Novi Zakon o presađivanju ljudskih organa usvojen je u Narodnoj skupštini prošle nedelje, nakon više od pet godina od kada je Ustavni sud deo prethodnog zakona proglasio neustavnim zbog „pretpostavljene saglasnosti”, koja je podrazumevala da su, u slučaju moždane smrti, svi potencijalni donori organa, ukoliko se za života nisu drugačije izjasnili.
Novim Zakonom o presađivanju ljudskih organa biće uvedeni registri osoba koje žele da budu donori i onih koji to ne žele, a građani i građanke će o tome moći da se izjašnjavaju kod izabranog lekara, u Upravi za biomedicinu i putem platforme eUprava.
Šta je dobro u donošenju ovog Zakona?
Dobro je to što konačno imamo zakon u ovoj oblasti, kaže za Mašinu Tamara Petković, članica PSG-a i urednica portal Demetra, koji se bavi zdravljem žena i roditeljstvom.
Ona navodi da prethodnih godina gotovo da nisu postojale transplantacije kod nas i da je Srbija, kao pridruženi član bila isključena iz Eurotransplanta, međunarodne organizacije za podsticanje i koordinaciju transplantacije organa, jer godišnje nije imala dovoljan broj donora.
Zbog toga, dodaje, građani i deca iz Srbije nisu imali šansu da dobiju organ u inostranstvu, kao što je to ranije bio slučaj.
„Dobro da imamo kakav-takav zakon, da se pomerimo sa mrtve tačke”, navodi ona.
Iz organizacije Donorstvo je herojstvo u svom saopštenju ističu da je posebno značajno što će građanke i građani od sada imati mogućnost da izraze svoju volju o doniranju ili nedoniranju organa posle smrti, koja se mora poštovati i, iako imaju više zamerki zbog načina na koji građani mogu, odnosno ne mogu da izraze volju, pozdravljaju što će to biti moguće putem eUprave.
A šta je loše?
Pred Srbijom, dodaju iz organizacije Donorstvo je herojstvo, ostaju značajni zadaci kako bi transplantacioni sistem postao dostupniji, pravičniji i efikasniji.
Sporno je, navode naše sagovornice, što građani neće moći da se o ovom pitanju izjasne kod bilo kog lekara ili javnog beležnika ili prilikom vađenja dokumenata, što bi, smatraju doprinelo tome da građani budu informisani o svom pravu i podiglo svest o važnosti donorstva.
Petković iz PSG-a kaže da je ta stranka tražila da se olakša izjašnjavanje, kako bi obuhvat ljudi bio veći. Ističe da interesovanje ljudi definitivno postoji i da je, kako kaže, brojna istraživanja pokazuju da bi veliki procenat ljudi bi pristao da bude donor, zbog čega smatra da Zakon nije dovoljno dobar i efikasan da bi se u najvećoj mogućoj meri smanjile liste čekanja.
Ukoliko se osoba tokom svog života nije izjasnila o tome da li želi ili ne želi da se njeni organi, nakon smrti, koriste za lečenje drugih, prema novim zakonskim izmenama tu odluku donosi porodica, a ukoliko nema porodice, etički odbor bolnice.
Ivana Jović iz organizacije Donorstvo je herojstvo kaže da je problem taj što porodica treba da bude „čuvar volje”, a ne neko ko će donositi odluku.
„Od porodice se traži saglasnost, dakle, ne šta je pokojnik želeo, njegova volja, nego se opet traži saglasnost porodice. I ako neko nema porodicu, ili nisu stupili u kontakt sa porodicom, nije se izjasnio, odluku donosi etički odbor bolnice, što je nama, takođe, neprihvatljivo, da neki etički odbor bolnice donosi kriterijume za tako važne odluke”, objašnjava ona.
Dodatan problem predstavlja, navode iz ove organizacije, to što su Zakonom definisani članovi porodice „višeg” i „nižeg” reda i što oni „višeg” reda imaju prednost pri odlučivanju.
Tako recimo, objašnjava se, ukoliko se dete preminule osobe izjasni o davanju ili nedavanju organa umrlog roditelja, partner ili partnerka te osobe nemaju pravo odluke.
Time se, navode iz ove organizacije, ne uzimaju u obzir različite porodične okolnosti poput nedovoljno bliskih ili loših porodičnih odnosa ili, čak, nasilnih odnosa. Dalji srodnici ili istopolni parneri, ovakvim odredbama, nisu ni prepoznati, iako, kako kažu iz Donorstvo je herojstvo, nekada mogu biti jedina porodica umrlog.
Predlog njihovog udruženja, koji je, kako navodi Jović, prihvaćen u mnogim evropskim zemljama, bio je da u slučajevima kada se umrla osoba nije izjasnila o (ne)darivanju organa i kada niko od članova porodice ili bliskih lica ne zna kakva je bila volja umrlog, važi pretpostavka da je umrli bio saglasan sa darivanjem svojih organa nakon smrti u svrhu lečenja drugih ljudi.
Šta je trenutno sa listama čekanja?
Jović iz organizacije Donorstvo je herojstvo objašnjava za Mašinu da se u Srbiji transplantiraju bubreg, srce, jetra i rožnjača i da je bila jedna transplantacija pluća.
Na listi čekanja je trenutno, navodi, oko hiljadu ljudi koji čekaju rožnjaču, oko 70 koji čekaju transplantaciju jetre, oko 50 za srce i oko 500 za bubreg.
