Rad jedinica civilne zaštite danas je formalno organizovan, ali njihovo obučavanje i mobilizacija slabije su razvijeni nego ranije. Velike katastrofe, poput više istovremenih požara, zahtevaju mogućnost angažovanja obučenih civila koji će pravovremeno reagovati na katastrofu.
Filip Stojanović, direktor Inovacionog centra Fakulteta bezbednosti, podseća da je današnji sistem civilne zaštite nasleđen iz nekadašnjeg sistema civilne odbrane, koji je delovao u okviru Ministarstva odbrane i Vojske Jugoslavije. Sektor za vanredne situacije formiran je 2009. godine kao deo Ministarstva unutrašnjih poslova, a civilna zaštita danas deluje u okviru tog sistema.
„Sistem civilne zaštite tokom bivše Jugoslavije bio je dobro razvijen jer je delovao kroz vojni aspekt, Ministarstvo odbrane i Vojsku Jugoslavije. Civilna zaštita se izučavala kroz obrazovni proces, u osnovnim i srednjim školama, za razliku od danas, kada nemamo formalnu obuku vezanu za podizanje svesti o reagovanju na vanredne situacije“, kaže Filipović za Mašinu.
Stojanović ističe da su sa Fakulteta bezbednosti više puta pokušavali da organizuju ili naglase značaj obuke kroz postojeće kurikulume ili kroz zasebni predmet koji bi se ticao podizanja svesti, ali do značajnih promena u obrazovnom sistemu nije došlo.
Kako objašnjava Stojanović, sistem zaštite i spasavanja čine različiti subjekti i snage, među kojima su jedinice civilne zaštite opšte namene i specijalizovane jedinice civilne zaštite, vatrogasno-spasilačke jedinice, dobrovoljna vatrogasna društva, ali veoma je značajan i doprinos dobrovoljaca. Stojanović podseća na poplave 2014. kada smo imali veliki broj građana koji su bili dobrovoljci koji su pomagali pri punjenju džakova peskom ili su bili fizička snaga koja je bila na terenu.
„Mi smo prošle godine imali veliki broj požara i oni iz godine u godinu ne jenjavaju, samo su sve veći i veći. Ono što je simptomatično je da ovaj požar traje veoma dugo i da učestvuje veliki broj jedinica i dobrovoljnih društava koji stavljaju na raspolaganju svoje resurse. U ovoj situaciji mi možemo samo da aplaudiramo svim ljudima koji su sada na terenu.“
Ne postoji jednostavan lek za taktično postupanje u vanrednim situacijama, navodi on ističući kako nedostaje ponovno ulaganje u adekvatne načine informisanja, obaveštavanja, uzbunjavanja javnosti.
Prioritet bi trebalo da su ljudski životi i očuvanje životne sredine
Sektor za vanredne situacije se suočava sa poteškoćama po pitanju opreme, objašnjava Stojanović, dok sa druge strane neki drugi delovi ovog ministarstva ili drugih ministarstava stavljaju kao prioritetnije: „Da li ne postoji interesovanje ili postoji neznanje ili se to prosto ne vidi kao nužna potreba, ali ja stvarno ne znam šta bi bilo značajnije od spašavanja ljudskih života i očuvanja sredine u kojoj mi živimo.“
Srž problema, po njemu, leži u nedostatku sistemskog reagovanje na ovakve situacije koje se iz godine u godinu javljaju i to je nešto o čemu treba da promislimo svi kao društvo.
Stojanović ukazuje i na nedostatak obučenosti poverenika i zamenika poverenika civilne zaštite, navodeći da mnogi od njih nisu prošli adekvatnu obuku za reagovanje u vanrednim situacijama. Problem vidi i u manjku kontinuirane edukacije stanovništva, koja bi trebalo da počne od najranijeg uzrasta. Ovo ilustruje primerom protivpožarne obuke u predškolskim ustanovama, koje se često organizuju kroz projektne aktivnosti, bez mogućnosti daljeg nadograđivanja znanja.
Ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić izjavio je krajem jula da je Sektor za vanredne situacije na visokom nivou po pitanju kapaciteta, ali da je za nastavak jačanja službe neophodno dodatno ulaganje u modernizaciju opreme i prijem novih kadrova i istakao da će do kraja godine u službu biti primljeno 435 novih vatrogasaca-spasilaca.
Kad je svako selo imalo civilnu zaštitu i kako se to izgubilo
Nekadašnji načelnik Uprave za odbranu Miodrag Savić govorio je u martu ove godine za Radio-televiziju Srbije (RTS) da je teško dati ocenu o sistemu civilne zaštite u Srbiji jer on nije uređen kao jedinstven sistem.
Pojedine lokalne samouprave pokušavaju da samostalno organizuju jedinice, ali bez jasnog zakonskog okvira, što, po Saviću, nije trajno rešenje.
„Deo nadležnosti danas je u okviru Sektora za vanredne situacije, pre svega kada je reč o vatrogasno-spasilačkim jedinicama i specijalizovanim timovima. Masovne jedinice opšte namene, koje bi činili obučeni građani, praktično ne postoje,“ ističe Savić podsećajući na kvalitetan sistem civilne zaštite koji je postojao u SFRJ-u.
Na nedostatak sektora za civilnu zaštitu podseća planinar i ekološki aktivista Goran Nikolić iz udruženja „Spasimo Studenicu” navodeći u razgovoru za Mašinu kako smatra da bi trebalo svako mesto i svaka mesna zajednica da ima obučene dobrovoljce i opremu koja se može koristiti u vanrednim situacijama, na terenima na kojima je to bezbedno.
„Kad je pao komunizam, sve smo ugasili, sve smo uništili, kao da ništa nije valjalo. Ali ima i stvari i tamo koje su valjale. Taj deo je u socijalizmu bio dobro urađen. Svako je selo imalo civilnu zaštitu”, objašnjava on.
Treba, kaže, misliti ubuduće o tome da se takva praksa vrati u nekom obliku, manjem ili jeftinijem: „Da svako selo i svaka mesna zajednica ima naprtaču, za gašenje, da ima za prvu pomoć. Neki put je treba skočiti samo u sekundi, da se ne proširi vatra. A ne da se čeka neko da se zove Kraljevo, pa da dođu 30-40 km iz Kraljeva, da ugase. Vatra se razbukta do tada”, navodi Nikolić.
Nove katastrofe, isti problemi
Problemi sa funkcionisanjem civilne zaštite u Srbiji nisu novi. Mašina je, još 2020. godine ukazivala na probleme sa brojem obučenih pripadnika specijalizovanih jedinica civilne zaštite, njihovom opremljenošću i nedovoljnim ulaganjem u prevenciju katastrofa. Prema tada navedenim podacima, oko 180 specijalizovanih jedinica imalo je manje od 3.000 obučenih pripadnika, dok je sistem počivao i na mreži od oko 9.000 poverenika civilne zaštite.
Država danas govori o jačanju Sektora za vanredne situacije, prijemu novih vatrogasaca i modernizaciji opreme, ali se postavlja pitanje da li su ove snage operativne kada zaista dođe do katastrofe.
Nalaz Državne revizorske institucije (DRI) objavljen početkom 2025. ukazuje na to da problem nije samo u tome koliko ljudi može da reaguje kada katastrofa počne već otvara prostor za razmatranje onoga što prethodi požarima: procena rizika, ažuriranje planova, obučenost i opremljenost jedinica i sposobnost lokalnih zajednica da reaguju.
M.P.
