je utemeljen na konkretnim potezima, potpisanim sporazumima tokom proteklih godina i odnosu prištinskih vlasti prema Srbima, na koje aktuelna vlast u Beogradu uglavnom odgovara „oštrim saopštenjima“.
Zato i ne čudi ignorantski odnos većine građana prema Evropskoj uniji. To ne znači da su naši ljudi po prirodi nezreli ili ne žele da „idu u korak sa svetom“. Redosled koraka je važan – prioritet je uspostavljanje temelja demokratskog društva, bez obzira na to šta o tome mislili drugi, za šta je smena vlasti preduslov. U tim okolnostima će građani odlučiti o svom daljem putu.