To, smatra, nije realan broj.
„Mi imamo oko 5.500 pacijenata na dijalizi, a samo 500 je na listi. Naravno, mnogi ne mogu da budu kandidati zbog pridruženih bolesti i tako dalje, ali ono što nam pacijenti govore jeste da moraš da budeš veoma proaktivan da bi dospeo na tu listu i da vrlo često u dijaliznim centrima ljudi ne dobijaju informaciju da je transplantacija jedna od mogućnosti lečenja”, objašnjava Jović.
Mnogi pacijenti, kaže, nemaju ni motivaciju da se upuštaju u komplikovane pretrage i pripreme, jer nije realna šansa da će doći na red.
„Možda neke ljude zaista posluži sreća i relativno brzo budu na toj listi, ali, nažalost, u većini slučajeva to su liste na kojima se čeka više godina, a vrlo često ljudi transplantaciju i ne dočekaju”, kaže Jović.
Objašnjava dalje da će se čuti da je, recimo, prošle godine bilo 1.700 ljudi koji čekaju, a ove 1.200, iz čega se pogrešno može zaključiti da je urađeno 500 transplantacija, ali da to nije slučaj.
Između prošle i ove godine, navodi, bilo je oko 100 transplantacija, dok ostalih 400 više nije na listi zato što su preminuli, više nisu adekvatni kandidati ili su otišli u inostranstvo na transplantaciju.
Problem je, kaže Jović, što se u Srbiji propuštaju prilike budući da duplo manje zemlje, poput Hrvatske, imaju više transplantacija od Srbije.
Objašnjava da je Hrvatska prošle godine imala oko sto donora, a Srbija 20. Poredeći to, teorijski potencijal Srbije, kaže, bio bi oko dvesta donara, a imali smo deset puta manje.
„Možda se ne utvrđuje moždana smrt, donori se ne uvode u proceduru, ne razgovara se sa porodicama i to, naravno, dovodi do manjeg broja transplantacija”, objašnjava.
Novim izmenama nije regulisana transplatacija organa sa živih davalaca
Iako je, kako navode iz organizacije Donorstvo je herojstvo, pitanje od nemerljive važnosti za pacijente koji čekaju organ radi preživljavanja i lečenja, unapređenje odredaba Zakona o transplantaciji organa sa živih davalaca uopšte nije obuhvaćeno aktuelnim izmenama. To su, dodaju, predlagala udruženja građana, Zaštitnik građana i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti.
Za razliku od razvijenih evropskih država i država u okruženju, objašnjavaju, donorstvo organa između živih osoba i dalje je moguće samo između srodnika do trećeg stepena pobočne linije.
Tamara Petković iz PSG-a kaže za Mašinu da je predlog njene stranke u Narodnoj skupštini bio da se prošire mogućnosti za žive donore, ali da taj amandman nije ni razmatran.
„To znači da tetka, stric ili ujak mogu da vam budu donori, međutim ne mogu brat od tetke, sestra od strica i slično. Logičnije bi bilo da donor bude neko približno vaših godina, odnosno da se krug donora proširi tako da to može da bude blizak prijatelj, kum i slično”, objašnjava Petković.
Ona navodi da u Srbiji ljudi koji čekaju transplantaciju, na primer, bubrega, uglavnom skupljaju desetine hiljada evra i odlaze na transplantaciju, pre svega u Tursku ili Belorusiju, zato što tamo etički odbor odobrava takve transplantacije.
„Razumem da je cilj da se spreči trgovina organima i slično, ali ako postoji etički odbor u Turskoj, nema razloga da ne postoji i u Srbiji i da odobrava takve slučajeve. Na taj način te ljude ne bismo držali na dijalizi. To je, na stranu što su oni praktično stopostotni invalidi i što im je život potpuno ograničen, i ogroman trošak za državu. Za njih se mesečno izdvajaju hiljade evra za lekove, dijalizu, transport”, objašnjava Petković.
Šta je sa strancima i osobama delimično lišene poslovne sposobnosti?
Novousvojene odredbe, dodaju iz organizacije Donorstvo je herojstvo, pružaju manju zaštitu autonomije volje stranaca koji borave u Srbiji i žele ili ne žele da doniraju organe, s obzirom da ove odredbe predviđaju samo pravo članova njihove porodice na izjašnjavanje o (ne)doniranju organa, ali ne i izjašnjavanje onih o čijim se organima radi.
Osobama koje su potpuno ili delimično lišene poslovne sposobnosti, novim zakonom se uskraćuje pravo da odlučuju o ovom pitanju iako osobama koje su delimično lišene poslovne sposobnosti, prema Zakonu o vanparničnom postupku, sud može dati to pravo.
„Kolizija ova dva zakona još jedno je od ustavnospornih spornih rešenja koja su usvojena u Skupštini”, navode iz organizacije Donorstvo je herojstvo.
Iz organizacije Donorstvo je herojstvo apeluju da se u narednom periodu unaprede pojedina rešenja usvojena poslednjim izmenama, ali i da se otklone postojeći nedostaci Zakona koje Ministarstvo zdravlja, Vlada i Narodna skupština Republike Srbije nisu prihvatili uprkos, kako su naveli, višegodišnjim zahtevima pacijenata.
D.S.
